4925. I gle izađe njegov brat. Da ovo označava istinu od dobra, vidi se iz značenja brata, što je srodna vrsta dobra (br. 3815, 4267), stoga istina od dobra; istina od dobra je istina iz dobra, ili vera iz ljubavi prema bližnjem. Ovde se, u unutrašnjem smislu, govori o prvorođenstvu (primogenituri) onih koji su preporođeni od Gospoda, stoga, o preporađanju u crkvi. Od drenih vremena postoji raspra, šta je je prvi rođeno, da li dobro ljubavi prema bližnjem ili istina vere; i pošto se dobro ne pokazuje dok se čovek preporađa i postaje crkva, nego je prikriveno u nutrinji čoveka, a pokazuje se samo u nekm osećanju koje ne deluje na čula spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, sve dok nije nanovo rođen, dok se istina pokazuje zato što ulazi preko čula da bi se čuvala u memoriji spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, stoga mnogi ljudi padaju u zabludu misleći da je istina prvorođena i na kraju, da je istina suština crkve i to toliko, da se veruje da istina, koju oni nazivaju verom, ona ima moć da spasi bez dobra ljubavi ka bližnjemu.

2. Od ove jedne zablude, pojavile su se mnoge druge, koje su zarazile ne samo dokrtrine, nego i život. Kao, na primer, da bez obzira kako čovek živi, ako ima veru, on je spasen; da se čak i najgori ljudi primaju u nebo ako su u času smrti ispovedali stvari koje pripadaju veri; i da se svako prima u nebo po čistoj milosti, kakav god da mu je bio život. Kao posledica držanja ove doktrine, oni na kraju ne znaju šta je ljubav prema bližnjemu, niti se trude da znaju; i na kraju, ne veruju da ima nešto što je nebo ili pakao. Razlog je tome to, što vera bez ljubavi ka bližnjem, ili istina bez dobra, ništa ne uči; a što se više udaljava od dobra, to čini čovka glupljim. Jer Gospod utiče (uliva se) i daje inteligenciju i mudrost kroz dobro, to jest, daje viši umni pogled, a i opažanje o tome da li je nešto tako ili nije.

3. Sve ovo pokazuje kakav je slučaj sa prvorođenstvom – da ono pripada dobru u stvarnosti, dok pripada istini samo po izgledu. To je, dakle, ono št je opisano u unutrašnjem smislu Tamarinm rađanjem dva sina, crvenim koncem koji je primalja stavila na ruku vidi br. 4922); i sa izađe prvi, što znači prvenstvo (br. 4923); sa povuče ruku označava se prikrivanje njegove moći, kao što je gore pokazano; sa njegovim bratom koji izađe prvi, označava se istina; sa kako prodre? označava se prividno odvajanje istine od dobra; s njegovim bratom koji izađe posle označava se dobro koje je u stvarnosti prvo; sa crvenim koncem na ruci označava se piznavanje da je dobro prvo (važnije, superiornije) ; jer se dobro ne priznaje da je prvo sve dok se čovek ne preporodi, jer tada postupa od dobra i od njega gleda na istinu i na to kakva je.

4. Ovo s tvari sadržane u unutrašnjem smislu, koji uči kakav je slučaj s dobrom i istinom u čoveku koji se nanovo rađa, naime, da je dobro u stvarnosti prvo (po savršenstvu i superornosti?), a istina je to samo po izgledu; i da prvo ne izgleda da je prvo dok se čovek nanovo rađa, ali se pokazuje kao takvo onda kada je već nanovo rođen. Ali ovo ne treba ovde više objašnjavati, jer su ove stvari bile objašnjene i ranije (vidi br. 3324, 3325, 3494, 3325, 3494, 3539, 3548, 3556, 3570, 3576, 3603, 3701, 4243, 4244, 4247, 4337).

Da je od drevnih vremena raspra čemu pripada primogenitura, da li dobru ili istini, odnosno da li ljubavi ka bližnjemu ili veri, bilo je gore pokazano (br. 2435).

