Nehemija 4

勉強

  

1 A kad ču Sanavalat da zidamo zid, razgnevi se i rasrdi se vrlo, i rugaše se Jevrejima,

2 I govoraše pred braćom svojom i vojnicima samarijskim: Šta rade ti nemoćni Judejci? Hoćemo li ih ostaviti? Hoće li prinositi žrtve? Hoće li sada svršiti? Eda li će u život povratiti iz praha kamenje spaljeno?

3 A Tovija Amonac koji beše uza nj reče: Neka zidaju; da lisica dođe provaliće kameni zid njihov.

4 Čuj, Bože naš, kako nas preziru; obrati rug njihov na njihovu glavu, i daj da budu grabež u zemlji gde bi robovali.

5 I ne pokrivaj bezakonja njihova, i greh njihov da se ne izbriše pred Tobom, jer Te dražiše za one koji zidaju.

6 I tako zidasmo zid, i sav se zid sastavi do polovine, i narod imaše volju da radi.

7 A kad ču Sanavalat i Tovija i Arapi i Amonci i Azoćani da se popravlja zid jerusalimski i da se počelo zatvarati šta je provaljeno, razgneviše se vrlo;

8 I složiše se svi zajedno da dođu i da udare na Jerusalim i da smetu.

9 A mi se molismo Bogu svom i postavljasmo stražu prema njima dan i noćod straha njihovog.

10 A Judejci rekoše: Klonula je snaga nosiocima, a praha ima mnogo, ne možemo zidati zida.

11 A naši neprijatelji rekoše: Da ne doznadu i ne opaze dokle ne dođemo usred njih, pa ćemo ih pobiti i prekinuti posao.

12 Ali dođoše Judejci koji kod njih življahu i kazaše nam deset puta: Čuvajte sva mesta kuda se ide k nama.

13 Tada namestih narod u nizinama iza zida i na strmenima, postavih narod po porodicama sa mačevima i kopljima i lukovima.

14 I razgledavši ustah i rekoh starešinama i glavarima i ostalom narodu: Ne bojte ih se. Pomenite Gospoda velikog i strašnog, i bijte se za braću svoju, za sinove svoje i kćeri svoje, za žene svoje i kuće svoje.

15 A kad čuše neprijatelji naši da smo doznali, razbi Gospod njihovu nameru, i mi se vratismo svi k zidu, svaki na svoj posao.

16 I od tada polovina mojih momaka poslovaše, a druga polovina držaše koplja i štitove i lukove i oklope, i knezovi stajahu iza svega doma Judinog.

17 I koji zidahu i koji nošahu teret i koji tovarahu svaki jednom rukom rađaše, a u drugoj držaše koplje.

18 A koji zidahu, svaki imahu mač pripisan uz bedricu i tako zidahu. A trubač stajaše kod mene.

19 Jer rekoh starešinama i glavarima i ostalom narodu: Posao je velik i dug i mi smo se rasuli po zidu daleko jedan od drugog.

20 Gde čujete trubu da trubi, onamo trčite k nama; Bog naš vojevaće za nas.

21 Tako rađasmo posao, i polovina ih držaše koplja od zora pa dokle zvezde ne iziđu.

22 U to vreme još rekoh narodu: Svaki sa momkom svojim neka noćuje u Jerusalimu da bi nam noću stražili, a danju radili.

23 A ja i moja braća i momci moji i stražari što idu za mnom nećemo svlačiti sa sebe haljina; u svakog da je mač i voda.