Apokalipsa Otkrivena #0

By Emanuel Swedenborg

Study this Passage

      |
/ 962  
  

APOKALIPSA OTKRIVENA

U SKLADU S UNUTRAŠNJIM SMISLOM GDE SU IZLOŽENE TAJNE, U NJOJ PREDSKAZANE, A KOJE SU BILE SKRIVENE DELO NAPISAO, EMANUEL SVEDENBORG

PREVEO SA ENGLESKOG JEZIKA, MIŠA VASIĆ

Predgovor autora

[1] Mnogobrojni istraživači su naporno radili na tome da pruže objašnjenje Apokalipse [Knjiga Otkrivenja], ali, kako, do sada, nije bio spoznat duhovni smisao Reči, niko od njih nije bio u mogućnosti da razume arkane (tajne) koje leže skrivene u Knjizi Otkrivenja, jer njih može razotkriti isključivo duhovni smisao Reči; razni tumači bi, polazivši od (njima nejasnog) duhovnog smisla, opet, iznoslili raznolike pretpostavke, i većina njih bi stvari (koje se nalaze u Reči, a čiji je istinski smisao duhovni) objašnjavala preko zemaljskih carstava, prododajući im još poneko značenje vezano za stvari koji se tiču crkve. Međutim, Knjiga Otkrivenja, jednako kao i Reč u celini, se (u svom duhovnom smislu) ni u najmanjim pojedinostima ne odnosi na svetovne stvari, već se, pak, odnosi isključivo na stvari nebeske, dakle, ne na stvari zemaljskih carstava i kraljevstava, već - na stvari neba i crkve.

[2] Treba znati da je, posle Poslednjeg suda, koji je izvršen u duhovnom svetu 1757. godine (povodom čega je korisno videti materijal objavljen u malom delu objavljenom u Londonu 1758.), tamo od hrišćana formirano novo nebo; ali je ono, pak, formirano isključivo od onih, koji su bili u mogućnosti da prime Gospoda kao Boga neba i Zemlje, prema Njegovim rečima u Mateju 28:18, i koji su se, istovremeno, na svetu iskreno pokajali za svoja zla dela. Sa ovog neba silazi, a silaziće i ubuduće, nova crkva na zemlji, koja jeste Novi Jerusalim. Da će ovu crkvu priznati Gospod Sam, biva očigledno iz sledećih odlomaka u Knjizi Otkrivenja: I dođe k meni jedan od sedam anđela koji imahu sedam čaša napunjenijeh sedam zala pošljednjijeh, i reče mi govoreći: hodi da ti pokažem nevjestu, jagnjetovu ženu. I odvede me u duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mi grad veliki, sveti Jerusalim, gdje silazi s neba od Boga, (Otkr. 21:9–10). A na drugom mestu: Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu njemu; jer dođe svadba jagnjetova, i žena njegova pripravila se; I reče mi: napiši: blago onima koji su pozvani na večeru svadbe jagnjetove. I reče mi: ove su riječi istinite Božije. (Otkr. 19:7, 9). Da će postojati novo nebo, kao i da će sa njega na Zemlju da siđe nova crkva, biva očigledno na osnovu sledećih navedenih reči iz Otkrivenja: I vidjeh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više nema. I ja Jovan vidjeh grad sveti, Jerusalim nov, gdje silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevjesta ukrašena mužu svojemu. I reče onaj što sjeđaše na prijestolu: evo sve novo tvorim. I reče mi: napiši, jer su ove riječi istinite i vjerne. (Otkr. 21:12, 5). Izraz „novo nebo“ jeste reprezentacija nove crkve formirane od hrišćana; izraz „Novi Jerusalim“ predstavlja reprezentaciju Nove crkve na Zemlji, koja će delovati kao jedno sa pomenutim novim nebom. Pojam „jagnje“ jeste reprezentacija Gospoda kao Božanskog Ljudskog.

