Треће поглавље Данила прати исти образац као и прва два: Навуходоносор започиње претњама онима који се не поклањају сваком његовом хиру, а завршава његовим понизним признавањем Господње моћи.

Сличности између драматичне визије статуе у другом поглављу и стварања слике у трећем поглављу нису, међутим, пуко понављање. Пажљива пажња на детаље у овом поглављу показаће како у својој тежњи за доминацијом себична страна људске природе наставља да покушава да доминира, иако бисмо се свесно могли потчинити Господу.

Ово треће поглавље отвара огромна слика коју је створио Навуходоносор. Стварне димензије су важне, не због њиховог физичког утицаја, већ због духовних концепата које садрже. Слично томе, немогућност да је направљен од злата не би требало да омета духовно излагање стиха. Дословни смисао приче важан је само као средство за откривање духовног смисла.

Цела ова слика је направљена од злата. Али као и глава статуе у претходном поглављу, ово није злато које представља љубав према Господу, већ љубав према себи. Свака добра преписка има и супротан смисао.

Кип је описан као шездесет лаката висок и шест лаката широк. Понављајући број „шест“ узима значење из његовог контраста у односу на број који следи одмах. „Седам“ је стање пуноће и потпуности - Господ се одмарао седмог дана стварања, чисте животиње улазиле су у ковчег по седмере, другима бисмо требали опростити „до седамдесет пута седам“. Како седам садржи овај осећај потпуности, шест представља стање непотпуности.

„Шестица“ се често користи за описивање процеса регенерације, посебно у серијама стварања и у Десет заповести. У шест дана стварања људи су у искушењу и у стању сукоба, које се мора превазићи да би се особа регенерирала (АЦ 8494, 8539:2, 8888). Сукоб илустрован у овом поглављу је између нашег осећања себичности и наше савести у настајању.

Број шездесет је пунина овог сукоба, као што је шездесет шестица помножена са десет. Ако шест представља сукоб искушења, десет представља потпуност (АЦ 3107, 4638, 8468, 9416), или пуноћа тог сукоба.

У идеалном случају, стања доброте, истине и њиховог међусобног изражавања треба да буду једнака. Облик који представља обновљену особу био би савршена коцка, како је описано „Светим градом који силази од Бога с неба“ (Otkrivenju 21:2).

Али слика Набуходоносора се знатно разликовала од овог идеала: била је висока и уска - десет пута виша од широке и није описана никаква дубина. Долази као једнодимензионална, непропорционална, његова најупечатљивија карактеристика злато од којег је направљена.

Као и у другом поглављу, Навуходоносор сазива своје саветнике: раније су то били астролози и мудраци. У овом поглављу он сазива управнике свог краљевства: сатрапе, администраторе и тако даље. Када Реч говори о управницима, она говори о нашим љубавима, јер нама владају и управљају љубави. Листа овде даје хијерархију љубави од врха, или владајућих љубави, све до мањих наклоности које имамо.

Показује нам се наше стање када је та владајућа љубав Набуходоносор: он доминира сценом, његова реч је закон. Он контролише огромно царство и има апсолутну контролу над животом и смрћу. Тако Набуходоносор може сазвати своје гувернере и наредити им свуда с истом лакоћом са којом је окупљао мудраце и од њих захтевао немогуће.

На звук музике, цело његово царство требало је да падне и поклони се златном лику који је подигао краљ. Музика се користи као средство за призивање владара земље, јер ако ти мушкарци представљају наше разне љубави и наклоности, онда музика говори о нашим љубавима.

Ако Набуходоносор представља нашу себичност и љубав према контроли, Халдејци се појављују у слици као потврда ове себичности. Суштина профанације - зло које се претвара да је добро - је злоупотреба доброте и истине за сопствене циљеве. Било које стање истинског добра или истине које се опиру овој злоупотреби могло би доћи у сукоб са њим.

Тако Халдејци са великим ентузијазмом именују Шадрах, Мешаха и Абед-Нега који не служе краљу нити се клањају његовом златном лику. Користећи своја вавилонска имена, они одбијају да препознају истину која потиче из Речи. Ово је само срце профанизације: знати нешто је из Речи, чак и то признати као такво, а опет порећи - баш као што су ти Халдејци морали знати да су тројица били Јевреји и да њихова вавилонска имена нису заиста своје. То је коначно порицање њиховог идентитета, као што је профанација крајње порицање Господа.

Живот Набуходоносора је најпре војно освајање и ширење његовог царства. Ово освајање долази са доминацијом верских ствари. Стога му није било необично да заповеда богослужење. Како љубав према себи напредује, она захтева све веће и веће ствари, све док не захтева да се према њему поступа као према самом Господу (Objavi Apokalipse 717).

