1
Dodijao je duši mojoj život moj; pustiću od sebe tužnjavu svoju, govoriću u jadu duše svoje.
2
Reći ću Bogu: Nemoj me osuditi; kaži mi zašto se preš sa mnom.
3
Je li Ti milo da činiš silu, da odbacuješ delo ruku svojih i savet bezbožnički obasjavaš?
4
Jesu li u Tebe oči telesne? Vidiš li kao što vidi čovek?
5
Jesu li dani tvoji kao dani čovečiji, i godine tvoje kao vek ljudski,
6
Te istražuješ moje bezakonje i za greh moj razbiraš?
7
Ti znaš da nisam kriv, i nema nikoga ko bi izbavio iz Tvoje ruke.
8
Tvoje su me ruke stvorile i načinile, i Ti me odsvuda potireš.
9
Opomeni se da si me kao od kala načinio, i opet ćeš me u prah obratiti.
10
Nisi li me kao mleko slio i kao sir usirio me?
11
Navukao si na me kožu i meso, i kostima i žilama spleo si me.
12
Životom i milošću darivao si me; i staranje Tvoje čuvalo je duh moj.
13
I sakrio si to u srcu svom; ali znam da je u Tebe.
14
Ako sam zgrešio, opazio si me, i nisi me oprostio bezakonja mog.
15
Ako sam skrivio, teško meni! Ako li sam prav, ne mogu podignuti glave, pun sramote i videći muku svoju.
16
I ako se podigne, goniš me kao lav, i opet činiš čudesa na meni.
17
Ponavljaš svedočanstva svoja protiv mene, i umnožavaš gnev svoj na me; vojske jedne za drugom izlaze na me.
18
Zašto si me izvadio iz utrobe? O da umreh! Da me ni oko ne vide!
19
Bio bih kao da nikada nisam bio; iz utrobe u grob bio bih odnesen.
20
Nije li malo dana mojih? Prestani dakle i okani me se da se malo oporavim,
21
Pre nego otidem odakle se neću vratiti, u zemlju tamnu i u sen smrtni,
22
U zemlju tamnu kao mrak i u sen smrtni, gde nema promene i gde je videlo kao tama.
