На крају Јованиног еванђеља, (у Јеванђеље по Јовану 21:1-14), налазимо причу у којој је неколико дана након Исусовог распећа и васкрсења седморо Исусових ученика отпутовало северно од Јерусалима, до Галилејског мора. На Петрову сугестију, сви су изашли у Петровом чамцу да лове рибу. Али они покушавају целу ноћ, а немају среће и не улове ништа. Близу су обале, а како рано јутарње светло почиње да расте, виде човека како стоји поред воде. Позива их и пита их да ли су нешто ухватили. Кад им одговоре "не", он им каже, покушајте с друге стране чамца. Кад то ураде, улове толико рибе да не могу да вуку мрежу у чамац, превише је тежак. Тако они веслају према обали пуштајући да се мрежа пуна рибе вуче по дну.

У почетку не препознају да је човек кога виде Исус. Има малу ватру и кува рибу, и позива их да доручкују с њим. Тада Јован тихо говори Петру да је то Исус. Петер зграби свој огртач, окова га око себе како би прекрио голотињу и ускочио је да плива на обалу, јер су већ близу.

Ова прича има неколико занимљивих детаља које треба истражити. Прва од прича о стварима које су се десиле након Господиновог успона десила се у Јерузалему или близу њега, али ова се налази у Галилеји. Петорица од тих ученика су именована, а најмање четворица од петорице за које знамо да су из Галилеје, тако да су они дошли код куће, а то су риболовци, па ће риболов ићи у њиховој крви. Петорица имена су Симон (или Петар), браћа Јамес и Јохн, Тхомас и Натханаел, а затим још двојица која нису именована, како би сачинила седам. Било би разумно претпоставити да су двојица неименованих Андрев, Петров брат и Филип, Натанаелов пријатељ, за кога знамо да су из тог краја у близини језера.

Анђели које су Петар и Јован видели код гроба рекли су им да ће их Исус срести у Галилеји на "планини", а можда ће и ових седам, јер су дошли из Галилеје, пожурити испред осталих.

Погледајмо њихова имена и видећемо шта је дословно значење и шта они представљају на духовни начин.

- Симона је Исус преименовао у "Петар" што на грчком значи стијена, а у његовом случају најчвршћи и најкритичнији камен, или истина, хришћанства, да је Исус био од Бога.

- Јохн значи љубав или љубав.

- Џанов брат Џејмс значи доброчинство.

- Натханиел значи дар од Бога, и будући да је Филип пријатељ, мислим да је можда Божји дар који он представља љубав према учењу ствари које испуњавају разумевање, нашу радозналост.

- Тхомас, на грчком, значи близанац, а пошто је именован одмах по Петру, можда има слично представљање. Петар верује у Господа лако због онога што је видео и онога што му је Господ рекао, док Тома верује и верује једнако снажно, али тек након што су његове сумње избрисане, након што му се показало.

Градови који се у еванђељима највише помињу у причама које се одвијају око „Галилејског мора“ су Бетсаида, Кафарнаум, Кана и Назарет. Сама Бетсаида значи "место риболова." Карте које имам на овом подручју су маленог обима и нису све потпуно исте, али показатељ је да се налази на северном крају језера или чак на реци горњег Јордана, пре него што се уђе у језеро. Капернаум и Магдала налазе се на северозападној обали, а Кана и Назарет су у унутрашњости, али само четири или пет миља западно од овог угла језера. У овом подручју је одгајана већина ових ученика, а риболов је био уобичајено занимање.

Име Галилеја значи "круг". Реч нас учи да је Исус учио у градовима око језера, тако да је читање свега што је Исус учио и учинио у тој земљи могао да се замисли као "круг" Његовог учења.

Следећи детаљ који нас занима је када Господ предложи другу страну чамца и резултат је велики улов рибе након дуге ноћи ничега. Ово подсећа на риболовни инцидент наведен у Јеванђеље по Луки 5:4-7. Будући да ученици требају постати "рибари људи" (као у Јеванђеље по Матеју 4:19) а они треба да убеде људе у знање и обожавање Господа, Христа, то је можда поука да у њиховој служби увек морају да их воде Господи.

Тада Јован схвата и шапне Петру, "то је Господ" (Јеванђеље по Јовану 21:7) а Петар брзо навлачи огртач и ускаче како би брже стигао до обале. Зашто Јохн то прво схвати? Јован представља љубав и наклоност док Петар представља веру или истину. Док је истина средство понашања, као што то и Петер чини, љубав је средство повезивања, што је и Јохн учинио. И зашто је Петар морао да зграби свој огртач и обуче га? Одјећа у Ријечи представља истине о духовним стварима које би сви људи могли имати ако их траже, а посебне истине формирају Петра као ученика, "Ти си Христос" (Јеванђеље по Матеју 16:16-18) да одговара Господу, а та истина је камен хришћанске цркве. Имати ову истину као део себе потребно је упознати Господа.

Кад су сви на обали, Исус им каже да донесу мало рибе коју су уловили, па Петар оде до воде и извуче пуну мрежу на песак и изброји стотину педесет три. Тада Исус позива све да дођу и једу.