„Зло љубави према себи није, како се обично мисли, она спољашња усхићеност која се назива гордошћу, већ мржња према ближњем, а одатле горућа жеља за осветом и наслада окрутношћу. То су унутрашњости љубав према себи. Његова спољашњост је презир према другима у поређењу са собом и одбојност према онима који су у духовном добру, и то понекад са очигледним усхићењем или поносом, а понекад и без њега. Јер онај ко држи ближњег у таквој мржњи , изнутра не воли никога осим себе и оне за које сматра да чине једно са собом, па их стога воли у себи и себе у њима као једини крај себе “(АЦ 4750: 5).

Свака особа на овом свету способна је дати слободу тим осећањима, а ако то учинимо, ускоро се нађемо да радимо оно што је радио Набуходоносор: захтевајући да људи виде свет кроз наше личне наочаре и окружујући их проклетством ако то не учине .

Као што смо раније видели, Данијел представља савест која се развија у супротности са нашим себичним државама. Савест је делатност истине која води и води наш ум ка животу у складу са Господњим. Савест, међутим, мора да се састоји од појединачних истина, истина применљивих на различите делове нашег живота. Имамо низ истина које регулишу брак, радну етику, социјалну интеракцију итд.

Ове појединачне истине су Данијелови хебрејски пратиоци. Сваки пут кад смо их видели, они су стајали у својој вери у Бога, али сваки пут под Данијеловим вођством. Овог пута стоје сами, спремни да се супротставе царском гневу и суоче се са смрћу због свог веровања.

Последице су, наравно, биле страшне. Набуходоносор је беснео, захтевајући да младићи буду бачени у ватрену пећ, загрејану на седам пута већу температуру од уобичајене. Младићи су били спремни да прихвате ову казну уместо да повуку веру у Господа.

Набуходоносор је покушао да уплаши тројицу загревањем пећи на топлије него што је нормално, што добро описује поступке злих духова у искушењу који су,

„делују против наклоности истине које чине савест: чим опазе било шта од савести, било које врсте, онда од лажи и пропуста у човеку чине себи наклоност; и помоћу тога бацају хлад над светлошћу истине, и тако је изопачите, или они изазивају стрепњу и муче га “((АЦ 1820: 4).

Време које младићи проводе у пећи представља стање искушења које се јавља ради регенерације (Apokalipsa objašnjena 439). Најједноставније дефинисано, искушење је битка између две стране у нама, где је природна или себична страна покорена. До тада се на себичност гледало као на то да једноставно будемо део нас, такви какви јесмо (Nebeske tajne 1820). У искушењу, ова слика о себи се мења, и ми учимо да себе видимо у светлости неба (Apokalipsa objašnjena 439).

Моћ злих духова је веома илузорна. Као што је Набуходоносор пао назад након отпора, тако се и духови повлаче кад им се ми одупремо. Највеће искушење са којим се суочавамо је веровање да Господ није у стању да нам помогне у нашим временима великих потреба. Ако се држимо вере да Он може и може да помогне, суочавање са нашом унутрашњом себичношћу постаје мање тешко. Слика којој су мушкарци заповедали да је обожава била је, на крају, непокретни златни предмет, несразмеран и једнодимензионалан. Наша себичност је таква: наизглед монолитна, а опет лишена било каквог стварног живота. Његове атракције бледе кад се виде у светлости неба. Духовни отпор није тако тежак, а резултати дају снагу:

„Побједе се прате тако да се злоћудни генији и духови послије тога не усуде учинити ништа; јер се њихов живот састоји у томе што могу уништити и кад схвате да је човјек таквог карактера да може да се одупре онда у почетку на почетку побегну, као што то обично чине када се приближе првом улазу у небо, јер их истовремено ухвати ужас и ужас, и баце се уназад " Nebeske tajne 1820.

Навуходоносор је овог пута сопственим чулима доведен до свести и уважавања Господње моћи. Постоји снага у његовом пристајању након што је сведочио четворици мушкараца у огњеној пећи која је много драматичнија од његове неповерљивости након што је Данијел прорекао сан у другом поглављу. Овог пута је заправо видео снагу пећи, толико јаку да су они који су бацили тројицу људи били убијени од њене врућине, ипак је видео како су тројица људи неозлеђена изишла. Ово му је доказало силу Божју више него било шта раније.

