¹ A kad ču Hananej, car aradski, koji življaše na jugu, da ide Izrailj putem kojim idoše uhode, on se pobi s njima i zarobi ih nekoliko.

² Tada se Izrailj zavetova Gospodu i reče: Ako daš ovaj narod meni u ruke, do temelja ću raskopati gradove njihove.

³ I usliši Gospod glas Izrailjev i dade mu Hananeje, a on zatre njih i gradove njihove, i prozva ono mesto Orma.

⁴ Potom pođoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju edomsku, i oslabi duh narodu od puta.

⁵ I vikaše narod na Boga i na Mojsija: Zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hleba ni vode, a ovaj se nikakvi hleb većogadio duši našoj.

⁶ A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, te pomre mnogo naroda u Izrailju.

⁷ Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: Zgrešismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod.

⁸ I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti.

⁹ I načini Mojsije zmiju od bronze, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od bronze, i ozdravi.

¹⁰ Potom pođoše sinovi Izrailjevi, i stadoše u logor u Ovotu.

¹¹ I iz Ovota otišavši stadoše u logor na brdima avarimskim u pustinji koja je prema moavskoj s istoka.

¹² Odande otišavši stadoše u logor u dolini Zaredu.

¹³ I odatle otišavši stadoše u logor na brdu na Arnonu, koji je u pustinji i izlazi od međe amorejske. Jer je Arnon međa moavska između Moavaca i Amorejaca.

¹⁴ Zato se kaže u knjizi o ratovima Gospodnjim: Na Vajeva u Sufi i na potoke arnonske.

¹⁵ Jer ti potoci, koji dopiru do mesta Ara, teku pokraj međe moavske.

¹⁶ A otuda dođoše k Viru; to je studenac za koji beše rekao Gospod Mojsiju: Skupi narod, i daću im vode.

¹⁷ Tada peva Izrailj pesmu ovu: Diži se, studenče; pripevajte ga;

¹⁸ Studenče, koji kopaše knezovi, koji iskopaše poglavari narodni s onim koji postavi zakon, palicama svojim. A iz pustinje otidoše u Mantanail,

¹⁹ A iz Mantanaila, u Nadil, a iz Nadila u Vamot,

²⁰ A iz Vamota u dolinu koja je u polju moavskom kod gore Fazge i gleda u pustinju.

²¹ Tada posla Izrailj poslanike k Sionu, caru amorejskom govoreći:

²² Pusti da prođemo kroz tvoju zemlju, nećemo svrtati ni u polje ni u vinograd, niti ćemo piti vode iz studenaca; ići ćemo carskim putem dokle ne pređemo među tvoju.

²³ Ali ne dade Sion Izrailju da prođe kroz zemlju njegovu, nego sabra Sion sav narod svoj, i izađe na Izrailja u pustinju, i dođe u Jasu, i pobi se s Izrailjem.

²⁴ Ali ga iseče Izrailj oštrim mačem, i osvoji zemlju njegovu od Arona pa do Javoka, do sinova Amonovih, jer tvrda beše međa sinova Amonovih.

²⁵ I uze Izrailj sva ona mesta i naseli se u svim gradovima amorejskim, u Esevonu i u svim selima njegovim.

²⁶ Jer Esevon beše grad Siona, cara amorejskog, koji beše prvi zavojštio na cara moavskog i beše mu uzeo svu zemlju njegovu do Arnona.

²⁷ Zato govore u priči: Hodite u Esevon, da se sagradi i podigne grad Sionov.

²⁸ Jer oganj izađe iz Esevona, plamen iz grada Sionovog, i spali Ar moavski i stanovnike na visini arnonskoj.

²⁹ Teško tebi, Moave; propao si; narode Hemosov; dao je sinove svoje koji utekoše i kćeri svoje u ropstvo Sionu, caru amorejskom.

³⁰ Ali ih postreljasmo, propade Esevon do Devona, i potrsmo ih do Nofe, koja dopire do Medeve.

³¹ I tako živi Izrailj u zemlji amorejskoj.

³² Potom posla Mojsije da uhode Jazir, i uzeše sela oko njega, i izagnaše Amorejce koji behu onde.

³³ Potom obrativši se pođoše u Vasan; i iziđe Og, car vasanski pred njih, on i sav narod njegov na boj u Edrajin.

³⁴ A Gospod reče Mojsiju: Ne boj ga se; jer sam ga dao u tvoje ruke i sav narod njegov i zemlju njegovu; i učini mu kako si učinio Sionu, caru Amorejskom koji življaše u Esevonu.

³⁵ I pobiše ga i sinove njegove i sav narod njegov, da ne osta nijedan, i osvojiše zemlju njegovu.