1
A David pobeže iz Najota u Rami, i dođe i reče Jonatanu: Šta sam učinio? Kakva je krivica moja? I šta sam zgrešio ocu tvom, te traži dušu moju?
2
A on mu reče: Sačuvaj Bože! Nećeš ti poginuti. Evo otac moj ne čini ništa, ni veliko ni malo, a da meni ne kaže; a kako bi to tajio od mene otac moj? Neće to biti.
3
A David zaklinjući se opet reče: Otac tvoj zna dobro da sam našao ljubav u tebe, pa veli: Ne treba da dozna za ovo Jonatan, da se ne ožalosti. Ali tako živ bio Gospod i tako živa bila duša tvoja, samo je jedan korak između mene i smrti.
4
A Jonatan reče Davidu: Šta želi duša tvoja? Ja ću ti učiniti.
5
I David reče Jonatanu: Evo sutra je mladina, kad treba s carem da jedem, pusti me dakle da se sakrijem u polju do treće večeri.
6
Ako zapita za me otac tvoj, ti reci: Vrlo mi se molio David da otrči u Vitlejem grad svoj, jer je onde godišnja žrtva svega roda njegovog.
7
Ako kaže: Dobro, biće miran sluga tvoj; ako li se razgnevi, znaj da je zlo naumio.
8
Učini, dakle, milost sluzi svom, kad si veru Gospodnju uhvatio sa slugom svojim; ako je kakva krivica na meni, ubij me sam, jer zašto bi me vodio k ocu svom?
9
A Jonatan mu reče: Bože sačuvaj; jer da doznam da je otac moj naumio zlo da te zadesi, zar ti ne bih javio?
10
A David reče Jonatanu: Ko će mi javiti ako ti otac odgovori šta je zlo?
11
A Jonatan reče Davidu: Hodi da izađemo u polje. I iziđoše obojica u polje.
12
I Jonatan reče Davidu: Gospode Bože Izrailjev! Kad iskušam oca svog sutra u ovo doba ili prekosutra, i bude dobro po Davida, ako ne pošaljem k tebi i ne javim ti,
13
Neka Gospod učini tako Jonatanu i tako neka doda. Ako li otac moj bude naumio da ti učini zlo, ja ću ti javiti, i opraviću te, i otići ćeš s mirom; i Gospod neka bude s tobom kao što je bio s ocem mojim.
14
A i ti, dokle sam živ, činićeš meni milost Gospodnju da ne poginem;
15
I nećeš uskratiti milosti svoje domu mom doveka, ni onda kad Gospod istrebi sve neprijatelje Davidove sa zemlje.
16
Tako Jonatan učini veru s domom Davidovim govoreći: Gospod neka traži iz ruku neprijatelja Davidovih.
17
I još zakle Jonatan Davida ljubavlju svojom k njemu, jer ga ljubljaše kao svoju dušu
18
Potom reče mu Jonatan: Sutra je mladina, i pitaće se za te, jer će tvoje mesto biti prazno.
19
A ti čekaj do trećeg dana, pa onda otidi brzo i dođi na mesto gde si se bio sakrio kad se ovo radilo, i sedi kod kamena Ezila.
20
A ja ću baciti tri strele ukraj tog kamena, kao da gađam belegu.
21
I evo poslaću momka govoreći mu: Idi, nađi strele. Ako kažem momku: Eto strele su za tobom ovamo bliže, digni ih; tada dođi, dobro je po te, i neće ti biti ništa, tako živ bio Gospod!
22
Ako li ovako kažem momku: Eto strele su pred tobom, tamo dalje; onda idi, jer te Gospod šalje.
23
A za ove reči što rekosmo ja i ti, evo, Gospod je svedok između mene i tebe doveka.
24
Potom se David sakri u polju; i dođe mladina, i car sede za sto da jede.
25
A kad car sede na svoje mesto, po običaju na mesto kod zida, Jonatan usta, a Avenir sede do Saula, a mesto Davidovo beše prazno.
26
I Saul ne reče ništa onaj dan, jer mišljaše, dogodilo mu se štagod, te nije čist, zacelo nije čist.
27
A sutradan, drugi dan meseca, opet beše prazno mesto Davidovo, a Saul reče Jonatanu sinu svom: Zašto sin Jesejev ne dođe na obed ni juče ni danas?
28
A Jonatan odgovori Saulu: Vrlo me je molio David da otide do Vitlejema,
29
Rekavši: Pusti me, jer porodica naša ima žrtvu u gradu, i sam mi je brat zapovedio; ako sam, dakle, našao milost pred tobom, da otidem i vidim braću svoju. Zato nije došao na carev obed.
30
Tada se razgnevi Saul na Jonatana, te mu reče: Nevaljali i neposlušni sine! Zar ja ne znam da si izabrao sina Jesejevog sebi na sramotu i na sramotu svojoj nevaljaloj majci?
31
Jer, dokle je živ sin Jesejev na zemlji, nećeš se utvrditi ni ti ni carstvo tvoje; zato pošlji sada i dovedi ga k meni, jer je zaslužio smrt.
32
A Jonatan odgovori Saulu ocu svom i reče mu: Zašto da se pogubi? Šta je učinio?
33
Tada se Saul baci kopljem na nj da ga ubije. Tada vide Jonatan da je otac njegov naumio ubiti Davida.
34
I usta Jonatan od stola njegovog, i ništa ne jede drugi dan po mladini; jer se zabrinu za Davida, što ga otac osramoti.
35
A kad bi ujutru, izađe Jonatan u polje u vreme kako beše ugovorio s Davidom, i s njim jedno momče.
36
I reče momku svom: Trči da mi nađeš strele koje ću pustiti. I momče otrča, a on pusti strelu preko njega.
37
A kad dođe momak do mesta kuda beše zastrelio Jonatan, viknu Jonatan za momkom govoreći: Nije li strela dalje napred?
38
Još viknu Jonatan za momkom: Brže, ne stoj. I momak Jonatanov pokupi strele, i vrati se gospodaru svom.
39
Ali momak ne znaše ništa, samo Jonatan i David znahu šta je.
40
I Jonatan dade oružje svoje momku koji beše s njim, i reče mu: Idi, odnesi u grad.
41
I kad momak otide, David usta s južne strane i pade ničice na zemlju, i pokloni se tri puta, i poljubiše se, i plakaše obojica, a David osobito.
42
I reče Jonatan Davidu: Idi s mirom, kao što smo se zakleli obojica imenom Gospodnjim rekavši: Gospod da je svedok između mene i tebe i između mog semena i tvog semena doveka.
43
I tako David ustavši otide, a Jonatan se vrati u grad.