Нешто од овог процеса видимо у последњим стиховима трећег поглавља, где Навуходоносор слави Господа, показујући нову понизност која му је раније била немогућа. Као резултат, наклоност истине почиње да влада уместо некадашњих себичних љубави. Тако видимо Седраха, Мешаха и Абед-Нега унапређених у провинцији Бабилон, вероватно уместо вавилонских сатрапа, администратора, гувернера, саветника, благајника, судија, судија за прекршаје и свих званичника провинције који су се одазвали Невуходоносоровом позиву на богослужење златна слика.

717. APOKALIPSA. POGLAVLJE 17.

1. I dođe jedan od sedam anđela koji imahu sedam čaša, i govori sa mnom govoreći mi: hodi da ti pokažem sud kurve velike, koja sjedi na vodama mnogima;

2. S kojom se kurvaše carevi zemaljski, i koji žive na zemlji opiše se vinom kurvarstva njezina.

3. I uvede me duh u pusto mjesto; i vidjeh ženu gdje sjedi na zvijeri crvenoj koja bješe puna imena hulnijeh i imaše sedam glava i deset rogova.

4. I žena bješe obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i kamenjem dragijem i biserom, i imaše čašu u ruci svojoj punu mrzosti i poganštine kurvarstva svojega;

5. I na čelu njezinu napisano ime: tajna, Vavilon veliki, mati kurvama i mrzostima zemaljskima.

6. I vidjeh ženu pijanu od krvi svetijeh i od krvi svjedoka Isusovijeh; i začudih se čudom velikijem kad je vidjeh.

7. I reče mi anđeo: što se čudiš? Ja ću ti kazati tajnu ove žene, i zvijeri što je nosi i ima sedam glava i deset rogova.

8. Zvijer koju si vidio bješe i nije, i izići će iz bezdana i otići će u propast; i udiviće se koji žive na zemlji, kojima imena napisana nijesu u knjigu života od postanja svijeta, kad vidi zvijer koja bješe, i nije, i doći će opet.

9. Ovdje je um, koji ima mudrost. Sedam glava, to su sedam gora na kojima žena sjedi.

10. I jesu sedam careva. Pet je njih palo, i jedan jest, a drugi još nije došao; a kad dođe za malo će ostati.

11. I zvijer koja bješe i nije, i ona je osmi, i jest od sedmorice i u propast ide.

12. I deset rogova, koje si vidio, to su deset careva, koji carstva još ne primiše, nego će oblast kao carevi na jedno vrijeme primiti sa zvijeri.

13. Ovi jednu volju imaju, i silu i oblast svoju daće zvijeri.

14. Ovi će se pobiti s jagnjetom i jagnje će ih pobijediti, jer je gospodar nad gospodarima i car nad carevima; i koji su s njim, jesu pozvani i izbrani i vjerni.

15. I reče mi: vode, što si vidio, gdje sjedi kurva, ono su ljudi i narodi, i plemena i jezici.

16. I deset rogova, što si vidio na zvijeri, oni će omrznuti na kurvu, i opustošiće je i ogoluzniti, i meso njezino poješće i sažeći će je ognjem.

17. Jer je Bog dao u srca njihova da učine volju njegovu, i da učine volju jednu, i da dadu carstvo svoje zvijeri, dok se svrše riječi Božije.

18. I žena, koju si vidio, jest grad veliki, koji ima carstvo nad carstvima zemaljskima.

DUHOVNI SMISAO

SADRŽAJ CELOG POGLAVLJA

Povodom rimokatoličke religije: opisan je način na koji je ona krivotvorila Reč, i, otuda, izopačila sve crkvene istine (stihovi 1-7); kako ih je krivotvorila i izopačila kod onih, koji su bili predmet njene dominacije (stihovi 8-11); da je bilo manje krivotvorenja i izopačivanja kod onih, koji se nisu na taj način potčinili njenoj vlasti (stihovi 12-15). O pobornicima reformacije: da su se povukli iz jarma njene dominacije (stihovi 16-17); još nekoliko reči o njenoj dominaciji (Stih 18).