5. Kako je Gospod, u najvišem smislu, Prvorođeni, stoga je i ljubav ka Njemu i ljubav ka bližnjemu (su prvorođeni), stoga je bilo zakonom zapoveđeno, u reprezentativnoj crkvi, da svaki prvenac prpadne Jehovi, kao što čitamo kod Mojsija: Posveti mi sve to je prvenac, što otvara utrobu kod sinova Izraljevih, u čoveka kao i u živinčetam, neka je Moje. ( Izlazak 13:2). Odvajaćeš Jehovi sve što otvra matericu, i od stoke tvoje što otvara matericu, što je muško, da bude Jehovi ( 13:12). Što god otvara matericu između svakoga tijela koje prinose Jehovi; između ljudi i između stoke, tvoje da bude; ali prvenac čovječiji neka se otkupljuje; i prvenac nečiste stoke neka se otkupljuje (Brojevi 18:15). Jer je moj svaki prvenac; od onoga dana kada pobih sve prvence u zemlji Egipatskoj, posvetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od čovjeka do živinčeta; moji će biti; ja sam Jehova. (Brojevi 3:13).

6. Pošto je prvenac sve što otvori matericu, zato gde se prvenac reč pominje, kaže se i što otvara utrobu, kako bi se istaklo dobro. Da ovo označava dobro, vidi se iz pojedinosti u unutrašnjem smislu, posebno iz onoga što je izneseno o Tamarinim sinovima – da je Zara otvorio matericu rukom, čime je predstavljeno dobro, što se vidi iz crvenga konca na njegovoj ruci (br. 4922): Osim toga, utroba za koju se kaže da se otvara, to je gde su dobro i istina, sledstveno, crkva (br. 4918); a otvoriti utrobu je dati moć da bi se istina rodila.

7. Pošto je Gospod jedini Prvorođeni; jer On je dobro samo, i od Njegovog dobra je sva istina, stoga da bi Jakov, koji nije bio prvenac, mogao da Ga predstavlja, njemu je bilo dopušteno da kupi prvorođenstvo (prvenaštvo) od Isava njegovoga brata; ali pošto ovo nije bilo dovoljno, on je nazvan i Izrailjem, kako bi ovo ime predstavljalo dobro od istine; jer je Izrailj u reprezentativnom smislu dobro do kojega se dolazi preko istine (br. 3654, 4286, 4598).

