111. Duhovi i stanovnici Meseca
Neki se duhovi pojaviše iznad glave, i tada su se čuli glasovi kao da je grmljavina. Njihovi glasovi su bili kao grmljavina iz oblaka posle munje. Utvrdio sam da je to bilo veliko mnoštvo duhova, koji su imali tu veštinu da izgovaraju glasove s tako velikom bukom. Prostiji duhovi, koji su se našli pored mene, to su ismevali, čemu sam se vrlo čudio. Uskoro se pokazao uzrok ovome, naime da duhova koji su gremeli nije bilo mnogo, nego malo, i da su to bili mali dečaci, i da uprkos toga što su zastrašivali ovakvom bukom, da nisu bili u stanju da ikome naškode. Kako bih saznao kakvi su, neki od njih su sišli s visine odakle su grmeli. Što me je iznenadilo, jedan je nosio drugoga na leđima, pa su tako njih dvoje meni prišli. Lica im nisu bila ružna, ali su bila izduženija od lica ostalih duhova. Rastom su bili kao mali sedmogodišnji dečaci, ali snažni. Dakle, bili su to patuljci. Anđeli mi rekoše da su ovi bili sa Meseca. Onaj koji je bio nošen na leđima, kada je došao k meni, prišao mi je s leve strane ispod lakta, i odatle sa mnom govorio, rekavši da oni ovako grme kad god govore, te da tako zastrašuju duhove koji im misle nešto loše, pa tako neke nagnaju u beg, tako da oni idu sigurni svuda gde god žele. Kako bi zaista znao da oni proizvode ovaj zvuk, povukli su se od mene ka drugima, ali su i dalje bili na vidiku, i odatle su zagrmeli na sličan način. Pokazali su još i to da ovaj glas kao grmljavimna dolazi iz pojasa, kao podrigivanje. Primećeno je bilo da je to dolazilo od toga što stanovnici Meseca ne govore iz pluća kao stanovnici drugih zemalja, nego iz pojasa, dakle iz vazduha koji se tamo sakuplja, a to je stoga što Mesec nije obavijen atmosferom kao ostale zemlje. Bilo mi je rečeno da su u Velikom Čoveku duhovi sa Meseca saobrazni zifoidnoj hrskavici, tamo gde se spajaju rebra, a odakle izlazi facia alba koja je središte pojasnih mišića.