SADRŽAJ SVAKOG STIHA

Stih 1. "I dođe jedan od sedam anđela koji imahu sedam čaša, i govori sa mnom" označava priliv (inlux) i otkrovenje, što sada proističu od Gospoda iz najvišeg (unutrašnjeg) neba, a koji se odnose na rimokatoličku religiju (br. 718). Izraz "govoreći mi: hodi da ti pokažem sud kurve velike, koja sjedi na vodama mnogima," označava otkrivenje u vezi sa tim religioznim ubeđenjem u pogledu njegovog skrnavljenja i krivotvorenja istina Reči (br. 719). Stih 2. "S kojom se kurvaše carevi zemaljski," označava da je ona onečistila istine i dobra crkve, što potiču iz Reči (br. 720). Izraz "i koji žive na zemlji opiše se vinom kurvarstva njezina," označava bezumlje u duhovnim stvarima nastalo usled onečišćenja Reči unutar onih, koji bivaju u toj religiji (br. 721). Stih 3. "I uvede me duh u pusto mjesto," označava da je bio nošen (u duhovnom stanju) ka onima, unutar kojih je sve što potiče od crkve bilo opustošeno (br. 722). Izraz "i vidjeh ženu gdje sjedi na zvijeri crvenoj koja bješe puna imena hulnijeh," označava religijsko ubeđenje, koje je zasnovano na Reči, koju su, međutim, oni oskrnavili (br. 723). Izraz "i imaše sedam glava i deset rogova," označava inteligenciju i veliku moć, što proizilaze iz Reči, pri čemu se, u početku, radilo o svetoj inteligenciji, koja je, tokom vremena, opadala, da bi, na kraju, sasvim nestala, i pretvorila se u bezumlje, dok se, s druge strane, moć nikada nije smanjivala. (br. 724). Stih 4. "I žena bješe obučena u porfiru i skerlet," označava nebesko Božansko dobro i Božansku istinu, koji su od Reči, među njima (br. 725). Izraz "i nakićena zlatom i kamenjem dragijem," označava duhovno Božansko dobro i Božansku istinu, koji su od Reči, i koje su imali u svom posedu (br. 726). Izraz "i biserom" označava poznanja dobra i istine, koji su od Reči, i koje su imali u svom posedu (br. 727). Izraz "i imaše čašu u ruci svojoj punu mrzosti i poganštine kurvarstva svojega," označava tu formu religije proizašlu iz oskrnavljenih svetih stvari Reči, i iz njenih dobara i istina oskrnavljenih strahotnim obmanama. (br. 728). Stih 5. "I na čelu ¹ njezinu napisano ime: tajna, Vavilon veliki, mati kurvama i mrzostima zemaljskima," označava kakvo zaista biva rimokatoličko religijsko ubeđenje iznutra (što je bilo skriveno), odnosno, označava da ljubav prema dominaciji (što potiče od ljubavi prema sebi koja dominira nad svetinjama Crkve i nad nebom, dakle nad svim stvarima Gospoda i Njegove Reči) ima za rezultat sledeće: onečišćenje i oskrnavljenje svega onoga, što je od Reči, kao i od crkve, koja biva iz Reči. (br. 729). Stih 6. "I vidjeh ženu pijanu od krvi svetijeh i od krvi svjedoka Isusovijeh," označava da to religijsko ubeđenje jeste bezumno, usled krivotvorenih i oskrnavljenih Božanskih istina i dobara, što potiču od Gospoda, i od Reči, a odatle i od Crkve (br. 730). Izraz "i začudih se čudom velikijem kad je vidjeh," označava zaprepašćenje zbog toga što je ta religija takva iznutra, kada, međutim, ona u svojoj spoljašnjosti izgleda sasvim drugačije (br. 731). Stih 7. "I reče mi anđeo: što se čudiš? Ja ću ti kazati tajnu ove žene, i zvijeri što je nosi i ima sedam glava i deset rogova," označava razotkrivanje onoga, što označavaju stvari koje prethode i koje su viđene (br. 732). Stih 8. "Zvijer koju si vidio bješe i nije“, označava Reč, koja je kod njih tobože priznata kao sveta, ali koja, ipak, nije istinski od srca priznata (br. 733). Izraz "i izići će iz bezdana i otići će u propast," označava periodično razmatranje unutar Papske konzistorije [savet kardinala u Rimokatoličkoj crkvi, sa ili bez pape - prim. M. V.] koje se tiče mogućnosti prihvatanja i čitanja Reči od strane laika i običnih ljudi, koje uvek iznova rezultira odbacivanjem te mogućnosti (br. 734). Izraz "i udiviće se koji žive na zemlji, kojima imena napisana nijesu u knjigu života od postanja svijeta, kad vidi zvijer koja bješe, i nije, i doći će opet," označava čuđenje prisutno među onima, koji su pobornici rimokatoličke religije, odnosno, među takvima, koji još od ustavnovljenja te religije imaju za cilj vladavinu nad nebom i zemljom, da Reč, iako biva suštinski odbačena (zbog pomenutog cilja) ipak još uvek egzistira (br. 735). Stih 9. "Ovdje je um, koji ima mudrost," označava da je ovde ponuđeno tumačenje u prirodnom smislu, ali koje je, međutim, predviđeno za one, koji bivaju u duhovnom smislu od Gospoda (br. 736). Izraz "Sedam glava, to su sedam gora na kojima žena sjedi. (Stih 10): I jesu sedam careva," označava Božanska dobra i Božanske istine Reči, na kojima je ta religija utemeljena, koji bivaju devastirani tokom vremena, i, na koncu, oskrnavljeni (br. Apocalypse Revealed ccc737). Izraz "Pet je njih palo, i jedan jest, a drugi još nije došao; a kad dođe za malo će ostati," označava da su sve Božanske istine Reči uništene, osim dve: prve, koja kazuje da je sva vlast na nebu i na Zemlji data Gospodu, i druge, koja još uvek nije dovedena u pitanje, ali će vremenom biti odbačena, a koja, pak, kazuje da Gospodnje Ljudsko jeste - Božansko (br. 738). Stih 11. "I zvijer koja bješe i nije, i ona je osmi, i jest od sedmorice i u propast ide," označava da Reč, kao što je u prethodnom tekstu objašnjeno, jeste - Božansko dobro samo, kao i da ona, takođe, jeste - Božanska istina; i još, da je Reč oduzeta od laika i prostog naroda, da se među njima ne bi pojavila oskvrnuća i onečišćenja (koja su nad njom načinili njihovi poglavari) i da se ne bi, zbog toga, povukli (br. 739). Stih 12. "I deset rogova ² , koje si vidio, to su deset careva, koji carstva još ne primiše," označava Reč u pogledu moći proizašle iz Božanskih istina, što egzistira unutar onih, koji obitavaju u Kraljevini Francuskoj, i koji nisu u potpunosti podjarmljeni pod papskom dominacijom, iako kod njih, međutim, još uvek nije formirana takva crkva, koja bi bila potpuno odvojena od rimokatoličke religije (br. 740). Izraz "nego će oblast kao carevi na jedno vrijeme primiti sa zvijeri," označava da Reč poseduje moć unutar njih, i da oni, zahvaljujući Reči, kao da bivaju u njenim Božanskim istinama (br. 741). Stih 13. "Ovi jednu volju imaju, i silu i oblast svoju daće zvijeri," označava da jednoglasno priznaju da vladavina i dominacija nad crkvom bivaju isključivo kroz Reč (br. 742). Stih 14. "Ovi će se pobiti s jagnjetom i jagnje će ih pobijediti, jer je gospodar nad gospodarima i car nad carevima," označava Gospodnju borbu sa njima, koja se vodi oko priznanja Njegovog Božanskog Ljudskog, s obzirom na to da u Božanskom Ljudskom Gospod jeste - Bog neba i zemlje, i, da, još, u Njemu On jeste i - Reč (br. 743). Izraz "i koji su s njim, jesu pozvani i izbrani i vjerni," označava da oni, koji pristupaju Gospodu i klanjaju se samo i jedino Njemu, jesu ti, koji dolaze na nebo, što važi kako za takve, koji bivaju u spoljašnjem od crkve, tako i za one, koji bivaju u njenom unutrašnjem i najdubljem unutarnjem (br. 744). Stih 15. "I reče mi: vode, što si vidio, gdje sjedi kurva, ono su ljudi i narodi, i plemena i jezici," označava da su oni pod papskom vlašću, ali da bivaju u istinama Reči različito krivotvorenim i oskrnavljenim od strane te religije, što pripadaju raznolikom varijetetima doktrine i discipline, kao i raznolikim varijetetima religije i ispovedanja (br. 745). Stih 16. "I deset rogova, što si vidio na zvijeri, oni će omrznuti na kurvu," označava Reč, u pogledu moći što proističe od Božanskih istina kod protestanata, koji su potpuno zbacili sa sebe jaram papske vlasti (br. 746). Izraz "i opustošiće je i ogoluzniti," označava da će oni od sebe odbaciti njene obmane i zla (br. 747). Izraz "i meso njezino poješće i sažeći će je ognjem," znači da će iz mržnje osuditi zla i obmane koje su svojstvene toj religiji, kao i da će ih, unutar svoje zajednice, uništiti, i još, da će tu religiju smatrati prokletom, i da će je, konačno, izbrisati iz svoje sredine (br. 748). Stih 17. "Jer je Bog dao u srca njihova da učine volju njegovu, i da učine volju jednu, i da dadu carstvo svoje zvijeri," označava Gospodnji sud izvršen nad njima, odnosno, Njegovu presudu koja im nalaže da moraju u potpunosti odbaciti rimokatoličku religiju, smatrajući je prokletom, i još, da je moraju uništiti i iskoreniti među sobom; Stih br. 17, takođe, reprezentuje i presudu, koja važi za sve bez izuzetka, da neizbežno moraju priznati Reč, i na njoj ustanoviti crkvu (br. 749). Izraz "dok se svrše riječi Božije," znači: ‘dok se ne ispuni sve što je bilo za njih predskazano’ (br. 750). Stih 18. "I žena, koju si vidio, jest grad veliki, koji ima carstvo nad carstvima zemaljskima," označava da rimokatolička religija, u pogledu doktrine, dominira u hrišćanskom svetu, kao i da ona (u pogledu doktrine), u izvesnoj meri, dominira i među pobornicima reformacije, bez obzira na to što oni formalno nisu pod papskom vlašću.