[3] Ovome ćemo dodati još nešto radi ilustracije. Hrišćansko nebo je ispod drevnih nebesa. U njemu su, u vremenu Gospodnjem, kada je On bio na svetu, bili priznati oni ljudi, koji su se klanjali jednom Bogu pod tri osobe, ali koji nisu istovremeno imali i predstavu o tri boga; i to zato, što je trojstvo osoba bilo primljeno u celom hrišćanskom svetu. Međutim, oni, koji u sebi nisu gajili nikakvu drugačiju ideju o Gospodnjem Ljudskom, osim ideje da je Gospodnje Ljudsko identično ljudskom bilo kog drugog čoveka, nisu mogli biti u stanju da prime veru Novog Jerusalima; a ona se, pak, sastoji u tome, da Gospod jeste jedini Bog u kome je trojstvo. Iz tog razloga su takvi odvojeni, i poslati na najudaljenija mesta; dato mi je da vidim razdvajanja i uklanjanja posle Poslednjeg suda. Jer celo nebo nije zasnovano ni na čenu drugom do na - ideji o Bogu i o celokupnoj crkvi na Zemlji i uopšteno, o celokupnoj religiji; pošto se pomoću te ideje ostvaruje konjunkcija (povezivanje), a opet, putem ove konjunkcije se postvaruju svetlost, mudrost i večna sreća.

[4] Svima je posve očigledno da nikako nije moguće objasniti Knjigu Otkrivenja, te da ona, naime, može biti objašnjena isključivo od strane Gospoda Samog; to stoga, što svaka reč u njoj sadrži arkane, koje nikada ne bi mogle biti Otkrivene i spoznate bez prosvetljenja pojedinca, a time i Otkrivenja; baš zbog tog razloga je Gospodu činilo zadovoljstvo da mi otvori duhovni vid, i da me nauči. Nemojte, dakako, verovati u to da sam išta od toga zadobio sam od sebe, niti od ijednog anđela, već isključivo od Gospoda. Kroz anđela je govorio Sam Gospod, dok je Jovanu pripovedao sledeće: I reče mi: ne zapečaćavaj riječi proroštva knjige ove; jer je vrijeme blizu. (Otkr. 22:10). Pod tim se podrazumeva da se one moraju manifestovati.

Rezime doktrina Rimokatoličke crkve i religije

S obzirom na to da je Rimokatolička religija, obrađena u Otkrivenju Jovanovom (gde je reprezentovana putem pojma "Vavilon"), i to u poglavljima 17, 18 i 19, neizbežno sledi da, na početku ovih objašnjenja, njena doktrinarna načela moraju biti razotkrivena, i to po sledećem redosledu: krštenja, evharistije ili svete večere, mise, a zatim još i - pokajanje, opravdanje, čistilište, sedam sakramenata, sveci, i moć.

1. O krštenju oni podučavaju sledeće: da je Adam, nakon prestupa kojim je prekršio Božansku zabranu, bio u potpunosti izmenjen, i to u smislu da je postao gori, kako u pogledu tela, tako i u pogledu duše; da se ovaj greh prelio na čitav ljudski rod; da je ovaj prvobitni greh docnije oduzet i uklonjen od ljudskog roda samo zahvaljujući Hristu; i da se ta Hristova zasluga implementira putem sakramenta krštenja; i da se, tako, krštenjem, uklanja celokupna krivica, koja je prethodno stečena kao posledica prvobitnog (istočnog) greha; da, u onima, koji su kršteni, ipak još uvek preostaje požuda (koja pobuđuje na greh), ali da kod njih ne preostaje i greh sam; da se na ovaj način, naime, krštenjem, oni odevaju u Hrista, postaju nova stvorenja, i da, dakako, zadobijaju potpuno i kompletno oproštenje grehova. Krštenje se naziva umivaonikom preporoda i vere. Da oni, koji su prethodno kršteni kao deca, u času kada odrastu, moraju biti ispitani u vezi sa obećanjima koja su načinili njihovi pokrovitelji; što predstavlja sakrament Svete potvrde (ili: krizme) [„krizma” = sakrament kojim prethodno krštena osoba docnije u životu potvrđuje svoju veru i svoju pripadnost crkvi – prim. M. V.] Da je, zbog počinjenih grešaka nakon krštenja, neophodan i sakrament pokajanja.

