¹ A beše jedan čovek od plemena Venijaminovog, kome ime beše Kis, sin Avila, sina Serora, sina Vehorata, sina Afije, sina jednog čoveka od plemena Venijaminovog, hrabar junak.

² On imaše sina po imenu Saula, koji beše mlad i lep da ne beše lepšeg od njega među sinovima Izrailjevim, a glavom beše viši od svega naroda.

³ A Kisu, ocu Saulovom nestaše magarice, pa reče Kis Saulu sinu svom: Uzmi sa sobom jednog momka, pa ustani i idi te traži magarice.

⁴ I on prođe goru Jefremovu, i prođe zemlju salisku; ali ne nađoše; pa prođoše i zemlju salimsku, i ne beše ih; pa prođoše i zemlju Venijaminovu, i ne nađoše.

⁵ A kad dođoše u zemlju sufsku, reče Saul momku svom koji beše s njim: Hajde da se vratimo, da se ne bi otac okanio magarica i zabrinuo se za nas.

⁶ A on mu reče: Evo, u ovom gradu ima čovek Božji, kog veoma poštuju; šta god kaže sve se zbiva; hajdemo k njemu, može biti da će nas uputiti kuda bismo išli.

⁷ A Saul reče momku svom: Hajde da idemo; ali šta ćemo odneti čoveku? Jer nam je hleba nestalo u torbama, a dar nemamo da odnesemo čoveku Božijem. Šta imamo?

⁸ A momak opet odgovarajući reče Saulu: Eto u mene četvrt sikla srebra; to da dam čoveku Božijem da nas uputi.

⁹ A u staro vreme ko bi išao da pita Boga govoraše: Hajde da idemo k videocu. Jer ko se sada zove prorok u staro se vreme zvaše videlac.

¹⁰ I Saul reče momku svom: Dobro veliš; hajde da idemo. I pođoše u grad gde beše čovek Božji.

¹¹ I kad iđahu uz brdo gradsko, sretoše devojke koje izlažahu da zahvataju vodu, pa im rekoše: Je li tu videlac?

¹² A one odgovarajući rekoše: Jeste, eto pred tobom; pohitaj, jer je danas došao u grad, jer danas narod ima žrtvu na gori.

¹³ Kako uđete u grad, naći ćete ga pre nego pođe na goru da jede; jer narod neće jesti dokle on ne dođe, jer on treba da blagoslovi žrtvu, pa onda će zvanice jesti; zato idite, jer ćete ga sada naći.

¹⁴ I otidoše u grad; a kad dođoše usred grada, gle Samuilo polazeći na goru srete ih.

¹⁵ A Gospod beše objavio Samuilu dan pre nego dođe Saul, rekavši:

¹⁶ Sutra u ovo doba poslaću k tebi jednog čoveka iz zemlje Venijaminove, njega pomaži da bude vođ narodu mom Izrailju, i on će izbaviti moj narod iz ruku filistejskih. Jer pogledah na narod svoj, jer vika njegova dođe do mene.

¹⁷ I kad Samuilo ugleda Saula, reče mu Gospod: Eto čoveka za kog ti rekoh; taj će vladati mojim narodom.

¹⁸ I Saul pristupi k Samuilu na vratima, i reče: Kaži mi, gde je kuća videočeva?

¹⁹ A Samuilo odgovori Saulu i reče: Ja sam videlac. Hajde preda mnom na goru, i danas ćete sa mnom jesti; a sutra ću te otpustiti, i šta ti je god u srcu, kazaću ti.

²⁰ A za magarice, kojih ti je nestalo pre tri dana, ne brini se; jer su se našle. I čije će biti sve što je najbolje u Izrailju? Eda li ne tvoje i svega doma oca tvog?

²¹ A Saul odgovori i reče: Nisam li od plemena Venijaminovog, najmanjeg plemena Izrailjevog, i dom moj najmanji između svih domova plemena Venijaminovog? Što mi dakle govoriš tako?

²² A Samuilo uze Saula i njegovog momka, i odvede ih u sobu, i posadi ih u začelje među zvanicama kojih beše do trideset ljudi.

²³ I Samuilo reče kuvaru: Donesi deo koji ti dadoh i za koji ti rekoh: Ostavi ga kod sebe.

²⁴ Tada donese kuvar pleće i šta beše na njemu; a Samuilo ga metnu pred Saula, i reče: Evo šta je ostalo, uzmi preda se, te jedi, jer je sačuvano pre za tebe, kad rekoh: Pozvao sam narod. Tako jede Saul sa Samuilom onaj dan.

²⁵ Potom siđoše s gore u grad, i Samuilo se razgovara sa Saulom na krovu.

²⁶ A ujutru uraniše, i kad svitaše, zovnu Samuilo Saula na krov, i reče mu: Digni se, da te otpustim. I kad se diže Saul, iziđoše obojica, on i Samuilo.

²⁷ I kad dođoše na kraj grada, reče Samuilo Saulu: Reci momku neka ide napred (i on prođe napred), a ti stani malo da ti javim reč Božiju.

¹ Potom reče David svemu zboru: Jednog Solomuna, sina mog, izabrao je Gospod, mlado dete, a ovo je velik posao; jer neće biti čoveku taj dom nego Gospodu Bogu.

