La Bibbia

 

Daniel 3 : Il forno a fuoco

Studio

1 Nebuchadnezzar the king made an image of gold, whose height was threescore cubits, and the breadth thereof six cubits: he set it up in the plain of Dura, in the province of Babylon.

2 Then Nebuchadnezzar the king sent to gather together the princes, the governors, and the captains, the judges, the treasurers, the counsellers, the sheriffs, and all the rulers of the provinces, to come to the dedication of the image which Nebuchadnezzar the king had set up.

3 Then the princes, the governors, and captains, the judges, the treasurers, the counsellers, the sheriffs, and all the rulers of the provinces, were gathered together unto the dedication of the image that Nebuchadnezzar the king had set up; and they stood before the image that Nebuchadnezzar had set up.

4 Then an herald cried aloud, To you it is commanded, O people, nations, and languages,

5 That at what time ye hear the sound of the cornet, flute, harp, sackbut, psaltery, dulcimer, and all kinds of musick, ye fall down and worship the golden image that Nebuchadnezzar the king hath set up:

6 And whoso falleth not down and worshippeth shall the same hour be cast into the midst of a burning fiery furnace.

7 Therefore at that time, when all the people heard the sound of the cornet, flute, harp, sackbut, psaltery, and all kinds of musick, all the people, the nations, and the languages, fell down and worshipped the golden image that Nebuchadnezzar the king had set up.

8 Wherefore at that time certain Chaldeans came near, and accused the Jews.

9 They spake and said to the king Nebuchadnezzar, O king, live for ever.

10 Thou, O king, hast made a decree, that every man that shall hear the sound of the cornet, flute, harp, sackbut, psaltery, and dulcimer, and all kinds of musick, shall fall down and worship the golden image:

11 And whoso falleth not down and worshippeth, that he should be cast into the midst of a burning fiery furnace.

12 There are certain Jews whom thou hast set over the affairs of the province of Babylon, Shadrach, Meshach, and Abed-nego; these men, O king, have not regarded thee: they serve not thy gods, nor worship the golden image which thou hast set up.

13 Then Nebuchadnezzar in his rage and fury commanded to bring Shadrach, Meshach, and Abed-nego. Then they brought these men before the king.

14 Nebuchadnezzar spake and said unto them, Is it true, O Shadrach, Meshach, and Abed-nego, do not ye serve my gods, nor worship the golden image which I have set up?

15 Now if ye be ready that at what time ye hear the sound of the cornet, flute, harp, sackbut, psaltery, and dulcimer, and all kinds of musick, ye fall down and worship the image which I have made; well: but if ye worship not, ye shall be cast the same hour into the midst of a burning fiery furnace; and who is that God that shall deliver you out of my hands?

16 Shadrach, Meshach, and Abed-nego, answered and said to the king, O Nebuchadnezzar, we are not careful to answer thee in this matter.

17 If it be so, our God whom we serve is able to deliver us from the burning fiery furnace, and he will deliver us out of thine hand, O king.

18 But if not, be it known unto thee, O king, that we will not serve thy gods, nor worship the golden image which thou hast set up.

19 Then was Nebuchadnezzar full of fury, and the form of his visage was changed against Shadrach, Meshach, and Abed-nego: therefore he spake, and commanded that they should heat the furnace one seven times more than it was wont to be heated.

20 And he commanded the most mighty men that were in his army to bind Shadrach, Meshach, and Abed-nego, and to cast them into the burning fiery furnace.

21 Then these men were bound in their coats, their hosen, and their hats, and their other garments, and were cast into the midst of the burning fiery furnace.

22 Therefore because the king's commandment was urgent, and the furnace exceeding hot, the flame of the fire slew those men that took up Shadrach, Meshach, and Abed-nego.

23 And these three men, Shadrach, Meshach, and Abed-nego, fell down bound into the midst of the burning fiery furnace.

24 Then Nebuchadnezzar the king was astonied, and rose up in haste, and spake, and said unto his counsellers, Did not we cast three men bound into the midst of the fire? They answered and said unto the king, True, O king.

25 He answered and said, Lo, I see four men loose, walking in the midst of the fire, and they have no hurt; and the form of the fourth is like the Son of God.

26 Then Nebuchadnezzar came near to the mouth of the burning fiery furnace, and spake, and said, Shadrach, Meshach, and Abed-nego, ye servants of the most high God, come forth, and come hither. Then Shadrach, Meshach, and Abed-nego, came forth of the midst of the fire.

27 And the princes, governors, and captains, and the king's counsellers, being gathered together, saw these men, upon whose bodies the fire had no power, nor was an hair of their head singed, neither were their coats changed, nor the smell of fire had passed on them.

28 Then Nebuchadnezzar spake, and said, Blessed be the God of Shadrach, Meshach, and Abed-nego, who hath sent his angel, and delivered his servants that trusted in him, and have changed the king's word, and yielded their bodies, that they might not serve nor worship any god, except their own God.

