На крају Јованиног еванђеља, (у Јеванђеље по Јовану 21:1-14), налазимо причу у којој је неколико дана након Исусовог распећа и васкрсења седморо Исусових ученика отпутовало северно од Јерусалима, до Галилејског мора. На Петрову сугестију, сви су изашли у Петровом чамцу да лове рибу. Али они покушавају целу ноћ, а немају среће и не улове ништа. Близу су обале, а како рано јутарње светло почиње да расте, виде човека како стоји поред воде. Позива их и пита их да ли су нешто ухватили. Кад им одговоре "не", он им каже, покушајте с друге стране чамца. Кад то ураде, улове толико рибе да не могу да вуку мрежу у чамац, превише је тежак. Тако они веслају према обали пуштајући да се мрежа пуна рибе вуче по дну.

У почетку не препознају да је човек кога виде Исус. Има малу ватру и кува рибу, и позива их да доручкују с њим. Тада Јован тихо говори Петру да је то Исус. Петер зграби свој огртач, окова га око себе како би прекрио голотињу и ускочио је да плива на обалу, јер су већ близу.

Ова прича има неколико занимљивих детаља које треба истражити. Прва од прича о стварима које су се десиле након Господиновог успона десила се у Јерузалему или близу њега, али ова се налази у Галилеји. Петорица од тих ученика су именована, а најмање четворица од петорице за које знамо да су из Галилеје, тако да су они дошли код куће, а то су риболовци, па ће риболов ићи у њиховој крви. Петорица имена су Симон (или Петар), браћа Јамес и Јохн, Тхомас и Натханаел, а затим још двојица која нису именована, како би сачинила седам. Било би разумно претпоставити да су двојица неименованих Андрев, Петров брат и Филип, Натанаелов пријатељ, за кога знамо да су из тог краја у близини језера.

Анђели које су Петар и Јован видели код гроба рекли су им да ће их Исус срести у Галилеји на "планини", а можда ће и ових седам, јер су дошли из Галилеје, пожурити испред осталих.

Погледајмо њихова имена и видећемо шта је дословно значење и шта они представљају на духовни начин.

- Симона је Исус преименовао у "Петар" што на грчком значи стијена, а у његовом случају најчвршћи и најкритичнији камен, или истина, хришћанства, да је Исус био од Бога.

- Јохн значи љубав или љубав.

- Џанов брат Џејмс значи доброчинство.

- Натханиел значи дар од Бога, и будући да је Филип пријатељ, мислим да је можда Божји дар који он представља љубав према учењу ствари које испуњавају разумевање, нашу радозналост.

- Тхомас, на грчком, значи близанац, а пошто је именован одмах по Петру, можда има слично представљање. Петар верује у Господа лако због онога што је видео и онога што му је Господ рекао, док Тома верује и верује једнако снажно, али тек након што су његове сумње избрисане, након што му се показало.

Градови који се у еванђељима највише помињу у причама које се одвијају око „Галилејског мора“ су Бетсаида, Кафарнаум, Кана и Назарет. Сама Бетсаида значи "место риболова." Карте које имам на овом подручју су маленог обима и нису све потпуно исте, али показатељ је да се налази на северном крају језера или чак на реци горњег Јордана, пре него што се уђе у језеро. Капернаум и Магдала налазе се на северозападној обали, а Кана и Назарет су у унутрашњости, али само четири или пет миља западно од овог угла језера. У овом подручју је одгајана већина ових ученика, а риболов је био уобичајено занимање.

Име Галилеја значи "круг". Реч нас учи да је Исус учио у градовима око језера, тако да је читање свега што је Исус учио и учинио у тој земљи могао да се замисли као "круг" Његовог учења.

Следећи детаљ који нас занима је када Господ предложи другу страну чамца и резултат је велики улов рибе након дуге ноћи ничега. Ово подсећа на риболовни инцидент наведен у Јеванђеље по Луки 5:4-7. Будући да ученици требају постати "рибари људи" (као у Јеванђеље по Матеју 4:19) а они треба да убеде људе у знање и обожавање Господа, Христа, то је можда поука да у њиховој служби увек морају да их воде Господи.

