Поглавље 8.

Истина на делу

1. И кад сиђе с горе, за Њим пође мноштво народа.

2. И гле, дође губавац [и] му се поклони говорећи: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити.

3. И испруживши [своју] руку, Исус га се дотаче говорећи: „Хоћу; буди очишћен.” И одмах се очисти његова губа.

4. А Исус му рече: „Пази да никоме не говориш; него иди, покажи се свештенику и принеси дар који је Мојсије упутио, за сведочанство њима.”

5. И кад Исус уђе у Капернаум, дође к Њему један стотник молећи Га,

6. И говорећи: „Господе, мој дечак је оборен у кући, болестан од парализе, страшно измучен.“

7. А Исус му рече: Доћи ћу и излечити га.

8. А стотник одговарајући рече: Господе, нисам достојан да уђеш под кров мој, него само реци реч, и дечак мој оздравиће.

9. Јер ја сам човек под влашћу, имам под собом војнике; и кажем овом [човеку]: 'Иди', и он оде; а другоме: „Дођи“, и он долази; и мом слузи: ’Учини ово’, и он чини [то]“.

10. А кад је Исус чуо, зачудио се и рекао онима који су ишли за њима: „Амин, кажем вам, нисам нашао толику веру, не, не у Израиљу.

11. А ја вам кажем да ће многи доћи од истока и запада, и засјешће са Авраамом и Исаком и Јаковом у Царству небеском.

12. И синови царства биће бачени у таму спољашњу, где ће бити плач и шкргут зуба.“

13. И рече Исус стотнику: иди; и како си веровао, нека ти буде“. И дечак његов оздрави у исти час.

14. А Исус, ушавши у кућу Петрову, виде свекрву своју оборену и у грозници.

15. И дотаче се руке њене, и грозница је остави; и она устаде и послужи им.

16. А кад наста вече, доведоше Њему многе опсједнуте; и изгони духове речју, и излечи све болесне,

17. Да би се испунило оно што је објавио пророк Исаија, говорећи: „Он је узео наше слабости и понео [наше] болести“.

18. А Исус, видећи много народа око себе, нареди да оде на другу страну.

19. И дошавши један од књижевника рече Му: Учитељу, ићи ћу за тобом куда год пођеш.

20. И рече му Исус: Лисице имају рупе и птице небеске [имају] гнезда, а Син човечији нема где да наслони главу.

21. А други од ученика Његових рече Му: Господе, допусти ми да прво одем и сахраним оца.

22. Али Исус му рече: Пођи за мном и остави мртве да сахрањују своје мртве.

На гори је Исус божански истинодавац. У следећој епизоди, међутим, и током следеће серије догађаја, Он живи истином коју је учио. Божански проповедник постаје Божански исцелитељ. Стога читамо: „Када је сишао с горе, за Њим је пошло велико мноштво, и гле, дошао је губавац и поклонио му се говорећи: ’Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити.‘ Тада Исус испусти Своју Своју. руку и дотаче га говорећи: „Хоћу; буди очишћен“ (8:1-3).

Губавац који долази Исусу, називајући Га „Господом“ и обожавајући Га, представља онај део нас који жели да има религиозни живот који је дубоко духован и жив. Свјесни смо да су нам лажни принципи нанијели штету и да смо искривили истину да бисмо одбранили своје себичне интересе и себичне амбиције. Попут губавца који долази Исусу, и ми излазимо пред Бога са искреном жељом за правом религијом, а не само за церемонијама преданости, побожним праксама и псеудоучењима која оправдавају задубљење у себе. Желимо истину; желимо да се излечимо.

Разумевши ову основну људску потребу за истинском истином и аутентичним религиозним искуством, Исус пружа руку и додирује губавца, одмах га исцељујући. Исусов саосећајни гест представља прочишћавајући ефекат истине у сваком од наших живота. ¹

Тако почиње низ божанских исцељења. Након што је завршио исцељење губавог, Исусу прилази римски стотник. Попут губавца у претходној епизоди, и центурион Му се обраћа са „Господе“: „Господе“, каже он, „слуга мој лежи код куће парализован, страшно измучен“ (8:6).