OBJAŠNJENJE

Stih 1. Ono o čemu ranije biva reč u Otkrivenju, naime, od poglavlja 7 do poglavlja 16, bavi se pobornicima reformacije; ovo poglavlje se, baš kao i sledeće, međutim, bavi Papistima, među kojima i onima, koji su (sami za sebe) trvrdili da poseduju moć otvaranja i zatvaranja neba, i koji u Reči bivaju reprezentovani pomoću pojma „Vavilon”. Ovde će, dakle, najpre govoriti o tome šta se konkretno podrazumeva pod pojmom „Vavilon“. Pod izrazom „Vavilon“ ili „Vavel“ [eng. „Babel“. U engleskom prevodu Biblije se povremeno koristi ovaj izraz, umesto izraza "Vavilon", kao npr. u Postanje 10:10. U Daničić-Karadžićevom prevodu se koristi isključivo pojam "Vavilon" - prim. M. V.] se misli na ljubav prema dominaciji nad svetinjama crkve, proisteklu iz ljubavi prema sebi; a budući da ta ljubav ekspandira u stepenu koji biva jednak stepenu opuštanja njenih uzdi, a takođe i s obzirom na to da svetinje crkve istovremeno jesu i svetinje na nebu, proizilazi da se, pomoću pojma „Vavilon“ ili „Vavel,“ takođe označava i dominacija nad nebom. A s obziron na to da ova ljubav, na taj način, dela poput đavola, jer teži istim stvarima, ona ne može činiti ništa drugo sem skrnavljenja svetih stvari, kao i posledičnog onečišćenja dobara i istina Reči, te se, stoga, putem izraza „Vavilon“ ili „Vavel“ takođe reprezentuje i skrnavljenje onoga što je sveto, kao i krivotvorenje dobra i istine Reči. Takvo je značenje „Vavilona,” kako ovde u Otkrivenju, tako i u proročkim i istorijskim knjigama sadržanim u Reči, kao što možemo videti u ovim odlomcima: Breme Vavilonu, koje vidje Isaija sin Amosov. Evo, ide dan Gospodnji ljuti s gnjevom i jarošću da obrati zemlju u pustoš, i grješnike da istrijebi iz nje. Jer zvijezde nebeske i prilike nebeske neće pustiti svjetlosti svoje [lumen], sunce će pomrčati o rođaju svom, i mjesec neće pustiti svjetlosti svoje. I pohodiću vasiljenu za zloću, i bezbožnike za bezakonje; i ukinuću razmetanje oholijeh, i ponos silnijeh oboriću. I Vavilon, ures carstvima i dika slavi Haldejskoj, biće kao Sodom i Gomor kad ih Bog zatre. Nego će počivati ondje divlje zvijeri, i kuće će njihove biti pune velikih zmija, i ondje će nastavati sove, i aveti će skakati onuda. I dovikivaće se buljine u pustijem kućama i zmajevi u dvorovima veselijem. A doći će njegovo vrijeme, i blizu je, i dani njegovi njegovi neće se protegnuti. (Izaija 13:1, 9-11, 19, 21-22). Iste stvari se mogu ilustrovati i mnogim drugim odlomcima u 13. poglavlju Knjige proroka Isaije. Tada ćeš izvoditi ovu priču o caru Vavilonskom i reći ćeš: kako nesta nastojnika, nesta danka? Spusti se u pakao ponos tvoj, zveka psaltira tvojih; prostrti su poda te moljci, a crvi su ti pokrivač. Kako pade s neba, zvijezdo danice, kćeri zorina? kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj; Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu. Jer ću ustati na njih ³ , govori Gospod nad vojskama, i zatrću ime Vavilonu i ostatak, i sina i unuka, govori Gospod. (Izaija 14:4, 11-15, 22). Iste stvari se mogu ilustrovati i mnogim drugim odlomcima u 14. poglavlju Knjige proroka Isaije. Riječ koju reče Gospod za Vavilon i za zemlju Haldejsku preko Jeremije proroka. Mati se vaša osramoti vrlo, roditeljka vaša postidje se; evo biće pošljednja među narodima, pustinja, zemlja suha i pustoš. Postavite se oko Vavilona svi koji natežete luk, strijeljajte ga, ne žalite strijela; jer je sagriješio Gospodu. Kako se slomi i skrši malj cijele zemlje? kako Vavilon posta čudo među narodima? Sazovite na Vavilon mnoštvo; svi koji natežete luk, stanite u oko prema njemu unaokolo da ne uteče nijedan, platite mu po djelima njegovijem; kako je činio, onako mu učinite, jer se je suprot Gospodu uznosio, suprot svecu Izrailjevu. Evo mene na tebe, ponositi, govori Gospod Gospod nad vojskama, jer dođe dan tvoj, vrijeme da te pohodim. Suša na vode njegove, i usahnuće, jer je zemlja idolska, i oko lažnijeh bogova luduju. Zato će se ondje nastaniti divlje zvijeri i buljine, i sove će ondje stanovati; i neće se naseliti dovijeka i neće se u njoj živjeti nigda. Kao kad Gospod zatr Sodom i Gomor i susjedstvo njihovo, govori Gospod, neće se niko ondje naseliti, niti će se baviti u njoj sin čovječji. (Jeremija 50:1, 12, 14, 23, 29, 31, 38-40). Iste stvari se mogu ilustrovati i mnogim drugim odlomcima u 50. poglavlju Knjige proroka Jeremije. Ovako govori Gospod: evo, ja ću podignuti na Vavilon i na one koji žive usred onijeh koji ustaju na me vjetar koji mori. Vavilon bijaše zlatna čaša u ruci Gospodnjoj, kojom opoji svu zemlju; vina njegova piše narodi, zato poludješe narodi. Liječismo Vavilon, ali se ne iscijeli; ostavite ga, i da idemo svaki u svoju zemlju; jer do neba dopire sud njegov i diže se do oblaka. Evo mene na tebe, goro, koja satireš, govori Gospod, koja zatireš svu zemlju, i zamahnuću rukom svojom na te i svaliću te sa stijena, i načiniću od tebe goru izgorjelu. I pohodiću Vila u Vavilonu i izvući ću iz usta njegovijeh što je proždro, i neće se više stjecati k njemu narodi, i zid će Vavilonski pasti. Zato evo idu dani kad ću pohoditi rezane likove Vavilonske, i sva će se zemlja njegova posramiti, i svi će pobijeni njegovi pasti usred njega. Da se Vavilon i na nebo popne, i na visini da utvrdi silu svoju, doći će od mene na nj zatirači, govori Gospod. Opojiću knezove njegove i mudrace njegove, vojvode njegove i vlastelje njegove i junake njegove, da će zaspati vječnijem snom i neće se probuditi, govori car kojemu je ime Gospod nad vojskama. (Jeremija 51:1, 7, 9, 25, 44, 47, 53, 57). Iste stvari, vezano za izraz „Vavel“ se mogu ilustrovati i mnogim drugim odlomcima u 51. poglavlju Knjige proroka Jeremije. Siđi i sjedi u prah, djevojko, kćeri Vavilonska; sjedi na zemlju, nema prijestola, kćeri Haldejska; jer se nećeš više zvati nježna i ljupka. Uzmi žrvnje, i melji brašno otkrij kosu svoju, izuj se, zagali golijeni, idi preko rijeka. Otkriće se golotinja tvoja, i vidjeće se sramota tvoja; osvetiću se, i niko mi neće smetati I govorila si: dovijeka ću biti gospođa; ali nikad nijesi to uzimala na um, niti si pomišljala šta će biti na pošljedak. Jer si se pouzdala u zloću svoju govoreći: niko me ne vidi. Mudrost tvoja i znanje tvoje prevariše te, te si govorila u srcu svom: ja sam, i osim mene nema druge. Zato će doći na te zlo, a nećeš znati odakle izlazi, i popašće te nevolja, da je nećeš moći odbiti, i doći će na te ujedanput pogibao, za koju nećeš znati. Stani sada s vračanjem svojim i s mnoštvom čini svojih, oko kojih si se trudila od mladosti svoje, ne bi li se pomogla, ne bi li se okrijepila. (Izaija 47:1-3, 7, 10-12). Iste stvari, vezano za izraz „Vavel“ se mogu ilustrovati i mnogim drugim odlomcima u 47. poglavlju Knjige proroka Isaije. Slično tome može se videti i u Postanju: A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i naseliše se ondje. Pa rekoše među sobom: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I bjehu im opeke mjesto kamena i smola zemljana mjesto kreča. Poslije rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji. A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji. I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometimo jezik, da ne razumiju jedan drugoga što govore. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Zato se prozva Vavilon [’konfuzija’], jer ondje pomete Gospod jezik cijele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji. (Pos. 11:1-9). Slične stvari su označene i u sledećim odlomcima iz Knjige proroka Danila, i to pomoću kipa („lika“) koji je video Navuhodonosor, car Vavilonski, čija su stopala delom bila gvozdena, a delom zemljana, koga je kamen (bez ruku) udario i ratro, raznevši ga na komade, i svi delovi kipa postadoše kao posta kao pljeva na gumnu u ljeto; a kamen postade gora velika si ispuni svu zemlju (Danijel 2:31-47). Dodatno su označene i u narednom poglavlju: Car Navuhodonosor načini zlatan lik, kojemu visina bješe šezdeset lakata, a širina šest lakata; i namjesti ga u polju Duri u zemlji Vavilonskoj. I posla car Navuhodonosor da saberu knezove, upravitelje i vojvode, starješine, rizničare, sudije, nastojnike i sve vlastelje zemaljske, da dođu da se osveti lik što ga postavi car Navuhodonosor. Tada se skupiše knezovi, upravitelji i vojvode, starješine, rizničari, sudije, nastojnici, i svi vlastelji zemaljski, da se osveti lik što ga postavi car Navuhodonosor; i stadoše pred likom što ga postavi Navuhodonosor. A glasnik povika iza glasa: narodi, plemena i jezici, vama se govori. Kad čujete rog, svirale, kitare, gusle, psaltire, pjevanje i svakojake svirke, popadajte i poklonite se zlatnomu liku, koji postavi car Navuhodonosor. A ko ne bi pao i poklonio se, onaj čas biće bačen u peć ognjenu užarenu. Zato svi narodi kako čuše rog, svirale, kitare, gusle, psaltire i svakojake svirke, popadaše svi narodi, plemena i jezici, i pokloniše se zlatnome liku koji postavi car Navuhodonosor. (Danijel 3:1-7). I još, pomoću drveta koje je raslo dok njegova visina nije dosegla do neba, a pogled sa njega sve do kraja zemlje, koje je stražar i svetac, sišavši s neba, zapovedio da se poseče, odseče, da se pokida lišće i da mu se razmetne rod; i pošto je car Vavilonski bio predstavljen njime, dogodilo se da je on bio prognan od ljudi, živeo sa zverima i jeo bilje kao goveda (Danijel 4:1 pa sve do kraja). I još, pomoću Valtazara, cara Vavilonskog, koji je, pijući vino sa svojim knezovima, ženama i inočama, iz zlatnih i srebrnih posuda jerusalimskog hrama, hvalio bogove od zlata, srebra, mjedi, drveta i kamena; zbog čega je osvanuo natpis na zidu, a sam Valtazar, car Haldejski je istog dana ubijen (Danijel 5:1 sve do kraja). I još, pomoću carske naredbe Darija Miđanina, vavilonskog kralja; da niko trideset dana ne traži ništa ni od Boga ni od čoveka, nego samo od cara; ako učini drugačije, treba ga baciti u lavlju jamu (Danijel 6:8 pa sve do kraja). I još, pomoću stihova iz narednog poglavlja: Prve godine Valtasara cara Vavilonskoga usni Danilo san i vidje utvaru glave svoje na postelji; tada napisa san i reče: vidjeh u utvari svojoj noću, četiri velike zvijeri izidoše iz mora, svaka drugačija. Potom vidjeh u utvarama noćnijem, i gle, četvrta zvijer, koje se trebaše bojati, strašna i vrlo jaka, i imaše velike zube gvozdene, jeđaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak, i razlikovaše se od svijeh zvijeri pređašnjih, i imaše deset rogova; sud sjede, i knjige se otvoriše. Tada gledah dokle ne bi ubijena zvijer i tijelo joj se raščini i dade se da izgori ognjem. I ostalijem zvijerima uze se vlast, jer duljina životu bješe im određena do vremena i do roka. Vidjeh u utvarama noćnijem, i gle, kao sin čovječji iđaše sa oblacima nebeskim, i dođe do starca i stade pred njim. I dade mu se vlast i slava i carstvo da mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je njegova vlast vječna, koja neće proći, i carstvo se njegovo neće rasuti. (Danijel 7:1-14).

Примітки: