4299. Jer, veli, Boga vidjeh licem k licu, i izbavi se duša moja. Da ovo označava da je On podneo najteža iskušenja koja kao da su dolazila od Božanskog, vidi se iz značenja vidjeti Boga, što je približiti Mu se preko unutarnjih stvari, naime, dobara i istina, a otuda je to prisustvo (vidi br. 4198), i iz značenja lica, što su unutarnje stvari (1999, 2434, 3527, 3573, 4966), sledstveno to su misli i osećanja, jer su osećanja i misli unutarnje stvari, jer pripadaju nižem umu (animusu) i umu, a pokazuju se na licu; i iz značenja i izbavi se duša moja, što znači odoleti, naime, znači odoleti Božanskom prisustvu. Da se svim ovim označavaju najteža iskušenja koja su bila takva da su izgledala kao da dolaze od Božanskog, može se videti samo iz uzroka iskušenja, kako neposrednih tako i udaljenih. Neposredni uzroci su zla i obmane u čoveku, koje ga vode u iskušenja, sledstveno. to su zli duhovi i geniji koji ih unose (br. 4249). Ali niko ko nema savest ne može da bude iskušavan; a to znači niko drugi ne može biti iskušavan osim oni koji su u duhovnom i nebeskom dobru, jer ovi imaju savest.

2. Savest je nova volja i novi razum od Gospoda; to jest, to je Gospodovo prisustvo kod čoveka; a ono je bliže, onoliko koliko je čovek više u osećaju dobra ili istine. Ako je Gospodovo prisustvo više blizu nego li je čovek u osećanju dobra ili istine, čovek ulazi u iskušenje. Razlog je to, što zla i obmne unutar čoveka , umerene dobrima i istinama u njemu, ne mogu da izdrže bliže prisustvo. Ovo se vidi iz sledećih stvari koje se dešavaju u drugom životu: naime, tada zli duhovi ne moguda je približe nijednom nebeskom društvu a ne osete strah i muku; isto tako, da zli duhovi ne mogu da podnesu da ih anđeli gledaju, jer u istom trenutku osećaju muke i gube svest; kao i zbog toga što je pakao udaljen od neba, iz razloga što ne može da podnese nebo, to jest, Gospodovo prisustvo koje je u nebu. Otuda se ovo kaže o takvima u Reči: Tada će početi govoriti gorama: padnite na nas; i bregovima: pokrijte nas (Luka 23:30). I na drugome mestu: I govoraše gorama i kamenju: padnite na nas, i sakrijte nas od lica onoga što sjedi na prijetolju, i od gnjeva jagnjetova (Otkr. 6:16).

Štaviše, maglovita i mračna sfera koja izdiše od zala i obmana onih koji su u paklu, pokazuje se kao brdo ili stena, ispod kojih s e kriju (vidi br. 1265, 1267, 1270).

3. Iz svega ovoga može se sada znati da se vidjeh Boga licem u lice, i izbavi seduša moja, označava najteža iskušenja kaja su kao da dolaze od Božanskog. Iskušenja i muke izgledaju kao da dolaze od Božanskog, jer, kao što je rečeno, ona dolazi zbog Gospodovog prisustva; ali ona nisu od Božanskog, ili od Gospoda, nego od zala i obmana u onome koji se iskušava i muči. Jer, od Gospoda proizlazi samo svetost koja je dobro i istina i milost. Ova svetost, to jest, ovo dobro i istina i milost, to je ono što ne mogu podneti oni koji su u zlima i obmanama, jerje to suprotno i protivno. Zla, obmane i nemilosrdnost neprekidno smeraju da izvrše nasilje nad ovim svetim stvarima; i kada ih napadnu, i kad se ovi muče, tada oni pretpostavljaju da ih Božansko muči. Ovo su stvari za koje se kaže, kao da dolaze od Božanskog.

4. Da niko ne može videti Jehovu licem u lice, i ostati živ, bilo je poznato drevnima, i znanje o ovome predano je od njih Jakovljevom potomstvu; iz kojega su se razloga oni tako radovali kada bi vidjeli anđela, i ostali živi. Kao u knjizi o Sudijama:

A Gedeon videći da bješe anđeo Jehovin reče: o Gospode Jehovo!za to li vidjeh anđela Jehovinog licem k licu? A Jehova mu reče: budi miran, i ne boj se, ne ćeš umrijeti. (Sudije 6:22, 23).

I u istoj Knjizi:

I reče Manoje ženi svojoj: za cijelo ćemo umrijeti, jer vidjesmo Boga (Sudije 13:22).

I kod Mojsija:

Jehova reče Mojsiju: ne možeš vidjeti lice Moje, jer čovjek Me neće vidjeti, i živjeti (Izlazak 33:20).

5. Za Mojsija se kaže da je govorio s Jehovom lice u lice (Izlazak 32:11), i da ga je Jehova poznavao licem u lice (Zak. Ponovjeni 34:10), zato što se Jehova njemu pokazaou ljudskom obliku, prilagođenom kako bi ga primio, što je bilo spoljšnje, o jest, kao bradat starac, sedeći pored njega, kao što su mi rekli anđeli. Zbog ovoga, Jevreji zamišljaju Jehovu kao vrlo starog čoveka, s dugom i snežno belom bradom,

koji je prevazilazio druge bogove u činjenju čuda; a ne da je bio najsvetiji, jer oni nisu zanali šta je svetost; još su manje mogli da vide svetost koja proizilazi od Njega, jer su bili u telesnoj i zemaljskoj ljubavi, nbz ikakvog svetog unutrašnjeg (br. 4289, 4293).