5354. A drugome nadjede ime Efraim. Ovo označava novi razum u Prirodnom, i njegov karakter, što se vidi iz značenja imena i nadjesti ime, naime, karaktera (br. 144, 145, 1754); i iz reprezentacije Efraima, naime, razuma u Prirodnom (vidi niže). Ali prvo treba kazati šta se označava novim razumom i novom voljom označenim Efraimom i Manasijom. U crkviu se doista zna da čovek treba da se nanovo rodi (to jest da bude preporođen) kako b ušao u carstvo Božije; jer ovo je Gospod jasno objavio kod Jovana 3:3, 5. Ali šta je to biti nanovi rođen, poznatzo je samo malome broju, jer malo (ljudi) znaju šta je dobra a šta istina, jer ne znaju šta je to ljubav prema bližnjemu; kad bi ovo znali, oni bi istoi tako znali i šta je dorbo i istina; jer sve je dobro što potiče od iskrene ljubavi prema bližnjemu.

2. Ali niko ne može da bude u ovome dobru od sebe, jer je ono od Nebeskog samog koje utiče od Gospoda. Ovo Nebesko utiče neprekidno, ali mu zla i obmane stoje na putu i sprečavaju da on to prima; stoga da bi to mogao primati, čovek mora da ukloni zla i obmane koliko god može, i tako da se pripremi da prima influks. Kada posle otklanjanja zala počne da prima influks, tada u isto vreme prima i novi razum i novu volju; i od nove volje i novoga razuma, on oseća zadovoljstvo kad čini dobro bližnjemu bez sebičnog cilja, a od novog razuma opaža zadovoljstvo kad uči o dobru i o istini radi njih samih i radi života. Onoliko koliko se stvaraju ovaj novi razum i nova volja kroz influks od Gospoda, toliko čovek koji se preporodio, priznaje i veruje da dobro i istina kod njega, a koji na njega utiču, da nisu od njega nego od Gospoda, kao i to, da sve ono što je od njega samoga, ili što je njegovo vlastito, da je samo zlo.

3. Sve ovo pokazuje šta je to biti nanovo rođen, kao i št e novi razum i nova volja. Ali preporađanje kroz koje se dobija novi razum i nova volja, ne izvodi se u trenutku, nego traje od najranijeg detinjstva sve do svršetka života, a posle u drugom životu kroz večnost; a izvodi se Božanskim sredstvima, koja su nebrojena i neizreciva; jer sam po sebi, čovek je samo zlo. O ovim sredstvima malo ko išta zna u naše vreme, zato što čovek neće da bude preporođen, niti misli da postoji preporod, a koji sadrži neizrecive stvari, čini glavni deo anđeoske mudrosti i takve je prirode da to ne može da u potpunosti razume ni jedan anđeo kroz večnost. Otuda je to glavni predmet o kome se govori u unutrašnjem smislu Reči.

4. Da je Efraim novi razum u Prirodnom, jasno je iz mnogih odlomaka u Reči, posebno kod Osije (Ozeja), koji puno govori o Efraimu, i gde čitamo sledeće: Poznajem Efraima , a Izrailj nije sakriven od mene; jer se sada kurvaš, Efraime, Izrael se oskrvni. I ponositost Izrailjeva svjedoči mu u oči; za to će Izrailj i Efraim pasti za bezakonje svoje, i pašće i Juda s njima, Trubite u rog u Gabi, u trubu u Rami. Efraim će opustjeti u dan kara. Zato ć u ja biti Efraima kao moljac, i biti kao crv domu Judinu: I Efraim vidje bolest svoju, i Juda svoju ranu, i otide Efraim Asircu i Juda posla caru koji bi ga branio, ali vas on ne može iscijeliti niti će vas opostiti rane vaše Osija 5:3, 5, 9, 12, 13).

Opet kod istoga proroka: Kad liječim Izrailja, tada se pokazuje nezakonje Efarfimovo i zloća Samarijska; jer čine laž, i lupež ulazi. Efraim je kao glub, lud, bezuman; zovu Egipat, idu u Asirsku. Kada otidu, razapeću na njih mrežu svoju, kao ptice nebeske svući ću ih, karaću ih kako je kazivano na zboru njihovu Osija 7:1, 11, 12)

5. Opet: Proždrijeće se Izrailj, biće među narodima kao sud, na kom nema miline. Jer otidoše k Asircu, divljemu magarcu, koji je sam za se; Efraim naima ljubavnike Osija 8:8, 9). Oni neće nastavati u zemlji Gospodnjoj; nego će se vratiti Efraim u Egipat, i oni će jesti nečisto u Asirskoj Osija 9:3. Opkolio me je Efraim lažju i dom Izrailjev prijevarom; ali Juda još vlada s Bogom i vjeran je sa svetima. Efraim se hrani vjetrm, i ide za ustokom (isočnim vjetrom); svaki dan množi laž i pogibao, i hvataju vjeru s Asircem i nose ulje u Egipat Osija 11:12; 12:1); pored mnogih drugih odlomaka kod istoga proroka o Efraimu (kao u pogl. (4:17-19; 5:3, 5, 9, 11-14; 7:8-9, 9:8).

