1
Tada odgovori Elifas Temanac i reče:
2
Ako ti progovorimo, da ti neće biti dosadno? Ali ko bi se mogao uzdržati da ne govori?
3
Gle, učio si mnoge, i ruke iznemogle krepio si;
4
Reči su tvoje podizale onog koji padaše, i utvrđivao si kolena koja klecahu.
5
A sada kad dođe na tebe, klonuo si; kad se tebe dotače, smeo si se.
6
Nije li pobožnost tvoja bila uzdanje tvoje? I dobrota puteva tvojih nadanje tvoje?
7
Opomeni se, ko je prav poginuo, i gde su pravedni istrebljeni?
8
Kako sam ja video, koji oru muku i seju nevolju, to i žanju.
9
Od dihanja Božijeg ginu, i od daha nozdrva Njegovih nestaje ih.
10
Rika lavu, i glas ljutom lavu i zubi lavićima satiru se.
11
Lav gine nemajući lova, i lavići rasipaju se.
12
Još dođe tajno do mene reč, i uho moje doču je malo.
13
U mislima o noćnim utvarama, kad tvrd san pada na ljude,
14
Strah poduze me i drhat, od kog ustreptaše sve kosti moje,
15
I duh prođe ispred mene, i dlake na telu mom nakostrešiše se.
16
Stade, ali mu ne poznah lica; prilika beše pred očima mojim, i ćuteći čuh glas:
17
Eda li je čovek pravedniji od Boga? Eda li je čovek čistiji od Tvorca svog?
18
Gle, slugama svojim ne veruje, i u anđela svojih nalazi nedostataka;
19
A kamoli u onih koji stoje u kućama zemljanim, kojima je temelj na prahu i satiru se brže nego moljac.
20
Od jutra do večera satru se, i nestane ih navek da niko i ne opazi.
21
Slava njihova ne prolazi li s njima? Umiru, ali ne u mudrosti.
