2
Slušao sam mnogo takvih stvari; svi ste dosadni tešioci.
3
Hoće li biti kraj praznim rečima? Ili šta te tera da tako odgovaraš?
4
I ja bih mogao govoriti kao vi, da ste na mom mestu, gomilati na vas reči i mahati glavom na vas,
5
Mogao bih vas hrabriti ustima svojim, i micanje usana mojih olakšalo bi bol vaš.
6
Ako govorim, neće odahnuti bol moj; ako li prestanem, hoće li otići od mene?
7
A sada me je umorio; opustošio si sav zbor moj.
8
Navukao si na me mrštine za svedočanstvo; i moja mrša podiže se na me, i svedoči mi u oči.
9
Gnev Njegov rastrže me, nenavidi me, škrguće zubima na me, postavši mi neprijatelj seva očima svojim na me.
10
Razvaljuju na me usta svoja, sramotno me biju po obrazima, skupljaju se na me.
11
Predao me je Bog nepravedniku, i u ruke bezbožnicima bacio me.
12
Bejah miran i zatre me, i uhvativši me za vrat smrska me i metnu me sebi za belegu.
13
Opkoliše me Njegovi strelci, cepa mi bubrege nemilice, prosipa na zemlju žuč moju.
14
Zadaje mi rane na rane, i udara na me kao junak.
15
Sašio sam kostret po koži svojoj, i uvaljao sam u prah slavu svoju.
16
Lice je moje podbulo od plača, na veđama je mojim smrtni sen;
17
Premda nema nepravde u rukama mojim, i molitva je moja čista.
18
Zemljo, ne krij krv što sam prolio, i neka nema mesta vikanju mom.
19
I sada eto je na nebu svedok moj, svedok je moj na visini.
20
Prijatelji se moji podruguju mnom; oko moje roni suze Bogu.
21
O da bi se čovek mogao pravdati s Bogom, kao sin čovečiji s prijateljem svojim!
22
Jer godine izbrojane navršuju se, i polazim putem odakle se neću vratiti.
