¹ U tom umre Samuilo i sabra se sav Izrailj, i plakaše za njim, i pogreboše ga u domu njegovom u Rami. A David usta i siđe u pustinju Faransku.

² A beše jedan čovek u Maonu, a stoka mu beše na Karmilu; i beše čovek vrlo bogat, jer imaše tri hiljade ovaca i hiljadu koza, i tada strižaše ovce svoje na Karmilu.

³ I beše ime tom čoveku Naval, a ženi mu ime Avigeja; i ona beše žena razumna i lepa, a on beše tvrda srca i opak, a beše od roda Halevovog.

⁴ I David ču u pustinji da Naval striže ovce.

⁵ I posla David deset momaka, i reče David momcima: Idite na Karmil, i otidite k Navalu, i pozdravite ga od mene.

⁶ I recite mu: Zdravo! I mir da ti je, i domu tvom da je mir, i svemu što imaš da je mir!

⁷ Čuo sam da strižeš ovce; pastiri su tvoji bivali kod nas, i ne učinismo im nepravde, i ništa im nije nestalo dokle god behu na Karmilu.

⁸ Pitaj sluge svoje, i kazaće ti. Neka ovi momci nađu milost pred tobom, jer dođosmo u dobar dan. Daj slugama svojim i Davidu sinu svom što ti dođe do ruke.

⁹ I dođoše momci Davidovi, i kazaše Navalu u ime Davidovo sve ove reči, i ućutaše.

¹⁰ A Naval odgovori slugama Davidovim i reče: Ko je David? I ko je sin Jesejev? Danas ima mnogo sluga koje beže od svojih gospodara.

¹¹ Eda li ću uzeti hleb svoj i vodu svoju i meso što sam poklao za ljude koji mi strižu ovce, pa dati ljudima kojih ne znam odakle su?

¹² Tada se vratiše momci Davidovi svojim putem, vratiše se, i došavši kazaše mu sve ove reči.

¹³ A David reče svojim ljudima: Pripašite svaki svoj mač. I pripasaše svaki svoj mač, i David pripasa svoj mač; i pođe za Davidom do četiri stotine ljudi, a dvesta ostaše kod prtljaga.

¹⁴ Ali Avigeji, ženi Navalovoj, kaza jedan između sluga njegovih govoreći: Evo, David posla iz pustinje poslanike da pozdravi gospodara našeg, a on ih otera.

¹⁵ A ti su nam ljudi bili vrlo dobri. Niti nam učiniše krivo, niti nam čega nesta dokle god bejasmo kod njih u polju.

¹⁶ Nego nam behu zidovi i noću i danju, dokle god bejasmo kod njih pasući ovce.

¹⁷ Zato sada gledaj i promisli šta ćeš činiti, jer je gotovo zlo gospodaru našem i svemu domu njegovom; a on je zao čovek, da mu se ne može govoriti.

¹⁸ Tada Avigeja brže uze dvesta hlebova i dve mešine vina i pet ovaca zgotovljenih i pet merica prženog žita, i sto grozdova suvog grožđa i dvesta gruda suvih smokava, i metnu na magarce.

¹⁹ I reče momcima svojim: Hajdete napred, a ja ću ići za vama. A mužu svom Navalu ništa ne reče.

²⁰ I sedavši na magarca iđaše ispod gore, a gle David i ljudi njegovi silažahu pred nju, i sukobi se s njima.

²¹ A David govoraše: Ele sam zaludu čuvao sve što je taj imao u pustinji da mu ništa ne beše nestalo od svega što ima; jer mi vrati zlo za dobro.

²² To neka učini Bog neprijateljima Davidovim i to neka doda, ako mu do zore od svega što ima ostavim i ono što mokri uz zid.

²³ A kad Avigeja ugleda Davida, brže siđe s magarca, i pade pred Davidom na lice svoje i pokloni se do zemlje;

²⁴ I padnuvši mu k nogama reče: Na meni, gospodaru, neka bude ta krivica; ali da progovori sluškinja tvoja tebi, i čuj reči sluškinje svoje.

²⁵ Neka gospodar moj ne gleda na tog nevaljalog čoveka, Navala, jer je kao ime što mu je; Naval mu je ime, i bezumlje je kod njega. A ja sluškinja tvoja nisam videla momke gospodara svog koje si slao.

²⁶ Zato sada, gospodaru, tako živ bio Gospod i tako živa bila duša tvoja, Gospod ti ne da da ideš na krv i da se osvetiš svojom rukom. Zato sada neka bude neprijateljima tvojim kao Navalu i svima koji traže zla gospodaru mom.

²⁷ Evo dar što je donela sluškinja gospodaru svom, da se da momcima koji idu za gospodarem mojim.

²⁸ Oprosti sluškinji svojoj krivicu; jer će Gospod zacelo načiniti tvrdu kuću gospodaru mom; jer ratove Gospodnje vodi gospodar moj i nije se našlo zlo na tebi nikad za tvog veka.

²⁹ I da ustane čovek da te goni i traži dušu tvoju, duša će gospodara mog biti vezana u svežnju živih kod Gospoda Boga tvog, a duše će neprijatelja tvojih baciti kao iz praćke.

³⁰ I kad Gospod učini gospodaru mom svako dobro koje ti je obrekao, i postavi te vođom Izrailju,

³¹ Neće ti biti spoticanja ni sablazni srcu gospodara mog da je prolio krv nizašta i da se sam osvetio gospodar moj. I kad učini Gospod dobro gospodaru mom, opomenućeš se sluškinje svoje.

³² Tada reče David Avigeji: Da je blagosloven Gospod Bog Izrailjev, koji te danas posla meni na susret!

³³ I da su blagoslovene reči tvoje, i ti da si blagoslovena, koja me odvrati danas da ne idem na krv i osvetim se svojom rukom.

³⁴ Doista, tako živ bio Gospod Bog Izrailjev, koji mi ne dade da ti učinim zlo, da mi nisi brže izašla na susret, ne bi ostalo Navalu do zore ni ono što uza zid mokri.

³⁵ I primi David iz ruke njene šta mu beše donela, i reče joj: Idi s mirom kući svojoj; eto, poslušah te, i pogledah na te.

³⁶ Potom se Avigeja vrati k Navalu; a gle, kod njega gozba u kući, kao carska gozba, i srce Navalu beše veselo, i beše pijan vrlo. Zato mu ona ne reče ništa do jutra.

³⁷ A ujutru kad se Naval otrezni, kaza mu žena sve ovo; a u njemu obamre srce njegovo, i on posta kao kamen.

³⁸ A kad prođe do deset dana, udari Gospod Navala, te umre.

³⁹ A kad David ču da je umro Naval, reče: Da je blagosloven Gospod, koji osveti sramotu moju od Navala, i zadrža slugu svog oda zla, a obrati Gospod Navalu na glavu zloću njegovu. Potom posla David i poruči Avigeji da će je uzeti za ženu.

⁴⁰ I sluge Davidove dođoše k Avigeji na Karmil, i rekoše joj govoreći: David nas posla k tebi da te uzme za ženu.

⁴¹ A ona usta i pokloni se licem do zemlje, i reče: Evo sluškinje tvoje, da služi i da pere noge slugama gospodara svog.

⁴² Potom brže usta Avigeja, i sede na magarca, i pet devojaka njenih pođe za njom, i otide za poslanicima Davidovim, i posta mu žena.

⁴³ A David uze i Ahinoamu iz Jezraela: i obe mu behu žene.

⁴⁴ Jer Saul dade Mihalu kćer svoju, ženu Davidovom, Faltiju sinu Laisovom iz Galima.

¹ Teško meni! Jer sam kao kad se obere letina, kao kad se pabirči posle branja vinogradskog; nema grozda za jelo, ranog voća želi duša moja.

² Nesta pobožnog sa zemlje i nema pravog među ljudima, svi vrebaju krv, svaki lovi brata svog mrežom.

³ Da čine zlo obema rukama što više mogu, ište knez; i sudija sudi za platu, i ko je velik govori opačinu duše svoje, i spleću je.

⁴ Najbolji je između njih kao trn, najpraviji je gori od trnjaka; dan stražara tvojih, pohođenje tvoje dođe, sada će se smesti.

⁵ Ne verujte prijatelju, ne oslanjajte se na vođu; od one koja ti na krilu leži, čuvaj vrata usta svojih.

⁶ Jer sin grdi oca, kći ustaje na mater svoju, snaha na svekrvu svoju, neprijatelji su čoveku domaći njegovi.

⁷ Ali ja ću Gospoda pogledati, čekaću Boga spasenja svog; uslišiće me Bog moj.

⁸ Nemoj mi se radovati, neprijateljice moja; ako padoh, ustaću; ako sedim u mraku, Gospod će mi biti videlo.

⁹ Podnosiću gnev Gospodnji, jer Mu zgreših, dok ne raspravi parbu moju i da mi pravicu; izvešće me na videlo, videću pravdu Njegovu.

¹⁰ Neprijateljica će moja videti, i sram će je pokriti, koja mi govori: Gde je Gospod Bog tvoj? Oči će je moje videti; sada će se ona pogaziti kao blato na ulicama.

¹¹ U koje se vreme sazidaju zidovi tvoji, u to će vreme otići zapovest nadaleko;

¹² U to će vreme dolaziti k tebi od asirske do tvrdih gradova, i od tvrdih gradova do reke, i od mora do mora, i od gore do gore.

¹³ A zemlja će biti pusta sa stanovnika svojih, za plod dela njihovih.

¹⁴ Pasi narod svoj s palicom svojom, stado nasledstva svog, koje živi osamljeno u šumi, usred Karmila; neka pasu po Vasanu i po Galadu, kao u staro vreme.

¹⁵ Kao u vreme kad si izašao iz zemlje misirske pokazaću mu čudesa.

¹⁶ Narodi će videti i postideće se od sve sile svoje; metnuće ruku na usta, uši će im zaglušiti.

¹⁷ Lizaće prah kao zmija; kao bubine zemaljske drhćući izlaziće iz rupa svojih; pritrčaće uplašeni ka Gospodu Bogu našem, i Tebe će se bojati.

¹⁸ Ko je Bog kao Ti? Koji prašta bezakonje i prolazi prestupe ostatku od nasledstva svog, ne drži do veka gnev svoj, jer Mu je mila milost.

¹⁹ Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove.

²⁰ Pokazaćeš istinu Jakovu, milost Avramu, kako si se zakleo ocima našim u staro vreme.