29 Therefore I make a decree, That every people, nation, and language, which speak any thing amiss against the God of Shadrach, Meshach, and Abed-nego, shall be cut in pieces, and their houses shall be made a dunghill: because there is no other God that can deliver after this sort.

30 Then the king promoted Shadrach, Meshach, and Abed-nego, in the province of Babylon.

Commento

 

Огњена пећ

Da Andy Dibb (tradotto automaticamente in Srpski, Српски)

Треће поглавље Данила прати исти образац као и прва два: Навуходоносор започиње претњама онима који се не поклањају сваком његовом хиру, а завршава његовим понизним признавањем Господње моћи.

Сличности између драматичне визије статуе у другом поглављу и стварања слике у трећем поглављу нису, међутим, пуко понављање. Пажљива пажња на детаље у овом поглављу показаће како у својој тежњи за доминацијом себична страна људске природе наставља да покушава да доминира, иако бисмо се свесно могли потчинити Господу.

Ово треће поглавље отвара огромна слика коју је створио Навуходоносор. Стварне димензије су важне, не због њиховог физичког утицаја, већ због духовних концепата које садрже. Слично томе, немогућност да је направљен од злата не би требало да омета духовно излагање стиха. Дословни смисао приче важан је само као средство за откривање духовног смисла.

Цела ова слика је направљена од злата. Али као и глава статуе у претходном поглављу, ово није злато које представља љубав према Господу, већ љубав према себи. Свака добра преписка има и супротан смисао.

Кип је описан као шездесет лаката висок и шест лаката широк. Понављајући број „шест“ узима значење из његовог контраста у односу на број који следи одмах. „Седам“ је стање пуноће и потпуности - Господ се одмарао седмог дана стварања, чисте животиње улазиле су у ковчег по седмере, другима бисмо требали опростити „до седамдесет пута седам“. Како седам садржи овај осећај потпуности, шест представља стање непотпуности.

„Шестица“ се често користи за описивање процеса регенерације, посебно у серијама стварања и у Десет заповести. У шест дана стварања људи су у искушењу и у стању сукоба, које се мора превазићи да би се особа регенерирала (АЦ 8494, 8539:2, 8888). Сукоб илустрован у овом поглављу је између нашег осећања себичности и наше савести у настајању.

Број шездесет је пунина овог сукоба, као што је шездесет шестица помножена са десет. Ако шест представља сукоб искушења, десет представља потпуност (АЦ 3107, 4638, 8468, 9416), или пуноћа тог сукоба.

У идеалном случају, стања доброте, истине и њиховог међусобног изражавања треба да буду једнака. Облик који представља обновљену особу био би савршена коцка, како је описано „Светим градом који силази од Бога с неба“ (Otkrivenju 21:2).

Али слика Набуходоносора се знатно разликовала од овог идеала: била је висока и уска - десет пута виша од широке и није описана никаква дубина. Долази као једнодимензионална, непропорционална, његова најупечатљивија карактеристика злато од којег је направљена.

Као и у другом поглављу, Навуходоносор сазива своје саветнике: раније су то били астролози и мудраци. У овом поглављу он сазива управнике свог краљевства: сатрапе, администраторе и тако даље. Када Реч говори о управницима, она говори о нашим љубавима, јер нама владају и управљају љубави. Листа овде даје хијерархију љубави од врха, или владајућих љубави, све до мањих наклоности које имамо.

Показује нам се наше стање када је та владајућа љубав Набуходоносор: он доминира сценом, његова реч је закон. Он контролише огромно царство и има апсолутну контролу над животом и смрћу. Тако Набуходоносор може сазвати своје гувернере и наредити им свуда с истом лакоћом са којом је окупљао мудраце и од њих захтевао немогуће.

На звук музике, цело његово царство требало је да падне и поклони се златном лику који је подигао краљ. Музика се користи као средство за призивање владара земље, јер ако ти мушкарци представљају наше разне љубави и наклоности, онда музика говори о нашим љубавима.

Ако Набуходоносор представља нашу себичност и љубав према контроли, Халдејци се појављују у слици као потврда ове себичности. Суштина профанације - зло које се претвара да је добро - је злоупотреба доброте и истине за сопствене циљеве. Било које стање истинског добра или истине које се опиру овој злоупотреби могло би доћи у сукоб са њим.

Тако Халдејци са великим ентузијазмом именују Шадрах, Мешаха и Абед-Нега који не служе краљу нити се клањају његовом златном лику. Користећи своја вавилонска имена, они одбијају да препознају истину која потиче из Речи. Ово је само срце профанизације: знати нешто је из Речи, чак и то признати као такво, а опет порећи - баш као што су ти Халдејци морали знати да су тројица били Јевреји и да њихова вавилонска имена нису заиста своје. То је коначно порицање њиховог идентитета, као што је профанација крајње порицање Господа.

Живот Набуходоносора је најпре војно освајање и ширење његовог царства. Ово освајање долази са доминацијом верских ствари. Стога му није било необично да заповеда богослужење. Како љубав према себи напредује, она захтева све веће и веће ствари, све док не захтева да се према њему поступа као према самом Господу (Objavi Apokalipse 717).