2. Evharistija ili Sveta večera. Da su neposredno posle posvećenja istinsko telo i istinska krv Isusa Hrista zaista i suštinski (supstancijalno) sadržani unutar forme hleba i vina, zajedno sa Njegovom dušom i Njegovim Božanskim, i to: telo u obličju hleba, a krv u obličju vina, pomoću izgovorenih reči; opet, samo telo biva sadržano u formi vina, a krv u - formi hleba, dok duša biva unutar obe ove forme, i to pomoću prirodne povezanost i saobraznosti, pri čemu su delovi Gospoda Hrista ujedinjeni u jedinstvenu celinu, a Njegovo Božansko se, opet, povezuje putem Njegovog ipostasnog sjedinjenja (koje biva dostojno divljenja) sa telom i dušom; tako da su, unutar svake pojedine forme, Gospodnja duša, Njegovo telo, i Njegovo Božansko u potpunosti sadržani, a takva sjedinjenost egzistira unutar obe forme; jednom rečju, da celokupni i celoviti Hrist egzistira u formi hleba, kao i u svakom pojedinačnom delu te forme; a celokupnost Hristova, takođe, egzistira u formi vina i u pojedinačnim formama svih njegovih delova; da, prema tome, dve forme bivaju odvojene, pri čemi se hleb daje laicima, a vino se, pak, daje - sveštenstvu. Da voda treba da se pomeša sa vinom u peharu. Da se ​​mirjani (laici) pričešćuju od strane sveštenstva, a sveštenstvo da se, pak, pričešćuje od strane samoga sebe. Da su istinska Hristova krv i Njegovo istinsko telo, nakon posvećenja, sadržani u hostiji u posvećenim česticama; i da upravo zbog toga hostija treba da bude predmet bogopoštovanja u času kada se prikazuje i nosi. Da se ovo čudesno i specifično pretvaranje cele supstancije hleba u telo, kao i pretvaranje cele supstancije vina u krv, imenuje pojmom “transsupstancija”. Da sjedinjenje obe pomenute forme, pod određenim uslovima, može biti odobreno od strane biskupa. Ova unija posvećenog hleba i posvećenog vina zove se: "nad-supstancijalni hleb": ili: "hleb anđela", budući da ga anđeli jedu bez ikakvih velova; a naziva se i duhovnom hranom; takođe i protivotrovom, pomoću koga se ljudi oslobađaju od grehova.

3. Mise. Nazivaju se žrtvom mise, budući da žrtva kojom je Hrist samog sebe prineo Bogu Ocu jeste predstavljena na taj način, naime u obliku hleba i vina; zatim, da je, otuda, ova žrtva zaista takva, da može da istinski umilostivi Oca, da je čista i da nema ničega u njoj, osim onoga što je sveto. Da ako narod nema moć da posvećuje ili da povezuje putem sakramenta, već tu moć poseduje isključivo sveštenik, sledi da posledično narod biva u zajednici povezan duhovno, jer sveštenici vrše posvećivanje i povezivanje putem sakramenata, što primenjuju i obezbeđuju ne samo za sebe, već i za sve vernike koji pripadaju telu Hristovom. Mise ne bi trebalo da se izvode na prostom narodnom jeziku, jer one u sebi sadrže veliko učenje verujućeg naroda; ali da sveštenici mogu deklarisati i pripovedati ponešto u vezi sa tim učenjem, što se odnosi na dane Gospodnje, dok je on boravio na Zemlji. Da je sveštenicima naloženo da neke mistične stvari treba da budu izgovarane tihim glasom, dok, opet, neke druge stvari treba proklamovati veoma glasno; i, u svrhu davanja veličanstva tako velikoj žrtvi koja se prinosi Bogu, trebalo bi da u crkvi, za vreme mise, egzistiraju svetla, tamjan, odeća i druge slične stvari. Da se​​žrtva nudi i prinosi za grehe, kazne, zadovoljenja i sve životne potrebe, a takođe i za mrtve. Da mise, koje se održavaju u čast preminulih svetih, predstavljaju zahvalnice, s obzirom na to da se mrtvi sveci zauzimaju za žive koji im se na misi mole.

