(Ово је из говора у капели на Брин Атхин колеџу, 16.9.2002., од пречасног В.Е. Ортхвеина. ¹ )

"Прогласите слободу по свој земљи свим њеним становницима." (Levitska 25:10)

Овај стих из Левитске књиге уписан је на Звону слободе. Ово је најприкладније, јер као што Господ каже у Јеванђељу по Јовану, Његова Реч је та која чини људе слободнима.

Он није само рекао „истина ће вас ослободити“, већ ово:

"Ако останете у Мојој Речи….познаћете истину, и истина ће вас учинити слободним." (Ivan 8:31-32)

Пошто нас је Господ створио да будемо слободни, жеља за слободом је уграђена у људску природу. Сама реч „људски” подразумева „слободан”. Две способности које нас чине људима су слобода и рационалност.

Због тога је слобода право. Та реч, "право", данас се користи веома слободно; људи кажу да имају право на све врсте ствари -- образовање, посао, медицинску негу -- али право на слободу је суштинско и апсолутно право јер произилази из онога што ми заправо јесмо, по нацрту, по Божјој одредби.

Због тога се у Декларацији о независности то право каже да је „неотуђиво“, право којим су људи „обдарени од свог Створитеља“. То није право које даје ниједна влада или људска агенција, већ долази од Бога.

Слично томе, Устав Сједињених Држава није документ који оцртава права која влада даје људима; управо супротно. Описује овлашћења која су влади додељена од стране народа и поставља строга ограничења на та овлашћења, како влада не би повредила слободу народа.

Ови документи – Декларација о независности и Устав – из којих је израстао амерички облик владавине и на којима почива, су одјеци тог древног левитског проглашења слободе.

У учењу Нове Цркве, слобода и рационалност су нераскидиво повезане. Дана нам је слобода јер наше повезивање, љубављу, са Господом мора бити узајамно; љубав се може дати и прихватити само слободно. А нама је дата рационалност зарад слободе.

Шта би значило бити слободан без разумевања?

Списи нам дају нове и прилично дубоке дефиниције „рационалности“ и „слободе“. Рационалност се дефинише као способност да се разуме шта је добро и истинито. (Božanska Ljubav i Mudrost 240) То није хладна логика, или употреба разума осим љубави и религиозне вере, већ укључује способност да се схвате духовни принципи и примене их у природном животу. То је „способност примања духовне светлости“. (Božanska Ljubav i Mudrost 247) Дакле, уско је повезан са „савешћу“. Особа без савести може бити у стању да веома паметно расуђује, али не би била „рационална“ како се та реч користи у списима.

Врло сличан концепт рационалности преовладао је код оснивача Сједињених Држава. Они су ценили разум и били су сумњичави према догми и празноверју успостављених цркава, али је из многих њихових изјава јасно да Вашингтон, Адамс, Џеферсон, Френклин и други оснивачи разум нису схватали као интелектуалну делатност осим признање Бога и Његове Речи. Управо супротно, по њиховом мишљењу, врлина и религиозни сензибилитет су виђени као суштински елементи рационалног.

„Слобода“ је дефинисана у списима као способност да се ради – не шта год да вам се тренутно допада – већ да радите оно што је истинито и добро. (Božanska Ljubav i Mudrost 240)

И опет, идеал слободе који је преовладао код аутора америчког облика владавине био је сличан. Грађанска слобода коју су настојали да успоставе није била само ради материјалне удобности и задовољства људи, већ да би они могли бити слободни да се духовно побољшају и постану истински људи.

Да ли кажете да слобода може постојати само заједно са рационалношћу, или заједно са поретком, то је иста ствар. Употреба разума је да разазнамо шта је уредно - у највишем смислу, шта се слаже са поретком на небу - и да тај ред доведемо у наше животе.

Истински поредак произилази из духовне љубави. Прави поредак људског живота не долази спољашњом принудом, већ природно расте у друштву када љубављу људи управља Реч.

Када нема реда изнутра, од људи који слободно и рационално управљају сопственим животом и обуздавају своје ниске апетите и импулсе, тада настаје пакао, а зарад свог опстанка друштво је принуђено да уведе поредак наметнут споља, сила.

Поента је: дозвола није слобода; дозвола уништава слободу. Морамо научити да разликујемо то двоје. Слобода без одговорности не може опстати. Није довољно тражити своја права, морамо извршити одговорност која та права омогућава. "Ако останете у Мојој Речи... бићете слободни." (Ivan 8:32)

Одговорност значи одговорност према Богу и нашим ближњима. Љубав према Господу и љубав према ближњем – те две велике заповести Господње Речи – дефинишу суштину наше одговорности, а наше поштовање је кључ за задржавање права која тако високо ценимо.

