Разговор након доручка

(Коментар о Јеванђеље по Јовану 21:15-25)

У првом делу овог поглавља седам ученика се вратило кући у Галилеју. Они су отишли на пецање, видели Исуса на обали, следили његовим упутствима да пецају с десне стране чамца, извукли су мрежу напуњену 153 рибом на обалу и ... како почиње друга половина поглавља, управо су имали завршили су брзи раст са Њим. Сада се опуштају.

Исус каже Петру: "Да ли ме волиш?" и Петар, можда мало запрепашћен питањем, мислећи да је одговор очит, одговара „да“, а Исус одговара: „Нахрани моја јагњета“. Још два пута овај низ се понавља, али са неким изменама. Затим, након овог необичног разговора, Господин им свима говори малу присподобу о томе да буду млади и касније остареју. Тада Господ говори Петру да га слиједи, а Петар, наизглед љубоморан, пита шта Иван треба да ради. Господ благо побија Петрову љубомору рекавши: "Ако овај човек посегне док ја не дођем шта вам је то?", Али тада каже и Ивану да га следи.

Коначно, Иваново еванђеље, и заиста збирка сва четири еванђеља, затвара се објашњењем Јована да је писац овог еванђеља.

Дакле, погледајмо пажљивије у разговору, присподобама и избијању љубоморе.

У овом делу приче помињу се само два од седам ученика, Петар и Јован. Петар представља веру или истину, али истина о духовним стварима у које стварно верујемо од Бога. Јован представља добро или љубав према ближњем. Прво пребива у делу који разуме, а други у вољи.

Говорећи Петру да храни овце, Господ каже да следити Њега значи проповедати истине које сви ученици сада знају о Господу, његовом доласку и о томе како треба водити живот, како би могао бити следбеник Господ у новој цркви. У разговору је Господин директан и сондиран. "Симон, Јонасов сине, волиш ли ме више од овога?" Мислим да се Петра пита да ли воли Господа, Исуса, више него што воли своје колеге галилејске пријатеље, иако је то двосмислено, може ли значити „да ли ме волиш више од ових шесторице?“ Када Петар одговори први пут каже: "Господе, знаш да те волим."

Уз ово прво од три пробна питања, Господин одговара „Храните моја јагњета“, док је након тога одговор „Храните моје овце“. Овце и јагње обоје представљају људе који воле љубав према добру, али док овце значе оне који воле чинити добро ради ближњег, јагње значе оне који чине добро зарад Господа. Прво је духовно добро, а друго више, и назива се небеско добро. Али људи који у почетку желе чинити добро не знају шта је добро; они то морају научити из Речи и бити поучени. Због тога се Петру каже да их „нахрани“, што значи да истина мора указивати на то колико добро треба учинити. Да би се урадиле добре ствари, мора се повезати жеља воље и разумевање како се то може решити. За успешан хришћански живот, или у већем обиму, хришћанска црква, "Петар" и "Јован", морају да раде у складу.

Затим долази парабола. "Када сте били млади, сами сте се спремили и радили оно што сте желели. Али када постанете стари, морате посегнути за помоћ и други ће вас одвести тамо где не желите да идете."

Изгледа да се овде не уклапа, али наравно да јесте, и на два начина. Први начин је дат у библијском тексту; говори о Господиновој смрти да су га сва пророчанства водила ка његовом распећу, као што је већ поменуто. Други начин је лекција за све нас. Када смо млади, самоуверени и јаки, осећамо да можемо радити оно што желимо и није нам потребна никаква помоћ. Искушења да чинимо зло с којима се ми сами можемо суочити. Али кад будемо мудрији схватамо да сва наша снага долази од Господара, и ако наставимо да зависимо само од нас самих, искушења из пакла ће бити прејака и ми ћемо бити приморани да радимо оно што пакао желе за нас, а не оно што желимо. Морамо научити у почетку да следимо Господа и да зависимо од Њега. То каже на крају присподобе, где се чини да се не уклапа док не разумијемо присподобу. "А кад је то рекао, он им каже: слиједите ме." То је оно што такође морамо да урадимо.

Петар је сретан што проповиједа истину и можда осјећа да је издвојен, али такође схвата да Јован такође воли Господа и да је вољен заузврат. Па пита: "А шта овај човек треба да ради?" Изгледа да потребна хармонија још увек није присутна и да је Петер љубоморан на везу, и вероватно се нада да ће му бити осигурано да је број један ... али то се неће догодити. Петру је једноставно речено да то није важно; он мора да ради посао који му је дат.