² Ja koliko mogoh pripravih za dom Boga svog zlata za stvari zlatne, srebra za srebrne, bronze za bronzane, gvožđa za gvozdene, i drva za drvene, kamenja onihova, i kamenja za ukivanje, i kamenja za nakit i za vez, i svakojakog dragog kamenja, i kamena mramora izobila.

³ I još iz ljubavi k domu Boga svog, šta imam svog zlata i srebra, osim svega što sam pripravio za dom sveti, dajem i to na dom Boga svog:

⁴ Tri hiljade talanata zlata ofirskog, i sedam hiljada talanata čistog srebra, da se oblože zidovi domovima.

⁵ Zlato za zlatne stvari, a srebro za srebrne i za svako delo ruku umetničkih. A bi li jošte ko hteo dragovoljno šta danas priložiti Gospodu?

⁶ Tada dragovoljno priložiše knezovi domova otačkih i knezovi plemena Izrailjevih i hiljadnici i stotinici i knezovi nad poslovima carskim.

⁷ I dadoše za službu u domu Božijem zlata, pet hiljada talanata i deset hiljada zlatica, i srebra deset hiljada talanata, i bronze osamnaest hiljada talanata, i gvožđa sto hiljada talanata.

⁸ I kamenja u koga god beše svi dadoše u riznicu doma Gospodnjeg u ruke Jehila od sinova Girsonovih.

⁹ I radovaše se narod što dragovoljno prilagahu, jer prilagahu celim srcem Gospodu; i car se David radovaše veoma.

¹⁰ Potom David blagoslovi Gospoda pred svim zborom, i reče David: Blagosloven si Gospode Bože Izrailja, oca našeg od veka do veka.

¹¹ Tvoje je, Gospode, veličanstvo i sila i slava i večnost i čast, i sve što je na nebu i na zemlji; Tvoje je, Gospode, carstvo, i Ti si uzvišen, svrh svega Poglavar;

¹² Bogatstvo i slava od Tebe je, i Ti vladaš svim, i u Tvojoj je ruci moći sila, i u Tvojoj je ruci uzvisiti i ukrepiti sve.

¹³ Sada dakle, Bože naš, hvalimo Te i slavimo ime Tvoje slavno.

¹⁴ Jer ko sam ja i šta je moj narod da bismo mogli ovoliko prineti Tebi dragovoljno? Jer je od Tebe sve, i iz Tvojih ruku primivši dasmo Ti.

¹⁵ Jer smo došljaci pred Tobom i gosti kao svi oci naši; dani su naši na zemlji kao sen i nema stajanja.

¹⁶ Gospode Bože naš, sve ovo blago što Ti pripravismo za građenje doma imenu Tvom svetom, iz Tvoje je ruke, i sve je Tvoje.

¹⁷ Ali znam, Bože moj, da Ti ispituješ srca i šta je pravo hoćeš; ja pravim srcem dragovoljno prinesoh sve ovo, i s radošću videh narod Tvoj koji je ovde kako Ti dragovoljno prinosi.

¹⁸ Gospode Bože Avrama, Isaka i Izrailja, otaca naših, sačuvaj doveka ovu volju i pomisao srdačnu naroda svog, i upravljaj srce njihovo k sebi.

¹⁹ I Solomunu, sinu mom podaj srce pravo da bi držao zapovesti Tvoje, svedočanstva Tvoja i uredbe Tvoje, i da bi otvorio sve i da bi sazidao dvor ovaj za koji sam pripravio.

²⁰ Potom reče David svemu zboru: Blagoslovite sada Gospoda Boga svog. I sav zbor blagoslovi Gospoda Boga otaca svojih, i savivši se pokloniše se Gospodu i caru.

²¹ I prinesoše Gospodu žrtve, i prinesoše Gospodu žrtve paljenice sutradan: hiljadu volova, hiljadu ovnova, hiljadu jaganjaca s nalivima njihovim, i drugih žrtava mnogo za sav narod.

²² I jedoše i piše pred Gospodom onaj dan veseleći se veoma. I postaviše drugom Solomuna, sina Davidovog carem, i pomazaše ga Gospodu za vođu a Sadoka za sveštenika.

²³ I tako sede Solomun na presto Gospodnji da caruje mesto Davida oca svog, i beše srećan, i slušaše ga sav Izrailj.

²⁴ I svi knezovi i junaci i svi sinovi cara Davida dadoše ruke da će biti pokorni caru Solomunu.

²⁵ I Gospod uzvisi veoma Solomuna pred svim Izrailjem i dade mu slavu carsku kakve nijedan car pre njega nije imao u Izrailju.

²⁶ Tako David, sin Jesejev, carova nad svim Izrailjem.

²⁷ A vremena za koje carova nad Izrailjem beše četrdeset godina: a u Hevronu carova sedam godina, a u Jerusalimu carova trideset i tri godine.

²⁸ I umre u dobroj starosti, sit života, bogatstva i slave; i zacari se Solomun, sin njegov, na njegovo mesto.

²⁹ A dela cara Davida prva i poslednja eno su zapisana u knjizi Samuila videoca i u knjizi Natana proroka i u knjizi Gada videoca,

³⁰ Sa svim carovanjem njegovim i silom njegovom i s vremenima koja prođoše preko njega i Izrailja i svih carevina zemaljskih.