1
Duh se moj kvari, dana mojih nestaje; grobovi su moji.
2
Kod mene su rugači, i oko moje provodi noći u jadu koji mi zadaju.
3
Daj mi ko će jamčiti kod Tebe; ko je taj koji će se rukovati sa mnom?
4
Jer si od njihovog srca sakrio razum; zato ih nećeš uzvisiti.
5
Ko laska prijateljima, njegovim će sinovima oči posahnuti.
6
Učinio je od mene priču narodima, i postao sam bubnjanje među njima.
7
Potamnelo je oko moje od jada, i svi udi moji postaše kao sen.
8
Začudiće se tome pravi, i bezazleni će ustati na licemere.
9
Ali će se pravednik držati svog puta, i ko je čistih ruku većma će ojačati.
10
A vi vratite se svikoliki i hodite; neću naći mudra među vama.
11
Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se, što imah u srcu.
12
Od noći načiniše dan, i svetlost je blizu mraka.
13
Da bih se nadao, grob će mi biti kuća; u tami ću prostreti postelju sebi.
14
Grobu vičem: Ti si otac moj; crvima: Ti si mati moja, ti si sestra moja.
15
I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti?