Сада се у причу ставља чудан коментар: "... нико од ученика га не пита" ко си ти? ", Знајући да је то био Господ." (Јеванђеље по Јовану 21:12). Изгледа да су требали знати, слиједили су га неколико година. Питам се да ли је ово подсетник да хришћанска црква тек треба да разуме праву стварност Господа - да ли је он био Бог или је био човек? Католичка црква је то тврдила више од тристо година, а савет који је требало да донесе одлуку са три одвојене особе, Оцем, Сином и Духом Светим, све у једном Богу. Неке данашње хришћанске цркве усредсређене су на двоје, Оца и Сина рођеног из вечности, који очигледно обе владају заједно.

Нова хришћанска црква схвата да је Исус рођен и Бог и човек, али да се током Његовог живота одвијала спора, али неизбежна промена. Рођен је с Богом, Јеховом, као Његовим нутрином, и људским наслеђем и телом од Марије као покривачем или плаштом преко ове унутрашњости. Сјећате се да је Марија била Давидова краљевска кућа, па је њена насљедност била и снажна и свеобухватна, те је тако представљала све што је повезано са жидовским обликом богослужења. Током Исусовог живота (и почевши рано, иако не знамо само колико рано), Он је одложио ствари од Марије и на своје место ставио оно што је било одговарајуће Божанско, од Његове нутрине, све до ускрсног јутра. потпуно божанско, с тим што је све што је дошло од Његове мајке расуто и нестало. Постоји само један Бог.

Зашто се у овој малој причи спомиње број риба које су уловљене у мрежи и зашто се сада чини толико важним да је Петар одвојио време да их броји док су сви чекали? Нешто што је откривено Новој хришћанској цркви јесте да сви бројеви који се користе у причама Речи имају значење које припада том броју чак и изван дословне употребе у причи. Број 153 може се посматрати као комбинација 150 и 3, и оба имају велико значење. Полазећи од "тројке", требало би бити мало сумње да нешто значи јер се користи тако често. Исус је ускрснуо трећи дан. Такође три је број ствари које, заједно, чине нешто потпуним, жеља или жеља да се то учини, знање како се то ради и стварно чињење. То важи за било који задатак - од печења колача до Господинове љубави, његове мудрости и Његовог дела представљеног у стварању свемира. Сто педесет није тако јасно. Свјестан сам само два мјеста које се користи у Ријечи, а речено нам је да то значи тоталну промјену, завршетак нечега и почетак нечег другог. Овде се користи и у причи о поплави, на крају Постанак 7  а у Постанак 8:3; "И воде су превладале на земљи сто педесет дана." "... и воде су се непрестано враћале са земље; и након сто педесет дана воде су биле опуштене." Употреба овде је да значи крај Цркве која се зове "Адам" и почетак цркве која се зове "Ноа" (Погледајте на овој веб страници "Цркве", а за значење погледајте Duhovnom Dnevniku 812, 846). У причи за коју сматрамо да значи крај Цркве која се зове Израел и почетак хришћанске цркве, мада је то вероватно завршен дан или два касније када се Господ сусреће са свим својим ученицима на планини и пошаље их ван проповедати и исцељивати.

Овај први део ове приче завршава се са свих седам ученика на обали с Исусом, и Његов им је дао доручак хлеба и печене рибе, и овим давањем можда су сви у потпуности схватили ко је он, као и са двојицом у Емаус и Еванђеље коментаришу: „Ово је трећи пут да се Исус показао својим ученицима након тога што је васкрсао из мртвих.

821. And he maketh the earth and them that dwell therein to worship the first beast, signifies in consequence of which those in the church who are in falsities and in evils therefrom acknowledge the agreement in heart. This is evident from the signification of "the earth and them that dwell therein," as being those of the church who are in falsities and in evils therefrom; for "the earth" signifies the church that is in truths or that is in falsities, here, that which is in falsities; and "them that dwell therein" signify the goods or the evils of the church, here the evils; therefore as applied to the persons upon it, "the earth and them that dwell therein" signify those in the church who are in falsities and in evils therefrom. (That "the earth" signifies the church in respect to truths and in respect to falsities see above, n. 304, 413, 417, 697, 741, 752; and that "those that dwell" signify the good in the church, and also the evil, and in an abstract sense goods or evils, see above, n. 479) The above is evident also from the signification of "worshiping," as being to acknowledge as certain, to acknowledge in heart, and to believe (See above, n. 790, 805); also from the signification of "the first beast," as being reasonings from the natural man confirming the separation of faith from the life (See above, n. 774), here the agreement of reasonings with the sense of the letter of the Word, because this "beast" signifies confirmations therefrom (See also above, n. 815). From this it is clear that the words "the beast coming up out of the earth maketh the earth and them that dwell therein to worship the first beast" signifies that those in the church who are in falsities and in evils therefrom acknowledge the agreement in heart.

[2] In the preceding article it was shown that "Peter" signified truth and faith in both senses, namely, truth from good and truth without good; so also faith from charity and faith without charity. Something shall now be said about the apostle John, as signifying the works of charity. It has been said above that the twelve apostles, like the twelve tribes of Israel, represented the church in the whole complex, or all things of truth and good, or all things of faith and charity; likewise that Peter, James, and John, signified faith, charity, and the works of charity, in their order; from which it follows that when they were together they represented these as one. It is said as one, because without charity there is no faith that is faith; and without works there is no charity that is charity.