Тада Јован схвата и шапне Петру, "то је Господ" (Јеванђеље по Јовану 21:7) а Петар брзо навлачи огртач и ускаче како би брже стигао до обале. Зашто Јохн то прво схвати? Јован представља љубав и наклоност док Петар представља веру или истину. Док је истина средство понашања, као што то и Петер чини, љубав је средство повезивања, што је и Јохн учинио. И зашто је Петар морао да зграби свој огртач и обуче га? Одјећа у Ријечи представља истине о духовним стварима које би сви људи могли имати ако их траже, а посебне истине формирају Петра као ученика, "Ти си Христос" (Јеванђеље по Матеју 16:16-18) да одговара Господу, а та истина је камен хришћанске цркве. Имати ову истину као део себе потребно је упознати Господа.

Кад су сви на обали, Исус им каже да донесу мало рибе коју су уловили, па Петар оде до воде и извуче пуну мрежу на песак и изброји стотину педесет три. Тада Исус позива све да дођу и једу.

Сада се у причу ставља чудан коментар: "... нико од ученика га не пита" ко си ти? ", Знајући да је то био Господ." (Јеванђеље по Јовану 21:12). Изгледа да су требали знати, слиједили су га неколико година. Питам се да ли је ово подсетник да хришћанска црква тек треба да разуме праву стварност Господа - да ли је он био Бог или је био човек? Католичка црква је то тврдила више од тристо година, а савет који је требало да донесе одлуку са три одвојене особе, Оцем, Сином и Духом Светим, све у једном Богу. Неке данашње хришћанске цркве усредсређене су на двоје, Оца и Сина рођеног из вечности, који очигледно обе владају заједно.

Нова хришћанска црква схвата да је Исус рођен и Бог и човек, али да се током Његовог живота одвијала спора, али неизбежна промена. Рођен је с Богом, Јеховом, као Његовим нутрином, и људским наслеђем и телом од Марије као покривачем или плаштом преко ове унутрашњости. Сјећате се да је Марија била Давидова краљевска кућа, па је њена насљедност била и снажна и свеобухватна, те је тако представљала све што је повезано са жидовским обликом богослужења. Током Исусовог живота (и почевши рано, иако не знамо само колико рано), Он је одложио ствари од Марије и на своје место ставио оно што је било одговарајуће Божанско, од Његове нутрине, све до ускрсног јутра. потпуно божанско, с тим што је све што је дошло од Његове мајке расуто и нестало. Постоји само један Бог.

Зашто се у овој малој причи спомиње број риба које су уловљене у мрежи и зашто се сада чини толико важним да је Петар одвојио време да их броји док су сви чекали? Нешто што је откривено Новој хришћанској цркви јесте да сви бројеви који се користе у причама Речи имају значење које припада том броју чак и изван дословне употребе у причи. Број 153 може се посматрати као комбинација 150 и 3, и оба имају велико значење. Полазећи од "тројке", требало би бити мало сумње да нешто значи јер се користи тако често. Исус је ускрснуо трећи дан. Такође три је број ствари које, заједно, чине нешто потпуним, жеља или жеља да се то учини, знање како се то ради и стварно чињење. То важи за било који задатак - од печења колача до Господинове љубави, његове мудрости и Његовог дела представљеног у стварању свемира. Сто педесет није тако јасно. Свјестан сам само два мјеста које се користи у Ријечи, а речено нам је да то значи тоталну промјену, завршетак нечега и почетак нечег другог. Овде се користи и у причи о поплави, на крају Постанак 7  а у Постанак 8:3; "И воде су превладале на земљи сто педесет дана." "... и воде су се непрестано враћале са земље; и након сто педесет дана воде су биле опуштене." Употреба овде је да значи крај Цркве која се зове "Адам" и почетак цркве која се зове "Ноа" (Погледајте на овој веб страници "Цркве", а за значење погледајте Duhovnom Dnevniku 812, 846). У причи за коју сматрамо да значи крај Цркве која се зове Израел и почетак хришћанске цркве, мада је то вероватно завршен дан или два касније када се Господ сусреће са свим својим ученицима на планини и пошаље их ван проповедати и исцељивати.

Овај први део ове приче завршава се са свих седам ученика на обали с Исусом, и Његов им је дао доручак хлеба и печене рибе, и овим давањем можда су сви у потпуности схватили ко је он, као и са двојицом у Емаус и Еванђеље коментаришу: „Ово је трећи пут да се Исус показао својим ученицима након тога што је васкрсао из мртвих.

