3304. Držeći rukom za petu Isava, označava najniže dobro Prirodnog koje ima neku moć. Ovo je jasno iz značenja ruke koja označava moć (vidi br. 878), a i iz toga što se njome opisuje istina (br. 3091); iz značenja držati rukom za , što označava pripojiti se (pridružiti se); iz značenja pete, koja označava najniže u Prirodnom (vidi br. 259); i iz reprezentacije Isava, koji je dobro Prirodnog (vidi br. 3302). Otuda je jasno, da se sa držati petu Isavovu označava najniže dobro u Prirodnom, kojemu se istina pripojila s nekom moći. Što se tiče toga da se istina pripojila najnižem dobru u Prirodnom s nekom moći, slučaj je kao što sledi. Prirodno, ili prirodni čovek, kada se ponovo rađa, on je začet od dobra i istine iz Racionalnog, ili kroz Racionalno od Duhovnog, a ovo (je začeto) kroz Nebesko, a preko Nebeskog od Božanskog; tako da postoji naporedni influks, koji počevši od Božanskog, i sledeći redom, završava se u najnižem u Prirodnom, to jest, u ovome što je svetsko i telesno. Kada je najniže Prirodno zagađeno onim što je nasleđeno od majke, i u ovome slučaju ne može da se ujedini s dobrom, ali može da mu se pripoji s nekom moći, niti se istina može ujediniti s dobrom sve dok se ono što je zagađeno ne izagna. Ovo je razlog da se dobro rađa kod čoveka, ali ne istina, pa stoga mala deca nemajuj nikakvo poznavanje istine, i istina treba da se nauči, i kasnije se može povezati s dobrom (vidi br. 1831, 1832). Zbog toga je rečeno, da su udarali jedno odrugo (vidi br. 3289). Zbog toga je to, daod prvog začeća istina staje na mesto (vara) dobra, kao što se kaže o Jakovu da je stao na mesto (prevario) Isava: Pravo je što se zove Jakov, jer me već drugom prevari! (Postanje 27:36); kao i kod Osije: I pohodiće (kazniće) Jakova po putovma njegovijem, platiće mu po djelima njegovijem. U utrobi uhvatii za petu brata svojega (stade na njegoivo mesto) i u sili svojoj bori se s Bogom Osija 12:2. 4). Oni koji se umom drže samo istorijskih stvari, i ne mogu od njih da se odvoje, znaju samo pojedinosti koje se ovde pominju, kao i one koje se gore pominju, oni naslućuju ono što će se kasnije desiti između Isava i Jakova, u čemu se utvrđuju onim što sledi. Ali Reč Gospodva je takva, da su istorijske stvari u svome nizu, a duhovne stvari koje pripadaju unutranjem smislu, su u svojim nizovima, s tim ciljem da prve mogu da posmatraju spoljašnji ljudi, a druge unutrašnji, ida tako bude korespondencija (saobraznost) izeđu njih, to jest, između spoljašnjeg i unutrašnjeg; i to sve preko

Reči, jer je Reč jedinstvo zemlje i neba, kao što je često gore pokazano. Na taj način u svokoj osobi, koja je u svetom stanju kada čita Reč, postoji jedinstvo njegovog spoljašnjeg čoveka koji je na zemlji, i njegovog unutrašnejg čoveka koji je u nebu.

1831. I metnu sve pole jednu prema drugoj. Da ovo označava paralelizam i saobraznost u pogledu nebeskih stvari, može se videti ako se uoči da delovi na jednoj strani označavaju crkvu, a oni na drugoj strani, Gospoda; a kada su ovi delovi jedan nasuprot drugome, to samo može da označava paralelizam i saobraznost (korespondenciju); a pošto su junica, koza, i ovan tako podeljeni i postavljeni i pošto su time označene nebeske stvari (kao što je gore rečeno kod stiha 9, ), to je jasno da ovde postoji paralelizam i saobraznost u odnosu na nebeske stvari. Drugačije je s duhovnim stvarima, o kojima će biti reči ubrzo. Nebeske stvari, kao što je često rečeno, su sve ono što pripada ljubavi prema Gospodu i ljubavi prema bližnjemu. Gospod je taj koji daje ljubav i milosrđe; a crkva je ta koja prima. A ono što ih ujedinjava, to je savest, u kojoj su usađeni ljubav i milosrđe; pa je stoga među-prostor između delolva ono u čoveku što se naziva opažanjem i savešću. Stvari koje su iznad opažanja, diktata, i savesti pripadaju Gospodu; a one ispod, su u čoveku. Pošto se one uzajamno gledaju, to se kaže da postoji paralelizam, a pošto su saobrazne jedna drugoj, kao aktivno i pasivno, kaže se da su saobrazne (da korespondiraju).