¹ A sinovi Izrailjevi opet činiše što je zlo pred Gospodom, i Gospod ih dade u ruke Filistejima za četrdeset godina.

² A beše jedan čovek od Saraje od plemena sinova Danovih, po imenu Manoje, i žena mu beše nerotkinja, i ne rađaše.

³ Toj ženi javi se anđeo Gospodnji i reče joj: Gle, ti si sad nerotkinja, i nisi rađala; ali ćeš zatrudneti i rodićeš sina.

⁴ Nego sada čuvaj se da ne piješ vino ni silovito piće, i da ne jedeš ništa nečisto.

⁵ Jer gle, zatrudnećeš, i rodićeš sina, i britva da ne pređe po njegovoj glavi, jer će dete biti nazirej Božji od utrobe materine, i on će početi izbavljati Izrailja iz ruku filistejskih.

⁶ I žena dođe i reče mužu svom govoreći: Čovek Božji dođe k meni, i lice mu beše kao lice anđela Božjeg, vrlo strašno; ali ga ne zapitah odakle je, niti mi on kaza svoje ime.

⁷ Nego mi reče: Gle, ti ćeš zatrudneti, i rodićeš sina; zato sada ne pij vino ni silovito piće i ne jedi ništa nečisto; jer će dete biti nazirej Božji od utrobe materine pa do smrti.

⁸ Tada se Manoje pomoli Gospodu i reče: O Gospode! Neka opet dođe k nama čovek Božji, kog si slao, da nas nauči šta ćemo činiti sa detetom, kad se rodi.

⁹ I usliši Gospod glas Manojev; i dođe opet anđeo Gospodnji k ženi kad seđaše u polju; a Manoje muž njen ne beše kod nje.

¹⁰ Tada žena brže otrča i javi mužu svom govoreći mu: Evo, javi mi se onaj čovek, koji mi je pre dolazio.

¹¹ A Manoje ustavši pođe sa ženom svojom; i kad dođe k čoveku, reče mu: Jesi li ti onaj čovek što je govorio ovoj ženi? On odgovori: Jesam.

¹² A Manoje reče: Kad bude šta si kazao, kako će biti pravilo za dete i šta će činiti s njim?

¹³ A anđeo Gospodnji reče Manoju: Žena neka se čuva od svega što sam joj kazao.

¹⁴ Neka ne jede ništa što dolazi s vinove loze, i vino ni silovito piće neka ne pije, i ništa nečisto neka ne jede. Šta sam joj zapovedio sve neka drži.

¹⁵ Tada reče Manoje anđelu Gospodnjem: Radi bismo te ustaviti da ti zgotovimo jare,

¹⁶ A anđeo Gospodnji odgovori Manoju: Da me i ustaviš, neću jesti tvoje jelo; nego ako hoćeš zgotovi žrtvu paljenicu, prinesi je Gospodu. Jer Manoje nije znao da je anđeo Gospodnji.

¹⁷ Opet reče Manoje anđelu Gospodnjem: Kako ti je ime? Da ti zahvalimo kad se zbude šta si rekao.

¹⁸ A anđeo Gospodnji odgovori mu: Što pitaš za ime moje? Čudno je.

¹⁹ Tada Manoje uze jare i dar, i prinese Gospodu na steni; a anđeo učini čudo pred Manom i ženom njegovom;

²⁰ Jer kad se podiže plamen s oltara k nebu, anđeo Gospodnji podiže se u plamenu s oltara; a Manoje i žena njegova videći to padoše ničice na zemlju;

²¹ A anđeo se Gospodnji ne javi više Manoju ni ženi njegovoj. Tada Manoje razume da je anđeo Gospodnji.

²² I reče Manoje ženi svojoj: Zacelo ćemo umreti, jer videsmo Boga.

²³ A žena mu reče: Kad bi hteo Bog da nas ubije, ne bi primio iz naših ruku žrtvu paljenicu ni dar, niti bi nam pokazao sve ovo, niti bi nam sad objavio takve stvari.

²⁴ I tako ta žena rodi sina, i nade mu ime Samson; i dete odraste, i Gospod ga blagoslovi.

²⁵ I duh Gospodnji poče hoditi s njim po logoru Danovom, između Saraje i Estaola.

¹ I šta reče Samuilo, zbi se svemu Izrailju. Jer Izrailj izađe na vojsku na Filisteje, i stadoše u logor kod Even-Ezera, a Filisteji stadoše u logor u Afeku.

² A Filisteji se uvrstaše prema Izrailju, i kad se otvori boj, razbiše Filisteji Izrailja, i izgibe ih u boju u polju oko četiri hiljade ljudi.

³ I kad narod dođe u logor, rekoše starešine Izrailjeve: Zašto nas danas razbi Gospod pred Filistejima? Da donesemo iz Siloma kovčeg zaveta Gospodnjeg, da bude među nama i izbavi nas iz ruku neprijatelja naših.

⁴ I narod posla u Silom da donesu odande kovčeg zaveta Gospoda nad vojskama, koji sedi na heruvimima; a behu onde kod kovčega zaveta Gospodnjeg dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines.

⁵ A kad dođe kovčeg zaveta Gospodnjeg u logor, povika sav Izrailj od radosti da zemlja zaječa.

⁶ A Filisteji čuvši veselu viku rekoše: Kakva je to vika vesela u logoru jevrejskom? I razumeše da je došao kovčeg Gospodnji u logor njihov.

⁷ I uplašiše se Filisteji kad rekoše: Bog je došao u logor. I govorahu: Teško nama! Jer to nije bivalo pre.

⁸ Teško nama! Ko će nas izbaviti iz ruku tih silnih bogova? To su bogovi što pobiše Misirce u pustinji svakojakim mukama.

⁹ Ohrabrite se, i budite ljudi, o Filisteji! Da ne služite Jevrejima kao što su oni vama služili; budite ljudi i udrite.

¹⁰ I Filisteji udariše, i Izrailjci se opet razbiše i pobegoše k šatorima svojim; i boj beše vrlo velik, jer pade iz Izrailja trideset hiljada pešaka.

¹¹ I kovčeg Božji bi otet, i dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines pogiboše.

¹² A jedan između sinova Venijaminovih pobeže iz boja, i dođe u Silom isti dan razdrtih haljina i glave posute prahom.

¹³ I kad dođe, gle, Ilije seđaše na stolici ukraj puta pogledajući; jer srce njegovo beše u strahu za kovčeg Božji. I došav onaj čovek u grad kaza glase, i stade vika svega grada.

¹⁴ A Ilije čuvši viku reče: Kakva je to vreva? I čovek brže dotrča da javi Iliju.

¹⁵ A Iliju beše devedeset i osam godina, i oči mu behu potamnele, te ne mogaše videti.

¹⁶ I reče čovek Iliju: Ja idem iz boja, utekoh danas iz boja. A on reče: Šta bi, sine?

¹⁷ A glasnik odgovarajući reče: Pobeže Izrailj ispred Filisteja, i izgibe mnogo naroda, i oba sina tvoja pogiboše, Ofnije i Fines, i kovčeg Božji otet je.

¹⁸ A kad spomenu kovčeg Božji, pade Ilije sa stolice nauznako kod vrata i slomi vrat i umre, jer beše čovek star i težak. On bi sudija Izrailju četrdeset godina.

¹⁹ A snaha njegova, žena Finesova, beše trudna i na tom doba, pa čuvši glas da je kovčeg Božji otet i da joj je poginuo svekar i muž, savi se i porodi, jer joj dođoše bolovi.

²⁰ I kad umiraše, rekoše joj koje stajahu kod nje: Ne boj se, rodila si sina. Ali ona ne odgovori, niti hajaše za to.

²¹ Nego detetu nade ime Ihavod govoreći: Otide slava od Izrailja; jer kovčeg Božji bi otet, i svekar joj i muž pogiboše.

²² Zato reče: Otide slava od Izrailja; jer bi otet kovčeg Božji.