А Јосафат рече: „Зар овде још увек нема пророка Господњег да бисмо могли да се распитамо о Њему?“ Тако је цар Израиљев рекао Јосафату: „Још увек постоји један човек, Михеј, син Илахин, преко кога можемо да се распитамо о Господу; али ја га мрзим, јер он не пророкује добро о мени, већ зло“. (1. Краљевима 22: 7-8)

Краљ Ахав је скоро комична фигура у својој жалби на лоше вести које увек чује од Господњег пророка. Невероватна квалитета његовог одговора је то што делује потпуно несвесно чињенице да је лично одговоран за зло пророчанство које му се увек нађе на путу. Ахаб је приметио да је у ономе што је чуо постојао јасан образац, али није био у његовој вољи да види да он може било шта учинити поводом тога.

Без животних образаца не бисмо могли ништа научити. Да нема реда у свету који би наш ум могао препознати, непрестано бисмо били преплављени нередом погледа, звукова, мириса, осећаја додира и били бисмо ужасно ограничени у доношењу било које врсте избора. На пример, шта ако понекад клупе у којима седите немају више снаге од танког картона и понекад вас држе као сада? Никад не бисте сазнали да ли су безбедни за седење. Шта би било да је понекад ваша омиљена врста јабука имала нормалан сочан укус, а други пут, без икаквих промена у изгледу, ужасно јадног укуса? Не бисте ли оклевали пре него што загризете?

У нашим односима са другим људима обрасци нису увек тако јасни. Понекад смо веома изненађени одговорима које нам други дају када нешто кажемо или урадимо. Можемо мислити да дајемо савршено безазлен коментар само да би неко експлодирао у бесу, очигледно као резултат онога што смо рекли. Можемо покушати да будемо од помоћи и уместо тога само погоршавамо проблем.

Ускоро ћемо обележити крај једне календарске године и почетак нове. Уобичајено је да многи људи користе ову годишњу транзицију да размисле о ономе што се догодило у протеклој години. Чланке у часописима који прегледавају годину можете видети на сликама које разматрају ко је дао посебно запажен допринос догађајима из године. Човек такође може да сагледа свој живот током протекле године и размисли о обрасцима који се одражавају догађајима који су се догодили.

Господ нас снажно подстиче на такву врсту размишљања. Чак и ако се чини да ово одређено доба године није погодно за такво разматрање, од пресудне је важности да одвојимо време за препознавање кључних образаца у нашем животу: образаца онога до чега нам је стало и о чему размишљамо, образаца онога што говоримо и чине и обрасце у резултатима које те речи и радње производе. Ако не видимо никакве обрасце, нећемо пуно учити и вероватно ћемо наставити у навикама које нису добре за нас саме, а нису добре ни за људе око нас.

Ахав као краљ представља разумевајући део нашег ума који усмерава одлуке које доносимо и нашу перспективу о томе шта је најважније. Господ нам је дао способност да слободно размишљамо о нашим духовним и природним обрасцима живота. Као што је наведено у Божанском Промислу 278, дата нам је способност да гледамо на те ствари јер имамо могућност више и ниже мисли или унутрашње и спољашње мисли. Из виших или унутрашњих мисли можемо посматрати шта се дешава у нижој или спољашњој равни нашег ума. Способни смо да приметимо да смо доброг или лошег расположења или да размишљамо више или мање јасно него обично.

Али ми сами, све ове способности не би значиле огромну количину, јер постоје пресудни обрасци у животу које природно посматрање не даје човеку. Пророк Михеј, на кога је Ахав гледао као на ствараоца невоља, представља истину од Господа која свој почетни извор мора имати у Божанском откривењу. Без Божанског откривења постоји много тога што не бисмо могли знати како је јасно речено у следећем одломку из Списа:

. . .без Речи нико не би поседовао духовну интелигенцију која се састоји у познавању Бога, раја и пакла и живота после смрти; нити би ишта знао о Господу, о вери у Њега и љубави према Њему, нити било шта о откупљењу, помоћу којег ипак долази спасење. Као што Господ такође говори Својим ученицима: „Без Мене не можете ништа учинити“ (Јован 15: 5); и Јовану: „Човек не може примити ништа осим ако му није дато с неба“ (Јован 3:27). (Доктрина Светог Писма 114)

За нас је важно да научимо о Господу и о томе шта је истина и добро из Речи. Али ваше и моје знање је релативно бескорисно, ми препознајемо како се његов опис стварног и опис последица неких образаца забринутости, мишљења, говора и деловања односе на наш сопствени живот. Ми сами не желимо да видимо ове обрасце у свом животу.

Ево још једног одломка:

. . .Сами од себе људи не желе да разумеју било шта осим онога што потиче од онога што је њихово у њиховој вољи, а такође да им то није могуће, осим ако постоји неки други извор из кога то могу знати. Од онога што је њихово у њиховој вољи, људи не желе да разумеју ништа осим онога што се односи на њих саме и на свет; све изнад овога њима је у густом мраку. (Доктрина Светог Писма 115)

Ипак, јасно смо научени да је изнад нас самих и ствари из природног света духовни свет који је заправо стварнији и дуготрајнији од овог света. Јасно смо научени да су наши умови и духови непрестано у друштву других духова са тог света. Без њиховог присуства не бисмо размишљали нити би нас било шта занимало. Док следимо своје свакодневне обрасце мишљења и деловања, јачамо везе са заједницама тих духова. Наши свакодневни избори су духовна улагања у нашу вечну будућност. Неки људи се из дана у дан све јасније повезују са заједницама духова које ће им гарантовати да ће се осећати критично према другима и лако увредити због најмање непријатности која им прелази пут. Неки се све јасније повезују са заједницама духова због којих им је готово немогуће да говоре истину себи и другима - било који проблематичан догађај биће објашњен или оправдан. Други се повезују са заједницама које највеће задовољство чине услугом људима око себе. Трећи се пак повезују са заједницама којима је заиста стало да схвате шта је истина јер знају да ће једино тако моћи истински да следе Господа. Појединачна заједница у следећем животу, било на небу или у паклу, са којом ћемо се најуже повезати својим свакодневним изборима, биће она у којој ћемо живети до вечности након смрти.