6. U svim ovim odlomacima pod Efraimom se misli na Intelektualno crkve, pod Izrailjem, njeno Duhovno, a pod Judom, njeno Nebeskol; pa pošto se itelektualnio crkve označava Efraimom, stoga se tako često kaže da Erfaim otide u Egipat, i u Asirsku, jer se Egiptom označavaju spoljašnja-znanja, a Asirskom, umovanja od spoljašnjih-znanja; oba se odnose n azum. (Da Egipat označava spoljašnja-znanja, može se videti gore, br. 116, 1165, 4966); a da Asirska označava razum i umovanje , br. 119, 1186).

7. Na sličan način u sledećim se odlomcima pod Efraimom misli se na razumevanje u crkvi (razum crkve): Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pavedan i spasava, krotak i jaše na magaretu, i na magaretu, mladetu magaričinu. Jer ću istrijebiti iz Efraima kola i iz Egipta konje, i istrijebiće se luk ubojiti, i on će kazivati mir narodima i vlast će mu biti od mora do mora, i od rijeke do krajeva zemaljskih. Jer razapeh sebi Judu kao luk, i naučih Erfraima, i podigoh sinove tvoje, Sione, na sinove tvoje , Grčka, i učinih te da si kao mač junački (Zaharija 9:9, 10, 13);

Ovo se kaže o Gospodovom dolasku i o Neznabošcma. Istrijebiti kola iz Efraima i konje iz Jerusalima, označava otseći razumevanje crkve (razum crkve) ; naučih Efraima luku označava dati novo razumevanje (razum): Da kola označavaju doktrinu, može se videti gore. br. 5321); a konj, razumevanja (br. 2760-2762, 3217); i luk oznaava doktrinu (br. 685, 686, 2709); jer doktrina zavisi od razumevanja , jer ono što se razume, to se veruje, tako da razumevanje doktrine određuje karakter vere.

8. Otuda se sinovi Efraimovi nazivaju oni koji strijeljaju iz luka, kod Davida: A sinovi Efraimovi naoružani, koji strijeljaju iz luka, vratiše se natrag kad bijaše boj (Psalam 78:9).

Kod Jezikilja: Ti, sine čovječiji, uzmi jedno drvo i napiši na njemu: Judi i sinovima Izrailjevim, drugovima njegovijem. Pa onda uzmi drugo drvo, i na njemu napiši: Josipu drvo Efraimovo i svega doma Izrailjeva, drugova njegovijeh. I sastavi ih jedno s drugim da budu kao jedno u mojoj ruci, i reci im: ovako veli Jehova Bog: evo, ja ću uzeti sinove Izrailjeve iz naroda u koje otidoše, i sabraću ih od svuda, i dovešću ih u zemlju njihovu Jezekilj 37:16, 217? 37:19); ovde se pod Judom misli na Nebesko crkve, pod Izrailjem, na Duhovno, a pod Efraimom na njeno Intelektualno. Da ovi postaju jedno kroz ljubav ka bližnjemu, označeno je jednim drvetom (štapom) koji je načinjen od dva. (Da je drvo dobro ljubavi ka bližnjemu, pa stoga i dobro u delima, može se videti gore, b. (1110, 2784, 2812, 3720, 4943).

9. Kod Jeremije: Jer će doći dan kad će vikati čuvari na gori Efraimovoj: ustanite, da idemo na Sion, ka Jehovi Bogu svojemu. Ići će plačući, s molitvama ću ih dovesti natrag; i vodiće ih pokraj potoka pravijem putem, na kom se neće spoticati, jer sam otac Izrailju , a Efraim je prvenac moj (Jeremije 31:6, 9);

Ko stoga: Čujem doiista Efraima gdje tuži: pokarao si me, te sam pokaran, kao june neuko; obrati me da se obratim, jer si ti Jehova Bog moj. Nije li mi Efraim mio sin? nije li dijete predrago? Od kad govorih protiv njega, jednako ga se opominjem; za to je srce moje ustreptalo radi njega, doista ću se smilovati na nj, govori Jehova Jeremija 31:18, 20).

Kod istoga:- I povratiću Izrailja u torove njegove, i pašće po Karmelu i Bazanu, i po gori Efraimovoj i Galadu sitiće se duša njegova Jeremija 50:19).

Kod Isaije: Teško gizdavome vijencu pijanica Efraimovih, uvelom cvijetu krasnoga nakita njihova koji su uvrh rodnoga dola, pijani od vina! (Isaija 28:1).

10. I u ovim odlomcima Efraim oznčava razumevanje crkve. Razumevanje crkve je razumevanje članova crkve o istinma i dobrima, to jest, o doktrinama vere i ljubavi prema bližnjemu; to jest, pojam, ili ideja o tome. Sama istina je Duhovno crkve, a dobro je njenoi Nebesko; ali različiti ljudi različito shvataju istinu i dobro; kakvo je razumevanje istine, takva je istina kod nekog; Isto je i sa razumevanjem dobra.

11. Šta je volja crkve, koja je volja označena Manasijom, može se saznati iz onoga kako se ona shvata, a to je označeno Efraimom. Sa voljom crkve je kao i sa razumevanje crkve, to jest, ona je različita kod svake osobe. Manasija označava ovakvu volju kod Isaije: Od gnjeva Jehove nad vojskama zamračiće se zemlja i narod će biti kao hrana ognja, niko neće požalii brata svojega. Manasija Efraima, i Efraim Manasiju, a obojice će se složiti na Judu: Kod svega toga neće se odvratiti gnjev njegov, nego će ruka njegova još biti podignuta (Isaije 9:19-21); ovde niko neće požaliti brata svojega Manasija Efraima, a Efraim Manasiju, označava da će volja člana crkve biti protivu razumevanja, i razumevanje protivu njegove volje.

12. Kod Davida: Bog reče u svetinji svojoj: veseliću se i razdijeliću Sihem, i dolinu Sohot razmjeriću. Moj je Galad, moj je Manasija. Efraim je krjepost glave moje, Juda je skiptar moj Psalam 60:6, 7);

Opet: Pastire Izrailjev, čuj! koji vodiš sinove Josipove, kao ovce, koji sjediš na heruvimima, javi se. Pred Efraimom i Benjaminom i Manasijom probudi krjepost svoju, i hodi da nam pomogneš (Psalam 80:1, 2); i ovde Efraim označava razumevanje crkve, a Manasija njenu volju. Isto je jasno iz blagoslova koji je Jakov dao Efraimu i Manasiji pred svoju smrt (Postanje 48); isto kao i iz Jakovljevog prihvatanja Efraima umesto Rubena i Manasije umesto Simeona (stihovi 3-5); jer se Rubenom onačavalo razumevanje crkve, ili vera u razumevanju (u razumu) i u doktrinei (br. 3861, 3866); Simeonom, vera u delu, ili poslušnosti volje da se izvršava istina, od koje i preko koje se stvara ljubav k ližnjemu, a to je istina u delu, koja je dobro nove volje (br. 3869-3872).

13. Razlog što je Jakov, tada Izrailj, blagoslovio Efraima više nego Manasiju, polažući svoju desnu ruku na prvoga a levu na drugoiga (stihovi 13-20), bio je isti onaj kao kad je Jakov ranije okrenuo ka sebi pravo prvenaštva od Isava, i isti u slučaju Fereza i Zare, sinova Judinih od Tamare, kada je Zare, koji je bio prvorođeni, izašao posle Fereza (Postanje 38:28-30). Razlog je bio to što je istina vere, koja pripada razumu, po izgledu na prvome mestu za vreme čovekovog preporađanja, posle čega da dolazi dobro ljubavi ka bližnjemu, koje pripada volji, koje je po izgledu na drugome mestu; dok je u stvari dobro na prvome mestu, što se jasno pokazuje onda kad se čovek preporodi (vidi gore, br. 3314, 3539, 3548, 3556, 3563, 3570, 3576, 3603, 3701, 4243, 4244, 4247, 4337, 4925, 4926).

414. Da živeti pod šatorima označava svetost ljubavi, jasno je iz značenja šatora u Reči. Kao kod Davida:

Gospode, ko će boraviti u tvome šatoru? Ko će obitavati na Svetoj gori tvojoj? Onaj koji ide pravednim putem i tvori pravdu, koji ne čini zlo bližnjemu i koji ne opada svoga bližnjega. (Psalam 15:1, 2)

U ovom odlomku svete stvari ljubavi opisuju se sa obitavati pod šatorima i na Svetoj gori, a to znači ići pravednim putem i činiti ono što je pravo.

Opet:

Prostrli su se do kraja zemlje, a njihov govor do kraja sveta. Među njima postavio si šator svoj. (Psalam 9:4)

Ovde se pod suncem misli na ljubav.

Opet:

Obitavaću u tvom šatoru zauvek; i zakloniću se ispod krila tvojih. (Psalam 61:4)

Ovde šator označava nebesko, a zaklon ispod krila duhovno koje iz toga potiče.

Kod Isaije:

I utvrdiće se prijesto milošću, i na njemu će sjedjeti jednako u šatoru Davidovu, koji će tražiti što je pravo i biti brz da čini pravdu. (Izaija 16:5).

Ovde se pod šatorom misli na svetost ljubavi, što se može videti iz toga što se pominje tražiti pravde i biti brz za pravdu.

Opet:

Pogledaj na Sion, grad praznika naših; oči tvoje neka vide Jerusalim, mirni stan, šator, koji se neće odnijeti, kojemu se kolje neće nikad pomjeriti i nijedno mu se uže neće otkinuti. (Izaija 33:20).

Ovde se govori o nebeskom Jerusalimu.

Kod Jeremije:

Ovako veli Jehova: Evo, ja ću povratiti iz ropstva šatore Jakovljeve i smilovaću se na stanove njegove; i grad će se sazidati na mjestu svom, i dvor će stajati na svoj način. (Jeremija 30:18).

Iz ropstva šatore označava pustošenje onoga što je nebesko ili svetih stvari ljubavi.

Kod Amosa:

U to ću vrijeme podignuti opali šator Davidov, i zatvoriću mu pukotine, i opraviću mu što je razvaljeno, i opet ću ga sagraditi kao što je bio prije. (Amos 9:11).

I ovde se pod šatorom misli na ono što je nebesko i na svete stvari koje iz njega potiču.

Kod Jeremije:

Pogibao na pogibao oglašuje se; jer se pustoši sva zemlja, na jedan put će se opustošiti šatori moji, zavjesi moji za čas. (Jeremija 4:20).

A na drugome mestu:

Moj je šator opustošen i sva užad moja pokidana, sinovi moji otidoše od mene i nema ih, nema više nikoga da razapne šator moj i digne zavjese moje. (Jeremija 10:20).

Ovde se šatorom označavaju nebeske stvari, a zavesama i užadima duhovne stvari koje otuda potiču.

Opet:

Uzeće im šatore i stada, zavjese njihove i sudove njihove, i kamile njihove oteće, i vikaće na njih strašno od svuda. (Jeremija 49:29).

Ovde se govori o Arabiji i o sinovima istoka, pod kojima se podrazumevaju oni koji imaju ono što je nebesko ili sveto.

Opet:

Nateže luk svoj kao neprijatelj; potre Izrailja, potre sve dvorove njegove, raskopa sve gradove njegove, i umnoži kćeri Judinoj žalost i jad. (Plač, 2:4)

Ovde se govori o pustošenju nebeskih ili svetih stvari vere. Razlog što se izraz šator koristi u Reči da bi se predstavile nebeske ili svete stvari ljubavi, jeste to što su se u drevna vremena sveti obredi bogosluženja izvodili u njihovim šatorima. Ali kada su počeli da obesvećuju šatore svetogrdnim vrstama bogosluženja, tada je sagrađena senica ili koliba. A posle i hram. Tako šator predstavlja sve ono što je kasnije označavano senicom i hramom. Iz istog razloga sveti čovek je nazivan šatorom, senicom i hramom Gospodovim. Da šator i koliba imaju isto značenje, jasno je kod Davida:

Za jedno samo molim Gospoda, samo to ištem, da živim u domu Gospodnjem sve dane života svojega, da gledam krasotu Gospodnju, i ranim u crkvu njegovu. Jer bi me sakrio u kolibi svojoj u zlo doba; sklonio bi me pod krovom šatora svojega; na kamenu goru popeo bi me. Tada bih podigao glavu svoju pred neprijateljima koji bi me opkolili; prinio bih u šatoru žrtvu hvale; zapjevao bih i hvalio Gospoda. (Psalam 27:4-6).

U najvišem smislu Gospod je u Svojoj Ljudskoj suštini šator, i koliba i hram; otuda se svaki nebeski čovek tako naziva, a i sve ono što je nebesko i sveto. Pošto je Gospod voleo Pradrevnu crkvu više nego li ijednu koja je podignuta posle, i pošto su ljudi u to vreme vršili svoju bogoslužbu u šatorima i živeli sami, to jest u svojim porodicama, stoga su se šatori smatrali svetijima nego hram, koji je bio obesvećen. Za sećanje na to ustanovljen je blagdan senica ili koliba, kada su sakupljali zemaljske plodove i kada su boravili u senicama (videti: Knjiga levitska 23:39-44; Ponovljeni zakoni 16:13; Ozija 12:9).