1
Da, srebro ima žice, i zlato ima mesto gde se topi.
2
Gvožđe se vadi iz praha, i iz kamena se topi bronza.
3
Mraku postavlja među, i sve istražuje čovek do kraja, i kamenje u tami i u senu smrtnom.
4
Reka navre s mesta svog da joj niko ne može pristupiti; ali se odbije i odlazi trudom čovečjim.
5
Iz zemlje izlazi hleb, i pod njom je drugo, kao oganj.
6
U kamenu je njenom mesto safiru, a onde je prah zlatni.
7
Te staze ne zna ptica, niti je vide oko kragujevo;
8
Ne ugazi je mlado zverje, niti njom prođe lav.
9
Na kremen diže ruku svoju; prevraća gore iz dna.
10
Iz stene izvodi potoke, i svašta dragoceno vidi Mu oko.
11
Ustavlja reke da ne teku, i šta je sakriveno iznosi na videlo.
12
Ali mudrost gde se nalazi? I gde je mesto razumu?
13
Ne zna joj čovek cene, niti se nahodi u zemlji živih.
14
Bezdana veli: Nije u meni; i more veli: Nije kod mene.
15
Ne može se dati čisto zlato za nju, niti se srebro izmeriti u promenu za nju.
16
Ne može se ceniti zlatom ofirskim, ni dragim onihom ni safirom.
17
Ne može se najednačiti s njom ni zlato ni kristal, niti se može promeniti za zaklade zlatne.
18
Od korala i bisera nema spomena, jer je vrednost mudrosti veća nego dragom kamenju.
19
Ne može se s njom izjednačiti topaz etiopski, niti se može ceniti čistim zlatom.
20
Otkuda, dakle, dolazi mudrost? I gde je mesto razumu?
21
Sakrivena je od očiju svakog živog, i od ptica nebeskih zaklonjena.
22
Pogibao i smrt govore: Ušima svojim čusmo slavu njenu.
23
Bog zna put njen, i poznaje mesto njeno.
24
Jer gleda do krajeva zemaljskih i vidi sve što je pod svim nebom.
25
Kad davaše vetru težinu, i meraše vodu merom,
26
Kad postavljaše zakon daždu i put munji gromovnoj.
27
Još je onda vide i oglasi je, uredi je i pretraži je.
28
A čoveku reče: Gle, strah je Božji mudrost, i uklanjati se oda zla jeste razum.