2921. 'My lord, you are a prince of God in the midst of us' means the Lord as regards Divine good and truth with them. This is clear from the meaning of 'a lord' and of 'a prince of God', and from the meaning of 'in the midst of us'. The fact that the expression 'lord' is used when good is the subject is clear from the Old Testament Word, for there Jehovah is sometimes called Jehovah, sometimes God, sometimes Lord, sometimes Jehovah God, sometimes Lord Jehovih, sometimes Jehovah Zebaoth, and always for a hidden reason which cannot be known except from the internal sense. In general when the celestial things of love, that is, when good, are dealt with, the name Jehovah is used, but when the spiritual things of faith are dealt with, the name God is used. And when both together are dealt with, the names Jehovah God are used. When however the Divine power of good, that is, when omnipotence is the subject, Jehovah Zebaoth (or Jehovah of Hosts), and also the Lord, are used; so that the names Jehovah Zebaoth and the name the Lord have the same sense and meaning. From this also, that is to say, from the power of good, men and angels are called 'lords', and in the contrary sense those are called servants or slaves who have no power at all or else have a power received from their lords. From these considerations it becomes clear that here 'my lord' in the internal sense means the Lord as regards good, which in what follows below will be illustrated from the Word. 'A prince of God' however means the Lord as regards the power of truth, that is, as regards truth, as becomes clear from the meaning of 'a prince' or 'princes' as first and foremost truths, dealt with in 1482, 2089, and from the fact that the phrase 'a prince of God' is used, for the name God is used when truth is dealt with but the name Jehovah when good is dealt with, 2586, 2769, 2807, 2822. As regards 'in the midst of us' meaning among them or present with them, this is clear without explanation.

[2] That in the Old Testament Word the names Jehovah Zebaoth and the name Lord have the same sense and meaning is clear in Isaiah,

The zeal of Jehovah Zebaoth will do this; the Lord has sent a word into Jacob, and it has fallen on Israel. Isaiah 9:7-8.

Elsewhere in the same prophet,

A mighty king will have dominion over them, said the Lord, Jehovah Zebaoth. Isaiah 19:4.

In Malachi,

Behold, suddenly there will come to His temple the Lord whom you are seeking and the angel of the covenant in whom you delight. Behold, He is coming, says Jehovah Zebaoth. Malachi 3:1.

More plainly, in Isaiah,

I saw the Lord sitting upon a throne, high and lifted up. Above Him stood the seraphim; each had six wings. One called to another, Holy, holy, holy is Jehovah Zebaoth. Woe is me! For I am cut off; for my eyes have seen the King, Jehovah Zebaoth. And I heard the voice of the Lord. Isaiah 6:1-3, 5, 8.

From these places it is evident that Jehovah Zebaoth and the Lord have the same meaning.

[3] But 'the Lord Jehovih' is used more particularly when the help of omnipotence is sought and prayed for, as in Isaiah,

Say to the cities of Judah, Behold your God! Behold, the Lord Jehovih will come with might, and His arm will exercise dominion for Him; behold, His reward is with Him, and His work before Him. He will pasture His flock like a shepherd. Isaiah 40:9-11.

For further examples of this use of 'the Lord Jehovih', see Isaiah 25:8; 40:10; 48:16; 50:4-5, 7, 9; 61:1; Jeremiah 2:22; Ezekiel 8:1; 11:13, 17, 21; 12:10, 19, 28; 13:8, 13, 16, 18, 20; 14:4, 6, 11, 18, 20-21; Micah 1:2; Psalms 71:5, 16; and many other places.

[4] What is more, in the Old Testament Word 'the Lord' entails the same as 'Jehovah', that is to say, 'the Lord' is used when good is dealt with, and therefore also the Lord is distinguished from God in the same way as Jehovah is from God; as in Moses,

Jehovah your God, He is God of gods, and Lord of lords. Deuteronomy 10:17.

In David,

Confess the God of gods, for His mercy is for ever; confess the Lord of lords, for His mercy is for ever. Psalms 136:1-3.

[5] But nowhere in the New Testament Word, neither in the Gospels nor in the Book of Revelation, is Jehovah used. Instead of Jehovah the name the Lord occurs - for hidden reasons to be dealt with below. The fact that in the New Testament Word the Lord is used instead of Jehovah is quite clear in Mark,

Jesus said, The first of all the commandments is, Hear, O Israel, the Lord our God is one Lord. Therefore you shall love the Lord your God with all your heart, and with all your soul, and with all your thought, and with all your strength. Mark 12:29-30.