[3] Because these three apostles had this signification they followed the Lord more than the others, as can be seen in Mark, where it is said:

Jesus suffered no man to follow Him save Peter, James, and John the brother of James (Mark 5:37).

For this reason Peter was the first to be called by the Lord through Andrew, "Andrew" signifying the obedience of faith; and afterwards James and John were called; and to these two the Lord gave a new name. Likewise He took Peter, James, and John up into the mountain when He was transfigured; He also spoke with these three about the consummation of the age, and about His coming; they were also with the Lord in Gethsemane. That the Lord called James and John after He had called Peter is shown in the Gospels:

Jesus going on from thence saw other two brethren, James the son of Zebedee and John his brother, with Zebedee their father, mending their nets; and He called them. And straightway leaving the boat and their father, they followed Him (Matthew 4:21, 22; Mark 1:19, 20).

[4] That the Lord gave a new name to James and John is evident in Mark:

Jesus called James the son of Zebedee, and John the brother of James, and them He surnamed Boanerges, which is, sons of thunder (Mark 3:17).

"Sons of thunder" signify truths from celestial good. This is the signification of "thunders" in the Word, because in the spiritual world thunders are also heard, and these are produced by truths that are from celestial good when these are descending from the higher heavens into the lower. The light itself of truth from good is then seen as lightning, the good itself is heard as thunder, and the truths themselves therefrom as variations of sound. This is why lightnings, thunders, and voices, are mentioned here and there in the Word with this signification. Good is there heard as thunder, because good, which is of man's affection or love and is also of his will, is not spoken, but only sounds; while truth, which is of man's understanding and of his thought therefrom, articulates that sound into words. Celestial good is the same thing as the good of love in will and in act; before this it is not celestial good; and celestial good is what produces truths by means of thought and speech therefrom. From this it is clear why James and John were called "sons of thunder." (What "lightnings, thunders, and voices," signify in the Word may be seen above, n. 273, 702, 704)

[5] That the Lord took Peter, James and John up into a mountain when He was transfigured appears in Mark (Mark 9:2 Luke (Luke 9:28). These were taken because only those who are in truths from celestial good are able to see the Lord in His glory; and no others can be enlightened and can perceive the Word in enlightenment. For when the Lord was transfigured before them He represented Divine truth, which is the Word; and this is why Moses and Elijah were seen speaking with Him, "Moses and Elijah" signifying the Word. (But on this see above, n. 594. That the Lord talked with Peter, James, and John, about the consummation of the age and about His coming is evident in Mark (Mark 13:3); and that these three were with the Lord in Gethsemane is evident in Matthew (Matthew 26:37 and in Mark (Mark 14:33).

[6] As John represented the church in respect to good works, and good works contain all things of love to the Lord and of charity towards the neighbor, John was more loved by the Lord than the others, as is evident:

From his reclining in the Lord's bosom, and his gliding on His breast when he spake with Him (John 13:23, 25).

The "bosom" and the "breast" signify in the Word spiritual love, which is love in act; and "the Lord's bosom and breast" Divine love itself; therefore those in heaven who are in spiritual love are in the province of the breast.

[7] So, too, John took the Lord's mother to his own house, and abode with her; which is described thus in John:

Jesus from the cross saw His mother and the disciple whom He loved standing by; He saith to His mother, Woman, behold thy son! Then He saith to the disciple, Behold thy mother! Therefore from that hour the disciple took her unto his own home (John 19:26, 27).

This signified that the church is where there is charity in act, or where there are good works; for the Lord's "mother" and "woman" signify the church, and "John" signifies charity in act, which is good works. (That "mother" signifies the church may be seen in the Arcana Coelestia (Arcana Coelestia 289), and n. 2691, 2717, 3703, 4257, 5581, 8897; and that "woman" has a similar signification see above n. 555, 707, 721, 730.

[8] That the Lord's church is in those who are in charity in act, or in good works, and not with those who are in faith separated from these, is signified also by what is related about Peter and John, namely:

Peter, turning about, seeth the disciple whom the Lord loved following, which also leaned upon His breast at supper. Peter seeing him, saith to Jesus, Lord, but what about this one? Jesus saith unto him, If I will that he tarry till I come, what is that to thee? Follow thou Me (John 21:20-22).

It may be seen above (n. 820), where also the preceding words are explained, that "Peter" here signifies truth without good, or faith separated from good works, such as the faith will be at the end of the church; and as "John" signifies the goods of charity, which are called good works, and these are with those who constitute the Lord's church; therefore it was not Peter but John who followed the Lord, and to Peter who had asked, "But what about this one?" the Lord replied, "If I will that he tarry till I come, what is that to thee? Follow thou Me," which means that the good of charity will continue with those who are the Lord's, even to the end of the church and when there is the New Church, but not with those who are in faith separated from that good; and this is what is signified by these words to Peter, "what is that to thee?"