¹ Posle sazva Jakov sinove svoje i reče: Skupite se da vam javim šta će vam biti do posletka.

² Skupite se i poslušajte, sinovi Jakovljevi, poslušajte Izrailja oca svog.

³ Ruvime, ti si prvenac moj, krepost moja i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom.

⁴ Navro si kao voda; nećeš biti prvi; jer si stao na postelju oca svog i oskvrnio je legav na nju.

⁵ Simeun i Levije, braća, mačevi su im oružje nepravdi.

⁶ U tajne njihove da ne ulazi duša moja, sa zborom njihovim da se ne sastavlja slava moja; jer u gnevu svom pobiše ljude, i za svoje veselje pokidaše volove.

⁷ Proklet da je gnev njihov, što beše nagao, i ljutina njihova, što beše žestoka; razdeliću ih po Jakovu, i rasuću ih po Izrailju.

⁸ Juda, tebe će hvaliti braća tvoja, a ruka će ti biti za vratom neprijateljima tvojim, i klanjaće ti se sinovi oca tvog.

⁹ Laviću Juda! S plena si se vratio, sine moj; spusti se i leže kao lav i kao ljuti lav; ko će ga probuditi?

¹⁰ Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe Onaj kome pripada, i Njemu će se pokoravati narodi.

¹¹ Veže za čokot magare svoje, i za plemenitu lozu mlade od magarice svoje; u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa.

¹² Oči mu se crvene od vina i zubi bele od mleka.

¹³ Zavulon će živeti pokraj mora i gde pristaju lađe, a međa će mu biti do Sidona.

¹⁴ Isahar je magarac jak u kostima, koji leži u toru,

¹⁵ I vide da je počivanje dobro i da je zemlja mila, sagnuće ramena svoja da nosi, i plaćaće danak.

¹⁶ Dan će suditi svom narodu, kao jedno između plemena Izrailjevih.

¹⁷ Dan će biti zmija na putu i guja na stazi, koja ujeda konja za kičicu, te pada konj na uznako.

¹⁸ Gospode, Tebe čekam da me izbaviš.

¹⁹ A Gad, njega će vojska savladati; ali će najposle on nadvladati.

²⁰ U Asira će biti obilata hrana, i on će davati slasti carske.

²¹ Neftalim je košuta puštena, i govoriće lepe reči.

²² Josif je rodna grana, rodna grana kraj izvora, kojoj se ogranci raširiše svrh zida.

²³ Ako ga i ucveliše ljuto i streljaše na nj, i biše mu neprijatelji strelci,

²⁴ Opet osta jak luk njegov i ojačaše mišice ruku njegovih od ruku jakog Boga Jakovljevog, odakle posta pastir, kamen Izrailju,

²⁵ Od silnog Boga oca tvog, koji će ti pomagati, i od Svemogućeg, koji će te blagosloviti blagoslovima ozgo s neba, blagoslovima ozdo iz bezdana, blagoslovima od dojaka i od materice.

²⁶ Blagoslovi oca tvog nadvisiše blagoslove mojih starih svrh brda večnih, neka budu nad glavom Josifovom i nad temenom odvojenog između braće.

²⁷ Venijamin je vuk grabljivi, jutrom jede lov, a večerom deli plen.

²⁸ Ovo su dvanaest plemena Izrailjevih, i ovo im otac izgovori kad ih blagoslovi, svako blagoslovom njegovim blagoslovi ih.

²⁹ Potom im zapovedi i reče im: Kad se priberem k rodu svom, pogrebite me kod otaca mojih u pećini koja je na njivi Efrona Hetejina,

³⁰ U pećini koja je na njivi makpelskoj prema Mamriji u zemlji hananskoj, koju kupi Avram s njivom u Efrona Hetejina da ima svoj grob.

³¹ Onde pogrebe Avrama i Saru ženu njegovu, onde pogreboše Isaka i Reveku ženu njegovu, i onde pogreboh Liju.

³² A kupljena je njiva i pećina na njoj u sinova Hetovih.

³³ A kad izgovori Jakov zapovesti sinovima svojim, diže noge svoje na postelju, i umre, i pribran bi k rodu svom.

¹ A Dina kći Lijina, koju rodi Jakovu, izađe da gleda devojke u onom kraju.

² A ugleda je Sihem, sin Emora Efejina, kneza od one zemlje, i uze je i leže s njom i osramoti je.

