¹ Kad Jefrem govoraše, beše strah; beše se uzvisio u Izrailju; ali se ogreši o Vala, te umre.

² I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove, koji su svi delo umetničko, a oni govore za njih: Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.

³ Zato će biti kao oblak jutarnji i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane, kao pleva, koju odnosi vetar s gumna, i kao dim iz dimnjaka.

⁴ A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske, i Boga osim mene nisi poznao, i osim mene nema ko bi spasao.

⁵ Ja te poznah u pustinji, u zemlji zasušenoj.

⁶ Imajući dobru pašu behu siti; ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo, zato me zaboraviše.

⁷ Zato ću im biti kao lav, kao ris vrebaću ih na putu.

⁸ Srešću ih kao medvedica kojoj uzmu medvediće, i rastrgaću im sve srce njihovo i izješću ih onde kao lav; zverje poljsko raskinuće ih.

⁹ Propao si, Izrailju; ali ti je pomoću meni.

¹⁰ Gde ti je car? Gde je? Neka te sačuva u svim gradovima tvojim; gde li su sudije tvoje, za koje si govorio: Daj mi cara i knezove?

¹¹ Dadoh ti cara u gnevu svom, i uzeh ga u jarosti svojoj.

¹² Svezano je bezakonje Jefremovo, ostavljen je greh njegov.

¹³ Bolovi kao u porodilje spopašće ga, sin je nerazuman, jer ne bi toliko vremena ostao u utrobi.

¹⁴ Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću ih sačuvati; gde je, smrti, pomor tvoj, gde je, grobe, pogibao tvoja? Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.

¹⁵ Rodan će biti među braćom svojom; ali će doći istočni vetar, vetar Gospodnji, koji ide od pustinje, i usahnuće mu izvor, i studenac će mu zasušiti; on će odneti blago od svih dragih zaklada.

¹⁶ Samarija će opusteti, jer se odmetnu od Boga svog; oni će pasti od mača, deca će se njihova razmrskati i trudne žene njihove rasporiti.

¹ Prođite po ulicama jerusalimskim, i vidite sada i razberite i potražite po ulicama njegovim, hoćete li naći čoveka, ima li ko da čini što je pravo i da traži istinu, pa ću oprostiti.

² Ako i govore: Tako da je živ Gospod! Opet se krivo kunu.

³ Gospode! Ne gledaju li oči Tvoje na istinu! Biješ ih, ali ih ne boli; satireš ih, ali neće da prime nauke, tvrđe im je lice od kamena, neće da se obrate.

⁴ I ja rekoh: Siromasi su, ludo rade, jer ne znaju put Gospodnji, zakon Boga svog.

⁵ Idem k vlasteljima, i njima ću govoriti, jer oni znaju put Gospodnji, zakon Boga svog; ali i oni izlomiše jaram, pokidaše sveze.

⁶ Za to će ih pobiti lav iz šume, vuk će ih večernji potrti, ris će vrebati kod gradova njihovih, ko god iziđe iz njih biće rastrgnut, jer je mnogo greha njihovih i silni su odmeti njihovi.

⁷ Kako ću ti oprostiti to? Sinovi tvoji ostaviše mene, i kunu se onima koji nisu bogovi. Kako ih nasitih, stadoše činiti preljubu, i u kuću kurvinu stiču se gomilom.

⁸ Jutrom su kad ustaju kao tovni konji, svaki rže za ženom bližnjeg svog.

⁹ Za to li neću pohoditi? Veli Gospod, i duša moja neće li se osvetiti takvom narodu?

¹⁰ Izađite mu na zidove i razvalite, ali nemojte sasvim zatrti, skinite mu prevornice, jer nisu Gospodnje.

¹¹ Jer me sasvim izneveri dom Izrailjev i dom Judin, veli Gospod.

¹² Udariše u bah Gospodu i rekoše: Nije tako, neće nas zlo zadesiti, i nećemo videti mača ni gladi.

¹³ A ti proroci otići će u vetar, i reči nema u njima, njima će biti tako.

¹⁴ Zato ovako veli Gospod Gospod nad vojskama: Kad tako govorite, evo ja ću učiniti da reči moje u ustima tvojim budu kao oganj, a ovaj narod drva, te će ih spaliti.

¹⁵ Gle, ja ću dovesti na vas narod iz daleka, dome Izrailjev, veli Gospod, narod jak, narod star, narod kome jezika nećeš znati niti ćeš razumeti šta govori;

¹⁶ Kome je tul kao grob otvoren, svi su jaki.

¹⁷ I poješće letinu tvoju i hleb tvoj, što sinovi tvoji i kćeri tvoje hteše jesti, poješće ovce tvoje i goveda tvoja, poješće vinovu lozu tvoju i smokve tvoje, i mačem će zatrti tvrde gradove tvoje u koje se uzdaš.

¹⁸ Ali ni tada, veli Gospod, neću vas sasvim zatrti.

¹⁹ Jer kad kažete: Zašto nam čini Gospod Bog naš sve ovo? Tada im reci: Kako ostaviste mene i služiste tuđim bogovima u zemlji svojoj, tako ćete služiti tuđincima u zemlji koja nije vaša.

²⁰ Javite ovo u domu Jakovljevom, i oglasite u Judi, govoreći:

²¹ Čujte ovo, ludi i bezumni narode, koji imate oči, a ne vidite, koji imate uši, a ne čujete.

²² Mene li se nećete bojati? Veli Gospod; od mene li nećete drhtati? Koji postavih pesak moru za među večnom naredbom, i neće preći preko nje; ako mu i ustaju vali, neće nadjačati, ako i buče, neće je preći.

²³ Ali je u naroda ovog srce uporno i nepokorno; odstupiše i otidoše.

²⁴ Niti rekoše u srcu svom: Bojmo se Gospoda Boga svog, koji nam daje dažd rani i pozni na vreme, i čuva nam nedelje određene za žetvu.

²⁵ Bezakonja vaša odvraćaju to, i gresi vaši odbijaju dobro od vas.

²⁶ Jer se nalaze u narodu mom bezbožnici, koji vrebaju kao ptičari kad se pritaje, meću zamke da hvataju ljude.

²⁷ Kao krletka puna ptica tako su kuće njihove pune prevare; zato postaše veliki i obogatiše.

²⁸ Ugojiše se, sjaju se, mimoilaze zlo, ne čine pravde ni siročetu, i opet im je dobro, i ne daju pravice ubogima.

²⁹ Zato li neću pohoditi? Veli Gospod, i duša moja neće li se osvetiti takvom narodu?

³⁰ Čudo i strahota biva u zemlji.

³¹ Proroci prorokuju lažno, i sveštenici gospoduju preko njih, i narodu je mom to milo. A šta ćete raditi na posledak?