Подсећам на причу о Јакову и Езаву, у Постанак 25, где је Езав прворођени и наследиће од Изак-а право рођења и благослов. Јаков занатом који је осмислила његова мајка превари Изака и краде оно што је Езав. Затим бежи у Падан-Арам и тамо остаје са ујаком и постаје богат. Тек се на повратку, када се бори са анђелом, а име му је промењено у Израел, поново среће са Изавом. Промјена имена значи да сада када је Јаков богат истином из Речи, сада пријатељским сусретом са Езавом, такође богатим, да се два близанаца могу у присподоби спојити у једну личност, звану Израел, што значи спајање добра и истина у уму.

Езав значи нешто слично Ивану, оба представљају доброту или истинску љубав. Јаков значи нешто слично Петру, оба представљају истину научену из Речи. Свако наизглед непријатељство између њих око тога што је важније може их учинити и бескорисним, а код особе која постаје анђеоска (као што би сви требали тежити) нема непријатељства. Истина омогућава добро, а добро надахњује истину да би се нешто постигло. Иако о њима можемо засебно мислити и говорити, они су (савршено у Господу, а мање речено у анђелима) спојени у јединство како бисмо могли да буду ожењени. Брак Божијег добра и Божанске истине је извор свега створења. Да, све креација.

Овај брак добра и истине и потреба да обоје радимо у нашим животима, у равнотежи и хармонији, темељни је новохришћански концепт.

У Еванђељима постоји само још једна прича која се дешава после ове. У њему се остали ученици придружују овде поменутим седморицама да чују последње Господове заповести.

870. Having the eternal gospel, signifies respecting His coming and the salvation of those who believe in Him. This is evident from the signification of "gospel," as being the Lord's coming and the salvation at that time of those who believe in Him. (That there has been a coming of the Lord, and that He is yet to come at the time of the consummation of the age, that is, at the end of the old church and the beginning of the new, and at the same time will be the Last Judgment, may be seen above, n. 612.) Also from the signification of "eternal," as being the Divine as to its existence [existere]. There are two universals through which the Divine is expressed, namely, the infinite and the eternal. The infinite is the Divine as to its being [esse]; and the eternal is the Divine as to its existence [existere]; each of which must be understood in a supereminent sense, namely, without space and without time. Anyone who thinks about the infinite and the eternal from space and time falls into errors; for space and time belong to nature, and man's ideas are in these so long as he lives in the natural world, but are not in them when he leaves this world and comes into heaven. Spaces and times indeed appear in heaven exactly similar to those in the world; but they are only appearances of the states with angels, for the states of their affection and consequent thought are presented in appearance before their external senses as spaces and as times, and yet they are not spaces and times like those in the natural world. (What these are can be seen in two articles in the work on Heaven and Hell, which treat of Space and Time in Heaven. ) Because the Divine is infinite and eternal the infinite and eternal is in each and every thing that comes from the Divine; and this is why "the gospel," which signifies the Lord's coming and the salvation of the faithful, is called "eternal." That the infinite and eternal are predicated of the Lord alone may be seen above (n. 23, 286). That "the gospel" signifies the Lord's coming and the salvation of the faithful at that time can be seen from the passages where it is mentioned in both Testaments which have been quoted above n. 612.

[2] In respect to the Lord's coming it is believed by some that the Lord will come again in person, and indeed, to accomplish the Last Judgment; and this because it is said in Matthew:

The disciples drew near, saying unto Jesus, Tell us what shall be the sign of Thy coming and of the consummation of the age (Matthew 24:3).

And after the Lord had foretold to them the states of the church declining step by step even to its devastation and consummation, He said:

Then shall appear the sign of the Son of man; and they shall see the Son of man coming in the clouds of heaven with power and glory. Watch, therefore, for ye know not in what hour your Lord will come (verses Matthew 24:30, 39, 42; also in John 21:22).

But His coming does not mean here His coming in person, but that He was then to reveal Himself in the Word that He is Jehovah the Lord of heaven and earth, and that all who will be in His New Church which is meant by the New Jerusalem will adore Him alone; and to this end He has now opened the internal or spiritual sense of the Word, in which sense the Lord is everywhere treated of. This is the meaning also of:

His coming in the clouds of heaven with glory (Matthew 24:30; 26:64; Mark 13:26; 14:62; Luke 21:27).

That the "clouds of heaven" signify the Word in the letter, and "glory" its spiritual sense, may be seen above (n. 36, 594). Because He Himself is the Word, as He is called in John (John 1:1, 2, 14), therefore the revelation of Himself in the Word is "His coming."