„Зло љубави према себи није, како се обично мисли, она спољашња усхићеност која се назива гордошћу, већ мржња према ближњем, а одатле горућа жеља за осветом и наслада окрутношћу. То су унутрашњости љубав према себи. Његова спољашњост је презир према другима у поређењу са собом и одбојност према онима који су у духовном добру, и то понекад са очигледним усхићењем или поносом, а понекад и без њега. Јер онај ко држи ближњег у таквој мржњи , изнутра не воли никога осим себе и оне за које сматра да чине једно са собом, па их стога воли у себи и себе у њима као једини крај себе “(АЦ 4750: 5).

Свака особа на овом свету способна је дати слободу тим осећањима, а ако то учинимо, ускоро се нађемо да радимо оно што је радио Набуходоносор: захтевајући да људи виде свет кроз наше личне наочаре и окружујући их проклетством ако то не учине .

Као што смо раније видели, Данијел представља савест која се развија у супротности са нашим себичним државама. Савест је делатност истине која води и води наш ум ка животу у складу са Господњим. Савест, међутим, мора да се састоји од појединачних истина, истина применљивих на различите делове нашег живота. Имамо низ истина које регулишу брак, радну етику, социјалну интеракцију итд.

Ове појединачне истине су Данијелови хебрејски пратиоци. Сваки пут кад смо их видели, они су стајали у својој вери у Бога, али сваки пут под Данијеловим вођством. Овог пута стоје сами, спремни да се супротставе царском гневу и суоче се са смрћу због свог веровања.

Последице су, наравно, биле страшне. Набуходоносор је беснео, захтевајући да младићи буду бачени у ватрену пећ, загрејану на седам пута већу температуру од уобичајене. Младићи су били спремни да прихвате ову казну уместо да повуку веру у Господа.

Набуходоносор је покушао да уплаши тројицу загревањем пећи на топлије него што је нормално, што добро описује поступке злих духова у искушењу који су,

„делују против наклоности истине које чине савест: чим опазе било шта од савести, било које врсте, онда од лажи и пропуста у човеку чине себи наклоност; и помоћу тога бацају хлад над светлошћу истине, и тако је изопачите, или они изазивају стрепњу и муче га “((АЦ 1820: 4).

Време које младићи проводе у пећи представља стање искушења које се јавља ради регенерације (Apokalipsa objašnjena 439). Најједноставније дефинисано, искушење је битка између две стране у нама, где је природна или себична страна покорена. До тада се на себичност гледало као на то да једноставно будемо део нас, такви какви јесмо (Nebeske tajne 1820). У искушењу, ова слика о себи се мења, и ми учимо да себе видимо у светлости неба (Apokalipsa objašnjena 439).

Моћ злих духова је веома илузорна. Као што је Набуходоносор пао назад након отпора, тако се и духови повлаче кад им се ми одупремо. Највеће искушење са којим се суочавамо је веровање да Господ није у стању да нам помогне у нашим временима великих потреба. Ако се држимо вере да Он може и може да помогне, суочавање са нашом унутрашњом себичношћу постаје мање тешко. Слика којој су мушкарци заповедали да је обожава била је, на крају, непокретни златни предмет, несразмеран и једнодимензионалан. Наша себичност је таква: наизглед монолитна, а опет лишена било каквог стварног живота. Његове атракције бледе кад се виде у светлости неба. Духовни отпор није тако тежак, а резултати дају снагу:

„Побједе се прате тако да се злоћудни генији и духови послије тога не усуде учинити ништа; јер се њихов живот састоји у томе што могу уништити и кад схвате да је човјек таквог карактера да може да се одупре онда у почетку на почетку побегну, као што то обично чине када се приближе првом улазу у небо, јер их истовремено ухвати ужас и ужас, и баце се уназад " Nebeske tajne 1820.

Навуходоносор је овог пута сопственим чулима доведен до свести и уважавања Господње моћи. Постоји снага у његовом пристајању након што је сведочио четворици мушкараца у огњеној пећи која је много драматичнија од његове неповерљивости након што је Данијел прорекао сан у другом поглављу. Овог пута је заправо видео снагу пећи, толико јаку да су они који су бацили тројицу људи били убијени од њене врућине, ипак је видео како су тројица људи неозлеђена изишла. Ово му је доказало силу Божју више него било шта раније.

Нешто од овог процеса видимо у последњим стиховима трећег поглавља, где Навуходоносор слави Господа, показујући нову понизност која му је раније била немогућа. Као резултат, наклоност истине почиње да влада уместо некадашњих себичних љубави. Тако видимо Седраха, Мешаха и Абед-Нега унапређених у провинцији Бабилон, вероватно уместо вавилонских сатрапа, администратора, гувернера, саветника, благајника, судија, судија за прекршаје и свих званичника провинције који су се одазвали Невуходоносоровом позиву на богослужење златна слика.