4. Pokajanje. Da pored krštenja postoji i sakrament pokajanja, pri čemu se korist od Hristove smrti i Njegova zasluga primenjuju na one koji su sagrešili nakon krštenja; stoga se naziva i izvesnom vrstom mukotrpnog krštenja. Da su elementi pokajanja: skrušenost, ispovest i zadovoljenje. Da je skrušenost - dar Božiji i impuls Duha Svetoga, još uvek nenastanjen u čoveku, već biva u pokretu, te stoga biva na raspolaganju. Da se mora obaviti pokajanje vezano za skup svih smrtnih grehova, čak i najtajnijih, pa čak i samih namera da se ti gresi počine; da gresi, koji se zadržavaju za sebe i ne priznaju na ispovesti, ne mogu biti oprošteni, međutim da oni gresi, koji se nakon ispitivanja na ispovesti ne ponavljaju u docnijem životu, jesu uključeni u ispovest; da ispovest treba obavljati bar jednom godišnje: da oslobođenje od greha treba da daju sveštenici, i da se ljudima gresi opraštaju na bazi svešteničke izjave: "Oprošteni su ti gresi"; da oproštenje biva poput čina sudije kada se izriče kazna; da će teže grehe osloboditi biskupi, dok će još teže oprostiti - nadbiskupi. Zadovoljenje se vrši putem zadovoljavajućih kazni koje izriče sveštenstvo na bazi diskrecionog prava, prema meri prekršaja; da, u slučaju kad vernik biva oslobođen večne kazne, on, tako isto, biva oslobođen i od privremene kazne. Da je moć oproštaja Hrist prepustio crkvi, i da je upotreba te moći najlekovitija i najkorinija, te je treba kao takvu pozdraviti i pohvaliti.

5. Opravdanje. Da se transformacija iz početnog stanja, u kome je čovek rođen kao sin Adamov, u stanje milosti (kroz dolazak drugog Adama – Spasitelja) ne može izvršiti bez očišćenja preporodom i verom, odnosno, bez krštenja. Da ponovni početak opravdanja predstavlja opravdanje od stanja u kome vlada nepristupačnost blagodati. Ponovni početak opravdanja ne predstavlja ništa drugo do - poziv, sa kojim čovek sarađuje tako, što mora da izvrši sopstveno preobraćenje i preumljenje. Da se dispozicija (čoveku svojstvene osobine uma i karaktera) proizvodi verom, u slučaju kada čovek poveruje da su ove pomenute stvari (koje su date Otkrivenjem) istinite, i u pravcu kojih on, svojom slobodnom voljom, a motivisan verom, počinje da se kreće; takođe se dispozicija proizvodi i putem nade, u slučaju kada čovek poveveruje da je Bog milostiv i blagonaklon isključivo Hrista radi; dispozicija se, takođe, može proizvesti i pomoću dobročinstva, budući da se posledica dobročinstva (milosrđa) sastoji u tome, da čovek počinje da voli svog bližnjeg i da, istovremeno, počinje da mrzi greh. Da opravdanje, koje sledi, ne predstavlja samo oproštenje greha, već još i osvećenje i obnavljanje unutarnjeg čoveka; da onda ljudi više nisu samo na glasu kao pravednici, već da zaista postaju pravednici, primajući pravdu u sebe, naime, ponutrujući je; a s obzirom na to da vernici zadobijaju i primaju u sebe zasluge Hristovog stradanja, njihovo opravdanje biva implemetirano verom, nadom, i milosrđem (dobročinstvom).

[2] „Da je vera početak ljudskog spasenja, kao i temelj i koren opravdanja, i da se spasenje, dakako, mora opravdati verom: i zato što nijedna od stvari koje prethode opravdanju, bilo da su u pitanju vera ili, pak, dela, ne zaslužuje blagodat opravdanja, budući da opravdanje biva besplatno, a da razmatranje i prihvatanje zasluga kao svojih sopstvenih - sprečava blagodat; i da se, ipak, čovek u većoj meri opravdava delima, a ne u previše velikoj meri verom. Da bi pravednik mogao pasti u lagane i oprostive grehe, ali bi ipak i dalje mogao ostati pravedan; i da bi zato pravednici morali neprestano da se trude molitvama, prilozima, milostinjom i postovima, da ne bi pali, stoga što su ponovo rođeni unutar nade za slavom, ali da, međutim, nikako nisu rođeni u samoj slavi. Da se ​​pravedni, ako, u nekom slučaju, otpadnu od blagodati opravdanja, ponovo mogu opravdati sakramentom pokajanja: da se bilo kojim smrtnim grehom gubi blagodat, ali ne i vera, već da se vera, opet, gubi neverstvom, pomoću koga se čovek povlači iz religije. Da dela opravdanog čoveka predstavljaju zasluge; i da oni, koji bivaju opravdani, zaslužuju večni život putem dela koja su načinili zahvaljujući blagodati Božijoj i zasluzi Hristovoj. Da slobodna volja nije izgubljena i ugašena posle Adamovog greha; i da čovek sarađuje pristajući na Božji poziv; i da on, u suprotnom, ne bi bio ništa drugo do - beživotno telo. Oni uspostavljaju predodređenost, govoreći da niko ne može (osim ukoliko nije zadobio blagodat specijalnog Otkrivenja) da spozna da li on sam spada u unapred utvrđen broj predodređenih, i da li jeste među onima, koje je lično Bog izabrao za sebe.

