¹ Kad Jefrem govoraše, beše strah; beše se uzvisio u Izrailju; ali se ogreši o Vala, te umre.

² I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove, koji su svi delo umetničko, a oni govore za njih: Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.

³ Zato će biti kao oblak jutarnji i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane, kao pleva, koju odnosi vetar s gumna, i kao dim iz dimnjaka.

⁴ A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske, i Boga osim mene nisi poznao, i osim mene nema ko bi spasao.

⁵ Ja te poznah u pustinji, u zemlji zasušenoj.

⁶ Imajući dobru pašu behu siti; ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo, zato me zaboraviše.

⁷ Zato ću im biti kao lav, kao ris vrebaću ih na putu.

⁸ Srešću ih kao medvedica kojoj uzmu medvediće, i rastrgaću im sve srce njihovo i izješću ih onde kao lav; zverje poljsko raskinuće ih.

⁹ Propao si, Izrailju; ali ti je pomoću meni.

¹⁰ Gde ti je car? Gde je? Neka te sačuva u svim gradovima tvojim; gde li su sudije tvoje, za koje si govorio: Daj mi cara i knezove?

¹¹ Dadoh ti cara u gnevu svom, i uzeh ga u jarosti svojoj.

¹² Svezano je bezakonje Jefremovo, ostavljen je greh njegov.

¹³ Bolovi kao u porodilje spopašće ga, sin je nerazuman, jer ne bi toliko vremena ostao u utrobi.

¹⁴ Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću ih sačuvati; gde je, smrti, pomor tvoj, gde je, grobe, pogibao tvoja? Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.

¹⁵ Rodan će biti među braćom svojom; ali će doći istočni vetar, vetar Gospodnji, koji ide od pustinje, i usahnuće mu izvor, i studenac će mu zasušiti; on će odneti blago od svih dragih zaklada.

¹⁶ Samarija će opusteti, jer se odmetnu od Boga svog; oni će pasti od mača, deca će se njihova razmrskati i trudne žene njihove rasporiti.

¹ Trubu na usta, i reci: Kao orao ide na dom Gospodnji; jer prestupiše zavet moj i otpadiše se od zakona mog.

² Izrailj će vikati ka meni; Bože moj; poznajemo Te.

³ Izrailj je ostavio dobro; neprijatelj će ga goniti.

⁴ Postavljaju careve, ali ne od mene; podižu knezove, za koje ja ne znam; od srebra svog i od zlata svog grade sebi likove, da se istrebe.

⁵ Ostavilo te je tele tvoje, Samarijo; jarost se moja raspalila na njih; dokle se neće moći očistiti?

⁶ Jer je i ono od Izrailja, načinio ga je umetnik, i nije Bog; tele će samarijsko otići u komade.

⁷ Jer seju vetar, pa će žeti oluju; stabljike neće imati, klica neće dati brašno, da bi i dala, proždreće ga tuđinci.

⁸ Proždreće se Izrailj, biće među narodima kao sud na kome nema miline.

⁹ Jer otidoše k Asircu, divljem magarcu, koji je sam za se; Jefrem naima ljubavnike.

¹⁰ A što naimaše među narodima, ja ću ih sabrati; a veći okusiše malo radi bremena Cara nad knezovima.

¹¹ Što umnoži Jefrem oltare da greši, biće mu oltari na greh.

¹² Napisah mu velike stvari u zakonu svom; ali mu se čine kao nešto tuđe.

¹³ Za žrtve, koje mi prinose, prinose meso, i jedu ga; Gospod ih ne prima; sada će se opomenuti bezakonja njihova i pohodiće grehe njihove; oni će se vratiti u Misir.

¹⁴ Izrailj zaboravi Tvorca svog, i sagradi dvorove, i Juda umnoži tvrde gradove; ali ću pustiti oganj u gradove ovom, i spaliće dvorove onom.