³ I prionu srce njegovo za Dinu kćer Jakovljevu, i devojka mu omile, i on joj se umiljavaše.

⁴ I reče Sihem Emoru ocu svom govoreći: Oženi me ovom devojkom.

⁵ A Jakov ču da je osramotio Dinu kćer njegovu; a sinovi njegovi behu u polju sa stokom njegovom, i Jakov oćute dokle oni ne dođu.

⁶ A Emor otac Sihemov iziđe k Jakovu da se razgovori s njim.

⁷ A kad dođoše sinovi Jakovljevi iz polja i čuše šta je bilo, žao bi ljudima vrlo i razgneviše se veoma, što učini sramotu Izrailju obležav kćer Jakovljevu, kako ne bi valjalo činiti.

⁸ Tada im reče Emor govoreći: Sin moj Sihem srcem prionu za vašu kćer; podajte mu je za ženu.

⁹ I oprijateljite se s nama; kćeri svoje udajite za nas i kćerima našim ženite se.

¹⁰ Pa živite s nama, i zemlja će vam biti otvorena; nastanite se i trgujte i držite baštine u njoj.

¹¹ I reče Sihem ocu devojčinom i braći joj: Da nađem milost pred vama, i daću šta mi god kažete.

¹² Ištite mi koliko god hoćete uzdarja i dara, ja ću dati šta god kažete; samo mi dajte devojku za ženu.

¹³ A sinovi Jakovljevi odgovoriše Sihemu i Emoru ocu njegovom prevarno, jer osramoti Dinu sestru njihovu.

¹⁴ I rekoše im: Ne možemo to učiniti ni dati sestre svoje za čoveka neobrezanog, jer je to sramota nama.

¹⁵ Nego ćemo vam učiniti po volji, ako ćete se izjednačiti s nama i obrezati sve muškinje između sebe.

¹⁶ Onda ćemo udavati svoje kćeri za vas i ženićemo se vašim kćerima, i postaćemo jedan narod.

¹⁷ Ako li ne pristanete da se obrežete, mi ćemo uzeti svoju devojku i otići ćemo.

¹⁸ I po volji biše reči njihove Emoru i Sihemu sinu Emorovom.

¹⁹ I momak ne oklevaše učiniti to; jer mu kći Jakovljeva omile veoma; i on beše najviše poštovan između svih u kući oca svog.

²⁰ I otide Emor i sin mu Sihem na vrata grada svog, i rekoše građanima govoreći:

²¹ Ovi ljudi hoće mirno da žive s nama, da se nastane u ovoj zemlji i da trguju po njoj; a evo zemlja je široka i za njih; pa ćemo se kćerima njihovim ženiti i svoje ćemo kćeri udavati za njih.

²² Ali će tako pristati da žive s nama i da postanemo jedan narod, ako se sve muškinje među nama obrežu, kao što su oni obrezani.

²³ Njihova stoka i njihovo blago i sva goveda njihova neće li biti naša? Složimo se samo s njima, pa će ostati kod nas.

²⁴ I koji izlažahu na vrata grada njegovog, svi poslušaše Emora i Sihema sina njegovog; i obreza se sve muškinje, svi koji izlažahu na vrata grada njegovog.

²⁵ A treći dan kad oni behu u bolovima, uzeše dva sina Jakovljeva Simeun i Levije, braća Dinina, svaki svoj mač i uđoše slobodno u grad i pobiše sve muškinje.

²⁶ Ubiše i Emora i sina mu Sihema oštrim mačem, i uzevši Dinu iz kuće Sihemove otidoše.

²⁷ Tada dođoše sinovi Jakovljevi na pobijene, i opleniše grad, jer u njemu bi osramoćena sestra njihova.

²⁸ I uzeše ovce njihove i goveda njihova i magarce njihove, šta god beše u gradu i šta bod beše u polju.

²⁹ I sve blago njihovo, i svu decu i žene njihove pohvataše i odvedoše, i šta god beše u kojoj kući.

³⁰ A Jakov reče Simeunu i Leviju; smetoste me, i omraziste me narodu ove zemlje, Hananejima i Ferezejima; u mene ima malo ljudi, pa ako se skupe na me, hoće me ubiti te ću se istrebiti ja i dom moj.

³¹ A oni rekoše: Zar sa sestrom našom da rade kao s kurvom?