6. Čistilište. Da celokupna krivica, od koje ljudi treba da budu pročišćeni privremenom kaznom, ne može biti očišćena putem opravdanja, i da, stoga, svi neizbežno moraju da odlaze u čistilište, ne bi li bivali očišćeni, pre nego što, za njih, ulaz u nebo bude otvoren. Zadržavanje duša u čistilištu potpomaže se mogućnošću slobode izbora koji vernici poseduju, a naročito se omogućava žrtvom koja se prinosi putem mise; i da o ovome treba marljivo podučavati i propovedati. Tamošnje muke su različito opisane, ali pomenute muke, u stvari, predstavljaju invencije i, same po sebi, one jesu - fikcije.

7. Sedam sakramenata. Da postoji sedam sakramenata, i to: krštenja, krizme (svete potvrde), evharistije, pokajanja, krajnjeg miropomazanja, zaređenja (rukopoloženja) i braka; da sakramenata nema ni više ni manje: da pojedini sakramet biva većeg dostojanstva od drugog; da oni sadrže blagodat; kao i da izvršena dela, koja bivaju njima rukovođena, daju blagodat; i još, da je postojalo isto toliko tajni drevnog zakona. Krštenje, krizma, evharistija i pokajanje su obrađeni u prethodnom tekstu. Sakrament krajnjeg miropomazanja: važi da je on zasnovan na Jakovljevoj poslanici, pogl. 5:14–15; ["Boluje li ko među vama, neka dozove starješine crkvene, te neka čitaju molitvu nad njim, i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere pomoći će bolesniku, i podignuće ga Gospod; i ako je grijehe učinio, oprostiće mu se" - prim. M. V.] da treba da se daje bolesniku pred kraj života, i da se otuda naziva sakramentom odlazećeg; za ovaj sakrament, takođe, važi da se, ako se bolesnik oporavi, može iznova primenjivati; da se izvodi pomoću ulja, koje bi prethodno blagoslovio biskup, a blagoslovio bi ga ovim rečima: Neka vam Bog usliši odlaganje kazne u čistilištu za bilo koji prekršaj koji ste počinili krivicom očiju, nozdrva ili dodira.' Sakrament zaređenja (rukopoloženja): da u službi sveštenstva postoji sedam redova, koji se razlikuju po dostojanstvu, a svi zajedno nazivaju se crkvenom hijerarhijom, što je analogno poretku vojničkog logora; da se inauguracije u službu izvršavaju miropomazanjem i prenosom Svetog Duha na sveštenike. Da učešće svetovne vlasti (odnosno: pristanak, poziv, ili ovlašćenje civilnih službenika, ili, pak, sudija porotnika koji sprovode zakon) nije potrebno za rukopoloženje biskupa i sveštenika; da oni, čiji uspon u službi biva imenovan samo njihovim sopstvenim pozivom, ne bivaju sveštenici, već puki lopovi i razbojnici, koji posledično ne ulaze na nebeska vrata. Sakrament venčanja (braka): da dodeljivanje statusa i razvoda pripada crkvi. Da sveštenstvo nema pravo na bračni ugovor. Da svi oni, koji pripadaju sveštenstvu moraju posedovati dar celomudrenosti, a u slučaju da neko izjavi da više nije u mogućnosti da u toj celomudrenosti i ostane, i pored toga što se na nju zarekao, treba da bude pod anatemom, jer Bog ne odbija celomudrenost nikome od onih, koji je traže na ispravan način, i On, dakako, ne može da podnese da neko bude u iskušenju većem od onoga što je u stanju da podnese. Da se​​stanju nevinosti i celibata daje prednost nad bračnim stanjem; i još štošta.