Како можемо знати с каквим се заједницама повезујемо? Размишљањем о обрасцима у сопственом животу из знања о томе шта је истина.

Људи који одражавају или су способни да одражавају наклоности добра и истине у себи, а такође и своје одушевљење и задовољство, приметиће снажну склоност ка [неким наклоностима] у односу на другу; али без размишљања ове и сличне ствари се не појављују. (Арцана Цаелестиа 3980)

Ахав није желео да види обрасце у свом животу који су осуђивали неке његове поступке. Више би волео да слуша лажне пророке који су обећавали дивне ствари, али није могао да побегне од стварности поретка који је Господ створио. Без обзира да ли је хтео да је слуша или не, последице те наредбе утицале би на његов живот.

Где ће се свако од нас наћи у животу после смрти? Списи кажу да ако имамо сазнања о томе како различите добре и зле љубави одговарају различитим лепим и ружним срединама, онда можемо знати која ће бити наша вечност. Ово је описано у следећем пасусу из Књиге списа под називом Небо и пакао.

Људи који се баве [знањем преписки] могу препознати и знати своје стање након смрти под условом да знају своју љубав и како се она у својој природи односи на доминантну љубав којој се свака љубав враћа.

Међутим, људи који су укључени у самољубље не могу знати која је њихова доминантна љубав јер воле оно што је њихово и своје зло називају добрим. Такође лажне ствари називају истинитим, лажним представама које их подржавају и које користе за рационализацију свог зла. Да су били вољни, ипак би могли знати [своју доминантну љубав] од других мудрих људи, али ови потоњи виде оно што они сами не знају. То се, међутим, не дешава у случају људи који су толико уроњени у своју љубав према себи да немају ништа друго до презир према било ком учењу мудрих, који су мудри и који виде оно што они сами не виде. То је међутим немогуће онима који су толико примамљени љубављу према себи да одбацују свако учење мудрих.

С друге стране, људи који су у небеској љубави прихватају упутства и виде зла у која су рођени кад их се у њих уведе. Они их виде из истина јер истине чине зло очигледним. Свако у ствари може видети шта је зло и искривљење које оно изазива видећи из истине која произлази из онога што је добро; али нико не може видети добро и истину са злог становишта. То је зато што су лажни појмови који произлазе из зла мрак и одговарају му. Дакле, људи који су ухваћени у лажне представе, [концепти и предрасуде] који произлазе из зла су попут слепих људи који не виде ствари које су на светлости и избегавају их онако како сове избегавају дневну светлост. (Рај и пакао 487)

Није довољно само признати да сви имамо духовне грешке и мане. Ово признање може бити потпуно бескорисно и тако је описано у Истинској хришћанској религији.

Не може ли нико из разуменог разлога схватити да само усмено признање да си грешник није покајање или препричавање разних појединости у вези с тим. . . ? Јер шта је човеку лакше кад је у невољи и агонији, него да изусти уздахе и стењање из плућа и усана, а такође да туче дојке и учини се кривим за све грехе, а да при томе не буде свестан било каквог греха у себе? Да ли ђаволска хорда која тада окупира његове љубави одлази заједно са његовим уздасима? Зар они више не сиктају о тим стварима и остају у њему као и пре, као у својој кући? Из овога је јасно да такво покајање није оно што се подразумева у Речи; већ покајање од злих дела, како је речено. (Права хришћанска религија 529)

Да ли знате на ком квалитету свог живота бисте највише волели да се побољша током следеће године? Господ не препоручује да прелазимо на превише питања одједном. Врло јасно описује кораке које треба да предузмемо ако желимо да се духовно побољшамо.

Стога се поставља питање: Како човек треба да се покаје? А одговор је, заправо; то јест, он мора испитати себе, препознати и -познати своје грехе, молити се Господу и започети нови живот. Да покајање без испитивања није могуће, показало се у претходном одељку. Али од какве је користи испитивање, осим што неко може препознати своје грехе? И зашто би требало да препозна своје грехе, осим што може да призна да су они у њему? И од какве су користи ове три ствари, осим што човек може исповедати своје грехе пред Господом, молити се за помоћ, а затим започети нови живот, који је циљ који се тражи? Ово је стварно покајање. (Права хришћанска религија 530)

Господ жели да будемо истински срећни. Жели да имамо радост користећи дарове и таленте које нам је дао да свет око себе учинимо бољим местом за друге и за себе. Дао нам је своју Реч која нам помаже да научимо оно што морамо знати ако желимо доносити добре одлуке и следити Господа све јасније у свом животу. Морамо да учимо из Речи и морамо да користимо оно што научимо да бисмо размишљали о обрасцима у својим бригама, мислима, речима и поступцима. Док гледамо у нову календарску годину, нека се свако од нас посвети личном послу који ће помоћи да ова година буде боља за нас и за све оне који долазе у контакт са нама.

(Референце: Božanska Promisao 278 [1-3]; Nauk Novog Jerusalima u Svetom Pismu 114, 115)