Господ је, у својој суштини, савршена, бескрајна љубав која је добила облик кроз савршену, бескрајну мудрост. Пошто је Он љубав, а љубав жели нешто чему да се да, створио је људе да бисмо ми прихватили његову љубав и узвратили је, и тако се повезали са Њим.
Две ствари су морале да се ураде да би ово функционисало. Прво, морали смо да будемо структурисани тако да се уклопимо у стање јединства са Господом – што значи да смо и сами морали да будемо облици љубави и мудрости. Друго, морали смо бити слободни да одбацимо Господњу љубав, иначе би избор био бесмислен (у ствари, да смо чисто добри, без избора, били бисмо продужеци Господа; у том случају љубав према нама би Господ волео Себе, што је противно Његовој природи).
Оно што нас чини људима, дакле, је чињеница да имамо мисли и осећања (мисли потичу из мудрости; осећања потичу из љубави), и да можемо изабрати – у слободи – да користимо те мисли и осећања да се отворимо ка Господњу љубав и будите повезани са Њим.
А како то да урадимо? Доводећи своје мисли и осећања у складу са Господњом љубављу и мудрошћу, тако да се Његова љубав и мудрост могу улити у нас. Ово прво постижемо нашим мислима, које су више спољашње и више под нашом контролом него што су наша осећања. Свој ум можемо испунити Господњим учењем кроз Реч, преко проповедника, учитеља и родитеља и кроз мудрост људи око нас. Користећи те идеје о томе шта је исправно, а шта погрешно, можемо да натерамо себе да престанемо да радимо оно што није у реду и уместо тога учинимо оно што је исправно. Ако се тога држимо из жеље да будемо добри људи, Господ ће почети да нас награђује радошћу што чинимо праву ствар, и на крају ће променити наше осећање тако да искрено волимо да чинимо оно што је добро.
Ако то учинимо, на крају ћемо постати анђели – који су такође људи, људи који су некада живели у нашем свету и ишли за Господом. Ако то не учинимо, уместо да допустимо себичној љубави да влада нама, на крају ћемо постати зли духови у паклу – који су такође људи, мада једва, пошто одбацују љубав Господњу.
Интересантан аспект овога је улога слободе. Слободан избор је од суштинске важности за нашу човечанство, али изгледа да што више приморавамо себе да следимо правила, имамо мање слободе, све док као анђели не радимо ништа осим покоравања. Пратити наше пориве и радити шта год желимо изгледа као много већи степен слободе. Ово је, међутим, потпуно погрешно на духовном нивоу. Ако следимо своје пориве, на крају ћемо желети само зло. Пошто зло жели само да повреди и доминира над другима, суочаваћемо се са сталним препрекама и отпором нашим жељама. То ће бити још истинитије у паклу, где Господ спречава зле духове да нанесу било какву стварну дуготрајну штету. С друге стране, ако натерамо себе да будемо заостали и љубазни, Господ ће нас на крају испунити жељом да будемо љубазни и љубазни – а на небу, са свима у таквом стању, правила уопште нису потребна. Сваки анђео ради управо оно што он или она жели.
Постоји још један аспект човечанства који је вредан помена. Списи нам такође говоре да су и небо и природни свет створени од Господа, они су у људском облику као и ми. То значи да сваки аспект живота има неку аналогију са људским телом и људским духом. Пошто је човечанство по узору на Господа, то такође значи да сваки аспект неба и земље има неку аналогију са природом Господа. Размислите о овоме следећи пут када идете на пешачење – сваки лист на сваком дрвету могао би нам рећи нешто о Господу, само да то можемо разумети. А сваки лист на сваком дрвету могао би нам рећи нешто и о нама самима.
