774. Da se sa zvijeri po vrstama svojim označava duhovno dobro; sa stokom po vrstama svojim, svako prirodno dobro, a sa što miče po zemlji, svako čulno i telesno dobro, već je rečeno i pokazano, stav 45, 46, 142, 143, 246. Na prvi pogled reklo bi se kako ne može biti istina da divlje zveri predstavljaju duhovno dobro; ali da je to ipak istinito značenje, vidi se iz niza izraza, gde se prvo kaže oni, što označava čoveka Crkve; zatim divlja zvijer, onda stoka i konačno ono što miče. Tako da divlja zvijer uključuje ono što je od više vrednosti i bolje nego stoka, a razlog je to što u hebrejskom jeziku divlja zver označava životinju u kojoj je duša živa. Tako da ovde to ne znači neku divlju zver, nego životinju koja ima živu dušu, jer su to iste reči. Da zveri, stoka i ono što miče po zemlji predstavlja ono što pripada volji, rečeno je ranije, a pokazaće se i u ovome što sledi, gde će se govoriti o pticama.

142. Stihovi 19, 20. Jer Jehova Bog stvori od zemlje sve zvijeri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju, onako da joj bude ime. I Adam nadjede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zvijeri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu.

Pod životinjama se misli na nebeska osećanja, a pod pticama nebeskim na duhovna osećanja, a time se kaže da životinje označavaju ono što se odnosi na volju, a ptice ono što se odnosi na razum. Dovesti ih čoveku da vidi kako će ih nazvati, to znači dati mu moć da upozna ta osećanja, a nadjenuti ime, znači prepoznavati ih. No uprkos tome što mu je bila poznata dobrota i što je shvatao istinu, a to mu je bilo dato od Gospoda, on je i dalje naginjao svom vlastitom, što je izraženo na isti način kao i pre – naime, da se ne nađe drug prema njemu.