The same is expressed in Moses as follows,

Hear, O Israel, Jehovah our God is one Jehovah; and you shall love Jehovah your God with all your heart, and with all your soul, and with all your strength. Deuteronomy 6:4-5.

Here it is evident that the name 'the Lord' is used instead of Jehovah. Likewise in John,

I looked, and behold, a throne had been set in heaven, with one seated upon the throne. Around the throne were four living creatures, full of eyes in front and behind. Each had for himself six wings round about him, and was full of eyes within. They were saying, Holy, holy, holy is the Lord God omnipotent. Revelation 4:2, 6, 8.

This is described in Isaiah as follows,

I saw the Lord seated upon a throne, high and lifted up. Above Him stood the seraphim; each had six wings. One called to another, Holy, holy, holy is Jehovah Zebaoth. Isaiah 6:1-3, 5, 8.

In this case 'the Lord' is used instead of 'Jehovah', that is, 'the Lord God omnipotent' instead of 'Jehovah Zebaoth'. The fact that the four living creatures are the seraphim or cherubs is evident in Ezekiel 1:5, 13-15, 19 and following verses; 10:15. That in the New Testament 'the Lord' is Jehovah is also clear from many other places, as in Luke,

An angel of the Lord appeared to Zechariah. Luke 1:11.

'An angel of the Lord' is used instead of 'an angel of Jehovah'. In the same chapter the angel told Zechariah regarding his son,

He will turn many of the children of Israel to the Lord their God. Luke 1:16.

'To the Lord their God' is used instead of 'to Jehovah their God'. Also in the same chapter, the angel told Mary regarding Jesus,

He will be great, and will be called the Son of the Most High; and the Lord God will give to Him the throne of David. Luke 1:32.

'The Lord God' is used instead of 'Jehovah God'. Still in the same chapter,

Mary said, My soul magnifies the Lord, and my spirit has rejoiced in God my Saviour. Luke 1:46-47.

Here also 'the Lord' is used instead of 'Jehovah'. And again in the same chapter, Zechariah prophesied, saying,

Blessed is the Lord God of Israel. Luke 1:68.

'The Lord God' is used instead of 'Jehovah God'. In the same gospel,

An angel of the Lord stood before the shepherds, and the glory of the Lord shone around them. Luke 2:9.

'An angel of the Lord' and 'the glory of the Lord' are used instead of 'an angel of Jehovah' and 'the glory of Jehovah'. In Matthew,

Blessed is He coming in the name of the Lord. Matthew 21:9; 23:39; Luke 13:35; John 12:13.

'In the name of the Lord' is used instead of 'in the name of Jehovah'. There are many other places besides all these, such as Luke 1:28; 2:15, 22-24, 29, 38-39; 5:17; Mark 12:10-11.

[6] Among the hidden reasons why people called Jehovah the Lord were the following: If when the Lord was in the world they had been told that He was the Jehovah mentioned so many times in the Old Testament, see 1736, they would not have accepted it because they would not have believed it. And there is the further reason that as regards the Human the Lord did not become Jehovah until He had in every respect united the Divine Essence to the Human Essence, and the Human Essence to the Divine Essence, see 1725, 1729, 1733, 1745, 1815, 2156, 2751. These became fully united after the final temptation, which was that of the Cross; and it was for this reason that after the Resurrection the disciples always called Him Lord, John 20:2, 13, 15, 18, 20, 25; 21:7, 12, 15-17, 20; Mark 16:19-20; and Thomas said,

My Lord and my God. John 20:28.

And as the Lord was the Jehovah mentioned so many times in the Old Testament, therefore He also told the disciples,

You call Me Master and Lord, and you are right, for so I am. If therefore I your Lord and Master have washed your feet, you also ought to wash one anothers' feet. John 13:13-14, 16.

These words mean that He was Jehovah God, for in this instance He is called 'Lord' as regards good, but 'Master' as regards truth. That the Lord was Jehovah is also meant by the angel's words to the shepherds,

To you is born this day a Saviour, who is Christ the Lord. Luke 2:11.

'Christ' is used instead of 'Messiah', 'Anointed One', and 'King', 'the Lord, instead of 'Jehovah' - 'Christ' having regard to truth, 'the Lord' to good. Anyone who does not examine the Word carefully cannot know this, for he believes that our Saviour was called Lord because this was an everyday expression that was used to offer respect to Him, as to others, when in reality He was so called by virtue of His being Jehovah.