1
I dođe anđeo Gospodnji od Galgala u Vokim i reče: Izveo sam vas iz Misira i doveo vas u zemlju za koju sam se zakleo ocima vašim; i rekoh: Neću pokvariti zavet svoj s vama doveka.
2
A vi ne hvatajte veru sa stanovnicima te zemlje, oltare njihove raskopajte. Ali ne poslušaste glas moj. Šta ste to učinili?
3
Zato i ja rekoh: Neću ih odagnati ispred vas, nego će vam biti kao trnje, i bogovi njihovi biće vam zamka.
4
A kad izgovori anđeo Gospodnji ove reči svim sinovima Izrailjevim, narod podiže glas svoj i plaka.
5
Zato prozvaše ono mesto Vokim; i onde prinesoše žrtve Gospodu.
6
A Isus raspusti narod, i raziđoše se sinovi Izrailjevi svaki na svoje nasledstvo, da naslede zemlju.
7
I služi narod Gospodu svega veka Isusovog i svega veka starešina koji živeše dugo iza Isusa koje behu videle sva velika dela Gospodnja što učini Izrailju.
8
Ali umre Isus sin Navin sluga Gospodnji, kad mu beše sto i deset godina.
9
I pogreboše ga u međama nasledstva njegovog u Tamnat-Aresu u gori Jefremovoj sa severa gori Gasu.
10
I sav onaj naraštaj pribra se k ocima svojim, i nasta drugi naraštaj iza njih, koji ne poznavaše Gospoda ni dela koja je učinio Izrailju.
11
I sinovi Izrailjevi, činiše što je zlo pred Gospodom, i služiše Valima.
12
I ostaviše Gospoda Boga otaca svojih, koji ih je izveo iz zemlje misirske, i pođoše za drugim bogovima između bogova onih naroda koji behu oko njih, i klanjaše im se, i razgneviše Gospoda.
13
I ostaviše Gospoda, i služiše Valu i Astarotama.
14
I razgnevi se Gospod na Izrailja, i dade ih u ruke ljudima koji ih plenjahu, i prodade ih u ruke neprijateljima njihovim unaokolo, i ne mogaše se više držati pred neprijateljima svojim.
15
Kud god polažahu, ruka Gospodnja beše protiv njih na zlo, kao što beše rekao Gospod i kao što im se beše zakleo Gospod; i behu u velikoj nevolji.
16
Tada im Gospod podizaše sudije, koji ih izbavljahu iz ruku onih što ih plenjahu.
17
Ali ni sudija svojih ne slušaše, nego činiše preljubu za drugim bogovima, i klanjaše im se; brzo zađoše s puta kojim idoše oci njihovi slušajući zapovesti Gospodnje; oni ne činiše tako.
18
I kad im Gospod podizaše sudije, beše Gospod sa svakim sudijom, i izbavljaše ih iz ruku neprijatelja njihovih svega veka sudijinog; jer se sažali Gospod radi njihovog uzdisanja na one koji im krivo činjahu i koji ih cveljahu.
19
A kad sudija umre, oni se vraćahu opet i bivahu gori od otaca svojih idući za bogovima drugim i služeći im i klanjajući im se; ne ostavljahu se dela svojih niti puteva svojih opakih.
20
Zato se raspali gnev Gospodnji na Izrailja, i reče: Kad je taj narod prestupio moj zavet koji sam zapovedi ocima njihovim, i ne poslušaše glas moj,
21
Ni ja neću više nijednoga goniti ispred njih između naroda koje ostavi Isus kad umre,
22
Da njima kušam Izrailja hoće li se držati puta Gospodnjeg hodeći po njemu, kao što su se držali oci njihovi, ili neće.
23
I Gospod ostavi te narode i ne izagna ih odmah ne predavši ih u ruke Isusu.