Све болести и болести у Речи имају свој духовни пандан. Пошто је губа болест која напада кожу, и понекад је релативно лака, она представља релативно спољашње стање духовног пропадања — стање изазвано фалсификовањем истине. Али парализа представља много дубље и опасније духовно стање. То је зато што парализа напада мишиће, што представља стање унутрашње парализе. То је стање у коме можда добро знамо истину, али не можемо да се натерамо да то урадимо. У стањима „духовне парализе“ можемо заиста признати да је Бог извор свега живота. Можда знамо истину (наша „кожа“ је здрава), али нам недостаје способност да се удови нашег тела покрећу у складу са нашим веровањима. У таквим стањима треба да позовемо Бога да нас излечи од наше парализе — да нас покрене.

Захтев стотника је признање Исусове моћи. Треба признати да сваки најмањи покрет нашег тела, од савијања бицепса до трептаја ока, води порекло од Бога. Без Његове божанске силе, која нас одржава у сваком тренутку, беспомоћни смо као паралитичар. Али када признамо основну истину да је сва моћ да чинимо добро само од Бога, и замолимо Бога да нам подари своју моћ, одмах бивамо излечени. Стога читамо: „И оздрави слуга његов у исти час“ (8:13).

Како се низ чудесних исцељења наставља, долазимо до трећег исцељења. Исус улази у Петрову кућу и види Петрову свекрву како лежи болесна од грознице. У поређењу са релативно спољашњом кожном болешћу губавца и унутрашњом болешћу која се назива парализа, „грозница“ која се овде помиње представља много дубље и озбиљније духовно стање. У целој Речи, горуће, бесне грознице повезане су са врелином пакла — интензивном, горућом жељом да чинимо оно што желимо, без обзира на Бога или ближње. ² Али чим Исус додирне жену, она бива исцељена. Не само да је исцељена, него чини и нешто што се не помиње у прва два исцељења. Читамо: „Онда је устала и служила им“ (8:15).

Ово треће исцељење поучава сврху Исусовог исцелитељског рада и стога је најзначајније у низу. Не само да је то најдубљи облик лечења до сада — исцељење наших најдубљих нагона, амбиција и љубави — већ такође показује шта нам се дешава када дође до исцељења на овом нивоу. Желимо да служимо другима. "Онда је устала и служила." Бог нас лечи не само ради нашег сопственог спасења, већ и да бисмо служили и другима. ³

Када ова исцељења постану позната, велико мноштво почиње да следи Исуса. Они су узбуђени због Његових чудесних исцељења и заинтересовани за изузетну природу Његовог дела. Исус, међутим, зна да је фасцинација чудима краткотрајна и релативно спољашња. Важнија је истина коју је Он дошао да учи — свако спољашње чудо је пример више унутрашње истине. Стога, Он каже: „Лисице имају рупе, и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где да пригне главу“ (8:20). Израз „Син Човечији“ односи се на божанску истину коју је Он дошао да поучи — истину за коју зна да ће људи тешко примити. Он је свестан да га је лако хвалити за Његове чудесне способности, али када је у питању важнији задатак разумевања и примања истине, мало је интересовања. Стога, ова истина, коју Он назива „Сином Човечијим“, нема где да положи главу. ⁴

То постаје очигледно у следећој епизоди када Му један од ученика каже: „Господе, дај да прво одем и сахраним оца“ (8:21). Ово је наизглед благ и разумљив захтев, али када се погледа дубље представља жељу да се вратимо у ранија стања самољубља. У овом случају, фраза „мој отац“ представља најгору од наших наследних склоности ка злу. ⁵

Користећи ово као прилику да научи унутрашњу лекцију, Исус каже свом ученику: „Хајде за мном, и пусти мртве да сахрањују мртве.

Понекад, ако некога пратимо у гомили, одвојити тренутак да се „озремо уназад“ може довести до тога да изгубимо из вида особу коју пратимо; као резултат тога, могли бисмо лако изгубити ту особу у гомили. Слично томе, када једном кренемо на пут регенерације, нема освртања уназад. Постоји само један правац — следити куда год Господ води. Сваки покушај да се вратимо некадашњим државама, свака жеља да се са љубављу осврнемо на оно какви смо били, знак је да још нисмо ученици. То је показатељ да у нашим срцима још нисмо истински примили Господа. Уместо тога, ми више волимо да се држимо старих навика, ставова, жеља и себичних начина размишљања — овде представљених жељом да „нашег оца“ пружимо пристојну сахрану. „Пусти ме прво да сахраним оца“, кажемо. Кад год је то случај са нама, „Син Човечији“ — истина коју Исус поучава — није у потпуности примљен; нема где да положи главу.

У светом писму, израз „Отац“ када је повезан са Богом односи се на божанску љубав која нам долази од Бога; упоређује се са љубављу родитеља према детету. Међутим, израз „отац“ може имати и супротно значење. Може се односити на нашу нижу природу — наследна зла која се преносе са генерације на генерацију. Зато Исус каже: „Хајде за мном. То је подстицај да се уздигнемо изнад наше ниже природе (или „оца“) и започнемо нови живот. То је позив да своје животе у потпуности посветимо следовању Исуса.

Ако желимо да заиста следимо Бога, не сме бити враћања на претходна стања, назадовања, приањања за прошлост, без гледања уназад. У поређењу са новим животом који тек почињемо, прошлост је нестала; лажне идеје које смо гајили и себична ужитка у којима смо уживали сада су иза нас. И нема потребе да им дате „пристојну сахрану“. Као што Исус каже, време је да га следимо и „пустимо мртве да сахрањују мртве“.

Смиривање мора

23. И кад уђе у лађу, за Њим пођоше ученици Његови.

24. И гле, догоди се велики потрес на мору, тако да лађу покрише валови; али Он је спавао.

25. И дошавши ученици Његови ускрснуше Га говорећи: Господе, спаси нас, пропадамо.

26. И рече им: „Што се плашите, маловерни?“ Тада устаде и запрети ветровима и мору; и настаде велико затишје.

27. А људи се чудише говорећи: какав је ово [Човек] да му се и ветрови и море покоравају!

Претходна епизода завршава се тако што један од ученика пита Исуса да ли може да оде да сахрани свог оца. Али Исус је рекао: „Хајде за мном. Очигледно, Исусов савет је био узет к срцу, јер већ следећи стих почиње речима: „И када је Он [Исус] ушао у лађу, његови ученици пођоше за Њим“ (8:23). Као што ћемо видети, рефрен, „Следи ме“, биће доследан кроз јеванђеља.

Овог пута они прате Исуса до морске обале где их Исус води на брод. На језику светог писма, речи „чамац“ и „брод“ симболизују наше разумевање истине. Баш као што нас чамци и бродови носе кроз животне токове, наше разумевање истине нас води на нашем духовном путу. У свету трговине, бродови и чамци често садрже вредна богатства; слично томе, Реч садржи блага духовне мудрости — блага која су тако неопходна на нашем путовању кроз живот. ⁶

Углавном, док нам у животу све иде добро, и нема озбиљних олуја, ми смо задовољни својим разумевањем истине. Ово је наш брод и док је море мирно немамо проблема. Наше путовање је глатко и пријатно.

Али када се животне околности заоштре и када нас нападну животне олује, када се воде подигну, а ветрови жестоко дувају, наше поверење у истину коју смо примили почиње да се колеба. Наш „чамац“ почиње да се непријатно љуља, а ми почињемо да сумњамо. У овим временима емоционалне турбуленције изгледа као да Бог није свестан наше ситуације. И иако је много са нама — чак и у нашем чамцу — изгледа као да Га није брига за оно што се дешава. У ствари, изгледа као да Он спава! ⁷

У међувремену, наш чамац (наш систем веровања) као да је прекривен таласима. Уплашени будимо Исуса, који изгледа као да спава у чамцу, и вапимо: „Господе, спаси нас! Пропадамо!” (8:25). Док наш чамац наставља да бива олуја, изгледа као да истина коју нам је Он дао и у коју смо веровали нема користи. Чини се да наш чамац тоне. Али Исус остаје миран, чак и усред олује, говорећи: „Што се плашиш, маловерни?“ (8:26).

Попут ученика који се плаше да им чамац тоне, постоје тренуци када не верујемо да нас божанска истина може издржати кроз олује невоља. Па ипак, Господ је унутар истине коју нам је дао - чак и када не видимо тренутне резултате. „Молила сам се“, кажемо, „али ништа се није десило“, „Била сам љубазна према свом пријатељу, али он ме је ипак преварио“, „Увек сам био добра особа, али ми се ипак десила ова страшна ствар“. „Где је био Бог када ми је био најпотребнији?“ "Да ли је спавао?"

Знамо да Бог не спава: „Онај који чува Израил неће ни задремати ни заспати“ (Psalam 121:4). Они који живе по ономе што учи доктрина и верују у божанску истину, знају да Бог никада не спава. Он је стално будан и будан, центар њихове вере, заповеда ветровима и мору да утихну. И тако читамо да „Исус устаде и запрети ветровима и мору, и настаде велика тишина“ (8:26).

Систем веровања који у средиште ставља правилно разумевање Бога не може се пољуљати и не може потонути, без обзира шта се јавља у нашем свакодневном животу. Али погрешан систем веровања — систем веровања са „рупама“ у себи — није поуздан брод који ће нас превести кроз тешка времена. Зато је први и најдубљи аспект сваког система веровања исправна идеја о Богу. ⁸

„Права идеја о Богу“ укључује идеју да је Бог свемоћан – да има сву моћ. Другим речима, постоји сила у универзуму која је већа од нас самих, већа од природе, већа од свега. Заиста, ова сила се с правом назива наша „виша сила“. Као људска бића, свако од нас црпи из Божије свемоћи моћ да се бори против зла и обмане који задиру у наше животе – који се понекад сливају као таласи који се разбијају о чамац. Међутим, мора се нагласити да морамо имати апсолутно поверење у Божју моћ — моћ Његове истине да нас духовно штити у сваком тренутку. Без ове потпуне вере, ми смо као мали чамци на весла које ударају бурни таласи живота. ⁹

У чудесном смиривању олује, Исус открива своју божанску свемоћ. Он је већ показао своју моћ над људским телом, исцељујући губу, парализу и грозницу. Он сада показује своју моћ над силама природе, смирујући ветар и таласе. Прича снажно илуструје начин на који Бог смирује емоционалне турбуленције у сваком од нас, доносећи осећај унутрашњег мира, умирујући наш ум и смирујући наш дух. Подсећамо се онога што је Бог рекао, у псалмима, преко Давида: „Умири се и знај да сам ја Бог“ (Psalam 46:10).

Када је Исус завршио своју Беседу на гори, гомила се зачудила питајући: „Ко је овај човек који говори с таквим ауторитетом?“ Овог пута ученици се окрећу да се чуде и питају ко је Исус. Јер рекоше једни другима: Какав је ово човек да му се и ветрови и море покоравају? Питање Исусовог идентитета постаје све значајније.

Истеривање демона

28. И кад дође на другу страну земље Гергесенске, сретну Њега опседнута двојица, излазећи из гробова, веома жестоки, тако да нико није могао тим путем проћи.

29. И гле, они повикаше говорећи: Шта је нама и Теби, Исусе, Сине Божији? Јеси ли пре времена дошао овамо да нас мучиш?”

30. И беше, подаље од њих, крдо много свиња пасе.

31. А демони Га мољаху говорећи: Ако нас изгони, допусти нам да одемо у крдо свиња.

32. И рече им: идите. И кад изиђоше, отидоше у крдо свиња; и гле, сво крдо свиња појури низ литицу у море, и погинуше у води.

33. А они који су их хранили побјегоше, и отидоше у град, и јавише све [ствари] и [ствари] опсједнутих демонима.

34. И гле, сав град изађе у сусрет Исусу; и видевши Га, преклињаше [Г] да оде даље од њихових граница.

Када је Исус завршио Проповед на гори, људи су били запањени Његовим учењем, јер је поучавао као онај који има власт, а не као књижевници. Али било је јасно да Његова служба није била само поучавање. Дошао је и да оздрави. У исцељењу губавца, паралитичара и жене са грозницом, Исус је показао своју моћ да лечи болест. Али у смиривању мора, Он је показао другу врсту моћи — моћ да контролише ветар и таласе. До сада, сва ова чуда показују да Исус има моћ у свету природе.