3570. I dade mu, te jede; pa mu donese i vina, te pi. Ovo označava povezanost dobra prvo; pa mu donese i vina, te pi, označava povezanost istine, poslije. Ovo se vidi iz značenja jesti, što je povezati se i usvojiti u pogledu dobra (o čemu vidi upravo gore, br. 3568); iz značenja vina, što je istina koja dolazi od dobra (vidi br. 1071, 1798); i iz značenja piti, što je biti povezan i usvajati u pogledu istine (vidi br. 3168). U pogledu ove okolnosti, da se dobro Racionalnog, predstavljeno Isakom, povezuje sa dobrom prvo, a sa istinom poslije, i to preko Prirodnog, koje je Jakov, ovakav je slučaj. Kada je Prirodno u takvom stanju, da je izvana dobro a iznutra istina (o čemu vidi gore, br. 3535, 3563), ono prima mnoge stvari koje nisu dobre, ali koje su korisne, to jest, koje su sredstva koja vode u dobro svojim redom; ali dobro Racionalnog ne povezuje se i ne usvaja nijednu drugu stvar osim one koja se slaže s njenim vlastitim dobrom, jer dobro ne prma ništa drugo; štogod se ne slaže, to odbacuje; ostale stvari u Prirodnom ostavlja, kako bi poslužile kao sredstva da se 2 prime i uvedu mnoge stvari koje mu odgovaraju. Racionalno je u unutrašnjem čoveku, i što se tamo dešava, nepoznato je Prirodnom, jer je ono iznad sfere njegovog opažanja. Otuda to, da čovek koji živi čisto prirodnim životom, ne može da zna ništa od onoga što se dešava u njegovom unutrašnjem čoveku; ili u njegovom racionalnm čoveku: jer Gospod raspoređuje ovakve stvari dok čovek o tome ništa ne zna. Otuda i to, da čovek ne zna kako se rađa nanovo, čak ni to da se rađa nanovo. Ali ako to želi, neka misli o ciljevima koje sebi postavlja, a koje retko kome otkriva. Ako su ovi ciljevi usmereni ka dobru, to jest, ako je više revan za dobro bližnjega i Gospoda nego za svoje, nedk na da je tada u stanju preporađanja. Ali ako su njegovi ciljevi usmereni ka zlu, to jest, ako revnuje više za sebe nego za bližnjega i za Gosoda, neka zna 3 da u tom sučaju nije u stanju preporađanja. Preko svojih ciljeva (namera), čovek je u drugom životu; preko dobrih ciljeva, on je u nebu među anđelima, a preko zlih ciljeva, on je u paklu sa đavolima; čovekovi ciljevi nisu ništa drugo nego čovekove ljubavi, jer ono što čovek voli, to ima za cilj; a pošto su ciljevi njegove ljubavi, oni su i njegov najdublji život (vidi br. 13w17, 1568, 3565). Dobri ciljevi kod čoveka su u njegovom Racionalnom, i oni su ono što se naziva Racionalnim u pogledu dobra, ili dobrom Racionalnog. Preko dobrih ciljeva ili dobra u njima, Gospod raspolaže svim stvarima koje su u Prirodnom, jer cilj je kao duša, a Prirodno je kao telo te duše; 4 kakva je duša, takvo je i telo kojim je okružena, a na taj način , kakvo je Racionalno u pogledu dobra, takvo je Prirodno kojim je obučeno. Poznato je da duša čovekova počinje u ovumu (jajniku) majke, i da se usavršava u njenoj materici, i da se tamo okružuje nežnim telom, koje je takve prirode da je duša slobodna da deluje na odgovarajući način u svetu u kojemu se rađa. Sličan je i slučaj kada se čovek nanovo rađa, to jest, kada se preporađa; nova duša, koju tada prima, je dobar cilj, koji počnje u Racionalnom u početku kao u ovumu, a kasnije se usavršava u materici. Nežno telo, kojim je okružena duša, je Prirodno, a dobro u njemu deluje poslušno u skladu sa ciljevima duše; istine u njoj su kao vlakna u telu, jer im dobro daje formu (vidi br. 3470). Otuda je jasno da se slika re-formacije pokazuje u njegovom formiranju u materici; i ako možete da verujete, nebesko dobro i duhovno dobro, koji su od Gospoda, su ono što mu daje oblik, i u isto vreme mu daje sposobnost da prima svako dobro postupno, već prema načinu na koji se čovek odnosi prema nebeskim ciljevima u životu, a ne kao divlja zver prema sveskm 5 ciljevima. Da se Racionalno u pogledu dobra prvo povezuje s dobrom, a s istinom kasnije preko Prirodnog, koje je predstavljeno Jakovljevm donošenje ukusnoga jela Isaku koje je jeo , i donošenjem pića, koje je pio, može se ilustrovati službama koje telo vrši za dušu. Duša je ta koja osposobljava telo da želi jelo, i koja čini da on u njemu uživa. Razne vrste hrane se unose (u telo) zbog želja (apetita) i zbog uživanja u ukusu, a to znači preko spoljašnjeg dobra; ali neke druge vrste hrtane se unose (u telo), koje ne ulaze u život, nego neke služe ka redstvo probave, neke radi umeravanja, neke radi otvaranja, neke da bi ulazile u sudove (krvne?) koje postaju krv, a preko krvi duša se povezuje sa stvarima koje su joj korisne. Slujčaj 6 je sličan i sa Racionalnim i sa Prirodnim; želja osećanja za saznanje istine korespondiraju apetitu i ukusu, spoljašnja-znanja i spoznaje korespondiraju raznim vrstama hrane (vidi br. 1480); i to je zbog korespondencije da je slučaj sličan. Duša, koja je dobro Racionalnog, daje sposobnost da ih (razne vrste hrane) se želi i da se prima od njih uticaj, tako da ona (duša) uvodi stvari koje pripadaju znanju i doktrini premo uživanje koje pripada želji, i koje preko dobra pripada osećanju. Ali sve stvari koje ona uvodi nisu takve da postaju dobro života, nego samo služe kao sredstva za probavu i umeravanje, neka za otvaranje i uvođenje, dok dobra života prima u sebe, to jest, povezujje ih sa sobom, i tako formira istine. Otuda se vidi kako Racionalno raspolaže Prirodnim da mu bude ili, što je isto, da bi služilo cilju, koji je duša, i da bi se usavršilo i bilo korisno u Gospodovom carstvu.