Све почиње избегавањем зла као греха. Ово је прва употреба разума: да примимо светлост истине и да у том светлу уочимо зла у себи да бисмо их обуздали и отклонили. И ово је прва употреба слободе: да приморамо себе да следимо истину

уместо сопствених природних жеља.

Ово познато учење Нове Цркве да имамо личну одговорност да се клонимо зла као греха чини ову религију идеалном за слободно друштво - као и доктрине које се односе на корисност, милосрђе, слободу и рационалност и друге.

Истинска слобода може постојати само уз истинску рационалност – то јест, тамо где постоји разумевање духовне истине и прихватање оних принципа и врлина који дефинишу поредак неба. Другим речима, истинска слобода не може постојати без признања Бога и спремности да се живи по Његовој Речи.

Ово важи за слободу појединца и за грађанску слободу нације. Оснивачи Сједињених Држава били су врло јасни у вези са чињеницом да врста владе коју су успоставили претпоставља врлинско грађанство. Били су прилично експлицитни у вези са овим. Народна влада би функционисала само ако би народ био честит народ.

Пошто су били свесни колико је људска природа корумпирана, могуће је у њиховим писмима открити ноту скептицизма да ће влада коју успостављају издржати. С друге стране, пошто су веровали у провиђење, и они су се надали.

Сама реч "врлина" ових дана има старомодни прстен. Сада нам је угодније да причамо о „вредностима“ – много флексибилнијем, мање захтевном концепту. Нашим софистицираним ушима, сами називи традиционалних људских врлина звуче чудно, ако не и сасвим отрцано. Побожност. Понизност, одмереност. Храброст. Цхастити. Искреност. Патриотизам. Стрпљење. Индустрија. Штедљивост. Самопоуздање, а такође и спремност на сарадњу са другима за добробит целе заједнице.

Али ако желимо да останемо слободни, такве врлине су неопходне. Небески идеали се не спуштају на земљу лако, или без сукоба. Њихово спровођење неће бити савршено, јер људска бића нису савршена и овај свет није савршен.

Имајући ово на уму, чини се да пукотина у Звону слободе само чини још бољим симболом америчке слободе. Америка је посао у току. Увек је било и биће. Њени велики идеали могу бити само несавршено остварени, али тежња земље да их савршеније оствари никада не престаје.

Нека тако буде са сваким од нас. Ко од нас може рећи да у потпуности испуњавамо идеале које исповедамо? Ипак, морамо наставити да покушавамо. И у овом далеко од савршеног света, амерички експеримент у слободној влади и даље сија као светионик свету.

Уобичајена је изрека да „мир почиње са мном“. Или „милосрђе почиње са мном“. Тако је и са слободом. Имамо одговорност да преиспитамо себе и тежимо да будемо достојни грађанске слободе коју уживамо. (Види Istinska Hrišćanska Religija 414.)

Господ је рекао да не треба да кријемо своју светлост под чамцем, већ да је пустимо да сија да би други могли да је виде. То важи и за светлост слободе. И звук слободе. Ако је ценимо, разумемо њену природу и радимо на томе да се удостојимо да је извршимо, онда ће Господња заповест бити послушана, и радосни звук слободе одзвањаће све гласније по целој земљи, свим њеним становницима .

Фусноте:

247. Po uticaju duhovne svetlosti u sva tri stepena čovekovog uma, on se razlikuje od zveri, može da misli analitički i da vidi i prirodnu i duhovnu istinu; a kad ih vidi, tada može i da ih priznaje, i da se reformiše i regeneriše. Ova sposobnost da se primi duhovna svetlost je ono što se naziva racionalnost (o kojoj gore), koju svaki čovek ima od Gospoda, i koja mu se nikada ne oduzima, jer kada bi se oduzela, on se ne bi mogao reformisati. Zbog ove sposobnosti, nazvane racionalnost, čovek, za razliku od zveri, u stanju je ne samo da misli nego i da govori od misli (da misli o onome što govori), a posle, zbog druge sposobnosti, koja se zove sloboda (o kojoj gore), on je u stanju da čini ono što misli od razuma. Pošto se o ovim dvema sposobnostima, racionalnosti i slobodi, ved raspravljalo (n. 240), nede se više o njima govoriti ovde.