У следећој епизоди, међутим, Исус среће два човека опседнута демонима. Овај пут ће показати да се Његова свемоћ протеже изван природног света. Он ће показати да има моћ и у духовном свету.

Епизода почиње у земљи Гадарена где Исуса срећу два човека опседнута демонима. Људи не говоре директно Исусу, већ демони у њима говоре: „Ако нас изгони, допусти нам да одемо у крдо свиња“ (8:31). Исус одговара једном речју — једноставном заповести: „Иди“ (8:32). Одмах, након што су чули Исусову заповест, демони излазе из људи и улазе у групу свиња. Свиње, сада опседнуте лудим духовима, јуре низ стрмо брдо и урањају у море где нестају у водама.

У Речи свака дословна прича садржи духовну поуку. У овом случају, изгон свиње од човека опседнутог демонима приказује начин на који Бог избацује прљаве мисли и нечиста осећања из нашег ума, избавља нас од зла и враћа у здрав разум. Те мисли и жеље су избачене из наше садашње свести, бачене низ стрмо брдо и уроњене у морске дубине — далеко од наше свести.

Чудесна исцељења показују један ниво Исусове моћи. Смирујући ветар и море показују друго. Народ се чуди, и иде за Њим, питајући се какав је Он човек (8:27). Али у овој следећој епизоди, када Он показује своју моћ над злим духовима, реакција људи је другачија. Они су збуњени и уплашени. Не знају шта би са овим човеком. Да ствар буде гора, они су веома узнемирени губитком свиња. Зато Га моле „да оде из њиховог краја“ (8:34).

Све док негујемо прљаве мисли и похлепне склоности, тако очигледно овде приказане од свиња, желимо да Бог буде негде другде; молимо Га да „оде“. Као и Гадаренци, можда нисмо поносни на своје тајне грехе и свињске жеље, али често нерадо одустајемо од њих. Слично, Гадаренци нису ценили када је Исус отерао њихово крдо свиња. И тако, „Молили су Га да отпутује ван њихових граница“ (8:34). ¹⁰

Радије су чували своје свиње.

Фусноте:

523. THE IMPUTATION OF EACH LOVE, LICENTIOUS AND CONJUGIAL

The Lord says, "Judge not, that you be not condemned." ¹ (Matthew 7:1) This cannot in the least mean judging of someone's moral and civil life in the world, but judging of someone's spiritual and heavenly life. Who does not see that if people were not allowed to judge of the moral life of those dwelling with them in the world, society would collapse? What would become of society if there were no public courts of law, and if no one was permitted to have his judgment of another? But to judge what the inner mind or soul is like within, thus what a person's spiritual state is and so his fate after death - of this one is not permitted to judge, because it is known to the Lord alone. Nor does the Lord reveal it until after death, in order that everyone may do what he does in freedom, and that good or evil may consequently be from him and so in him, and the person thus live his own life and be his own person to eternity.

The inner qualities of the mind, hidden in the world, are revealed after death for the reason that it affects and benefits the societies into which the person then comes; for all there are spiritual. That these inner qualities are then revealed is evident from these words of the Lord:

There is nothing concealed that will not be revealed, nor hidden that will not be known. Therefore whatever you have said in the dark will be heard in the light; and what you have spoken into the ear in your rooms will be proclaimed on the housetops. (Luke 12:2-3)

[2] A general judgment is allowed, such as the following, "If you are in your inward qualities as you appear in your outward ones, you will be saved or condemned." But a specific judgment - as for example to say, "You are of this or that character in your inward qualities, therefore you will be saved or condemned" - is not allowed.

Judgment with respect to a person's spiritual life or the inner life of the soul is meant by the imputation which we take up here. What mortal person knows who is licentious at heart and who is married at heart? And yet it is the thoughts of the heart, or purposes of the will, which judge everyone.

But this subject will be presented according to the following outline:

1. Everyone has imputed to him after death the evil in which he is engaged; likewise the good.

2. A transfer of one person's good to another is impossible.

3. If such a transference is meant by imputation, imputation is a frivolous term.

4. Evil is imputed to a person in accordance with the nature of his will and in accordance with the nature of his understanding; so, too, good.

5. Thus is licentious love imputed to a person.

6. And so, too, conjugial love.

Explanation of these statements now follows.

Фусноте: