1
Tada prestaše ona tri čoveka odgovarati Jovu, jer se činjaše da je pravedan.
2
A Elijuj, sin Varahilov od Vuza, roda Ramovog, razgnevi se na Jova što se sam građaše pravedniji od Boga;
3
I na tri prijatelja njegova razgnevi se što ne nađoše odgovora i opet osuđivahu Jova.
4
Jer Elijuj čekaše dokle oni govorahu s Jovom, jer behu stariji od njega.
5
Pa kad vide Elijuj da nema odgovora u ustima ona tri čoveka, raspali se gnev njegov.
6
I progovori Elijuj sin Varahilov od Vuza, i reče: Ja sam najmlađi, a vi ste starci, zato se bojah i ne smeh vam kazati šta mislim.
7
Mišljah: neka govori starost, i mnoge godine neka objave mudrost.
8
Ali je duh u ljudima, i Duh Svemogućeg urazumljuje ih.
9
Veliki nisu svagda mudri, i starci ne znaju svagda šta je pravo.
10
Zato velim: poslušaj me da kažem i ja kako mislim.
11
Eto, čekao sam da vi izgovorite, slušao sam razloge vaše dokle izviđaste besedu.
12
Pazio sam, ali gle, ni jedan od vas ne sapre Jova, ne odgovori na njegove reči.
13
Može biti da ćete reći: Nađosmo mudrost, Bog će ga oboriti, ne čovek.
14
Nije na me upravio besede, ni ja mu neću odgovarati vašim rečima.
15
Smeli su se, ne odgovaraju više, nestalo im je reči.
16
Čekao sam, ali ne govore, stadoše, i više ne odgovaraju.
17
Odgovoriću i ja za se, kazaću i ja kako mislim.
18
Jer sam pun reči, tesno je duhu u meni.
19
Gle, trbuh je moj kao vino bez oduške, i raspukao bi se kao nov meh.
20
Govoriću da odahnem, otvoriću usne svoje, i odgovoriću.
21
Neću gledati ko je ko, i čoveku ću govoriti bez laskanja.
22
Jer ne umem laskati; odmah bi me uzeo Tvorac moj.
