127. Prva zemlja u nebeskom svodu, njeni duhovi i stanovnici, po onome što sam čuo i video
Od Gospoda sam poveden uz pomoć anđela na jednu zemlju u nebeskom svodu, gde mi je bilo dato da gledam samu zemlju, ali ne da razgovaram sa samim tamošnjim stanovnicima, nego sa duhovima koji su bili odatle. Svi stanovnici ili ljudi svake zemlje, kada se završi život u svetu, postaju duhovi, i ostaju blizu njihove zemlje. Upravo se od ovih duhova može saznati o njihovoj zemlji i o tamošnjim stanovnicima. A to je zato što kada ljudi napuste svoje telo, nose sa sobom ceo svoj život i sećanje. Kada se neko vodi na zemlje u vasioni, on se ne vodi i ne premešta telom, nego duhom. A duh se vodi na taj način što se vrše promene njegovog unutrašnjeg života, a što duhu izgleda kao kretanje kroz prostor. Približava se u skladu sa slaganjem ili neslaganjem stanja života, zato što slaganje povezuje a neslaganje razdvaja. Iz ovoga se vidi kako se duhom premešta, i kako se približava nečemu što je udaljeno, dok sam čovek ostaje na svome mestu. No samo je Gospod taj koji može da povede duha izvan njegovoig sopstvenog sveta kroz promene unutrašnjih stanja, i da postupno vrši promene kako bi se došlo do stanja u kome su oni ka kojima se vode. Naime, tu je potrebno neprekino upravljanje i predviđanje od početka do kraja, i kada se ide tamo i kada se vraća, a osobito kada se radi o čoveku koji je još uvek u prirodnom svetu svojim telom, pa prema tome i u prostoru. Da se ovo dešava, to one koji su u telesnim čulima niko ne može da ubedi, zato što telesna čula ne mogu da shvate kretanje bez prostora. Pa ipak, oni koji misle služeći se čulom svoga duha, koji je donekle udaljen od čula tela, dakle na unutrašnji način sami od sebe, oni se mogu navesti da poveruju i da shvate. To je stoga što u ideji unutrašnje misli nema ni prostora ni vremena, nego umesto toga ono što čini da postoji prostor i vreme. Upravo radi takvih osoba biće izneseno u onome što sledi nešto o zemljama na nebeskom svodu, a ne radi ostalih, ukoliko ne dopuste da ih se pouči.