8. Svetitelji (sveci). Da sveci, koji caruju zajedno sa Hristom, prinose Bogu svoje molitve za ljude; da se Hristu treba klanjati, kao i da je potrebno prizivati svetitelje; da prizivanje svetaca nije idolopokloničko, niti ponižavajuće za čast jednog posrednika između Boga i ljudi; naziva se “latria”. Da treba da se duboko poštuju i počastvuju slike Hrista, Marije Bogonoske i svetih; nije potrebno verovati da u njima samima po sebi postoji neka božanstvenost, ili pak vrlina, već zato što se čast, koja im se ukazuje, odnosi na prototipove koje oni predstavljaju; i da, kroz slike koje celivaju, a pred kojima kleče i pred kojima Otkrivaju svoje glave, bogopoštuju Hrista i slave svece. Da se​​čudesa Božija čine kroz svetitelje.

9. Moć. Da je rimski papa naslednik apostola Petra, i namesnik Isusa Hrista, poglavar crkve i univerzalni biskup; da je iznad svih crkvenih sabora; da ima ključeve da otvori i zatvori nebo, a posledično i moć oproštaja i zadržavanja grehova; da zbog toga on, kao nosilac ključeva večnog života, istovremeno ima pravo kako na zemaljsko, tako i na nebesko carstvo; da, štaviše, biskupi i sveštenici zadobijaju takvu moć od njega, jer je to bilo dato i ostalim apostolima, te su stoga nazvani sveštenicima koji poseduju ključeve. Da crkvi pripada da prosuđuje o ispravnom i istinskom smislu i tumačenju Svetog pisma i da, tako isto, važi da oni, koji bi joj se u tome suprotstavili, imaju da budu kažnjeni kaznama utvrđenim po zakonu. Da nije pogodno laicima (mirjanima) da čitaju Sveto pismo, s obzirom na to da je njegov ispravan smisao poznat samo crkvi; otuda njeni sveštenici obavljaju saobraćaj sa laicima na osnovu svog znanja o tome.”

10. Ono, što je u prethodnom tekstu navedeno, jeste sakupljeno na osnovu svega deklarisanog na saborima i u papskim bulama, a posebno je sakupljeno na osnovu deklarisanog na Saboru u Trentu, kao i u papskoj buli koja to deklarisano potvrđuje, pri čemu sve one, koji misle, veruju i ponašaju se suprotno onome što je tamo određeno, (a što se, u opštim crtama, svodi na ono, što je u prethodnom tekstu navedeno) crkva osuđuje anatemom.

Rezime doktrina crkve i religije pobornika reformacije

Budući da su pobornici reformacije u velikoj meri obrađeni u Otkrivenju, naime, u njegovom duhovnom smislu, dakle, jasno je da, pre nego što se upustimo u objašnjenja, njihova doktrinarna načela takođe treba da budu razotkrivena, i to po sledećem redosledu: o Bogu, o Gospodu Hristu, o opravdanju verom i dobrim delima, o Zakonu i o jevanđeljima, o pokajanju i ispovesti, o prvobitnom (istočnom grehu), o krštenju, Svetoj večeri, slobodnoj volji i o crkvi.

„1. O Bogu. U Boga veruju po Atanasijskom simbolu vere, koji, s obzirom na to da je svima lako dostupan, nije citiran na ovom mestu. Da veruju u Boga Oca, kao tvorca i svedržitelja; da, takođe, veruju u Boga Sina, kao spasitelja i iskupitelja; i da, tako isto, veruju u Duha Svetoga kao prosvetitelja i svetitelja, takođe je opšte poznato.

„2. O Hristu Gospodu. Što se tiče Hristove Osobe, ne postoji jedinstvena doktrina kojoj se podučavaju svi pobornici reformacije. Pripadnici Luteranske crkve uče da je devica Marija ne samo začela i rodila stvarnog čoveka, već i istinskog Sina Božijeg, odakle je s pravom imenovana Bogorodicom, dakle, Luterani uče da ona zaista jeste Majka Božija. Oni nadalje uče da u Hristu postoje dve prirode, Božanska i ljudska, i to: Božanska od večnosti, i ljudska u vremenu; da su ove dve prirode u potpunosti ujedinjene u Hristovoj Osobi, i to na takav način, da ne postoje dva Hrista, gde bi jedan bio sin Božji, dok bi drugi bio - sin čovečiji; već Hrist jeste jedan i jedinstven - ujedinjen sin Božiji i sin čovečiji, a posve je netačno da se ove dve (odnosno: božanska i ljudska) prirode mešaju u jednu supstancu, a nije tačno ni da se jedna supstanca transformisala u drugu, već je istina da obe prirode zadržavaju svoja suštinska svojstva, koja su takođe opisana u pogledu njihovih kvaliteta; da njihova sjedinjenost jeste ipostasna i da je ovo najsavršenije moguće zajedništvo, poput duše i tela; da se zato, s pravom, kaže da u Hristu Bog jeste čovek, i čovek jeste Bog.

[2] „Da nije patio za nas samo kao puki običan čovek, već kao jedinstven čovek u istoriji, čija ljudska priroda poseduje tako striktnu i neopisivu sjedinjenost i zajedničarenje sa Sinom Božjim, tako da postaje jedna jedinstvena Osoba sa Njim; da je Sin Božiji istinski stradao za nas, ali ipak u skladu sa svojstvima ljudske prirode; da je sin čovečiji (pod kojim se podrazumeva Hrist što se tiče ljudske prirode) zaista bio uznesen do desne ruke Božije u času u kojme je bio preuzet u naručje Božije, što je bio slučaj čim je začet od strane Duha Svetoga u materici majke; da je Hrist uvek predstavljao Visočanstvo, zbog lične zajednice sa Ocem, ali da je, u stanju egzinanicije [egzinancija = radnja ili postupak pražnjenja ili iscrpljivanja nečega materijalnog ili nematerijalnog; stanje ispražnjenosti ili iscrpljenosti, dakle, iscrpljenost - prim. M. V.], koristio ljudsko, materijalno telo, sve dok Mu se ono činilo dobrim i korisnim; ali da je, posle vaskrsenja, celokupno i u potpunosti odložio oblik sluge, i uspostavio ljudsku prirodu ili suštinu (esenciju) kao potpuno posednutu od strane Božanskog Visočanstva; i da je na ovaj način On ušao u slavu; jednom rečju, Hrist egzistira u čitavoj večnosti kao savršeni Bog i čovek u jednoj nedeljivoj Osobi; i, tako isto, kao istinski, svemogući i večni Bog; biva, takođe (kao Božansko Ljudsko) prisutan pri desnoj ruci Božijoj, i, pored toga, On upravlja svim stvarima na nebesima i na Zemlji, a još i ispunjava sve stvari, sa nama je, i obitava i deluje unutar nas. Da nema razlike u bogopoštovanju, jer, preko prirode koja je ljudima vidljiva, bogopoštuje se Božansko, koje nije moguće videti. Da Božanska suština saopštava i dodeljuje Svoje Sopstvene izvrsnosti ljudskoj prirodi, i vrši svoje Božanske operacije kroz telo kao Njen organ; i još, da na taj način sva punoća Božanskog prebiva u Hristu telesno, u skladu sa učenjem Pavla.

[3] „Da je ovaploćenje ostvareno kako bi nas Hrist mogao pomiriti sa Ocem, i da je On prineo Sebe na žrtvu radi grehova celog sveta, i to, kako zbog prvobitnog (istočnog) greha, tako i zbog aktuelnih grehova; da je On ovaploćen od supstancije Svetog Duha, a da je, međutim, njegova ljudska priroda bila stvorena od strane device Marije. Ljudsku prirodu je, na osnovu Reči, preuzeo na Sebe, i, posledično, Sebi prisajedinio; da On posvećuje one koji veruju u njega, slanjem Duha Svetoga u njihova srca, i još, da vlada, pruža utehu i oživljava ih i, pored toga, da može da ih odbrani od đavola i od moći greha. Da se​​Hrist spustio do onih koji su u podzemnom svetu, i, da je, potom, uništio pakao za sve vernike; međutim, On ne želi da ljudi previše radoznalo i kritički proučavaju na koji su način su pomenute stvari izvršene, već da spoznaja ovog pitanja mora biti rezervisana za neko drugo doba, u kome će biti otkrivene ne samo ove misterije, već i mnoge druge stvari“. Pojedinosti, kojima se ovde bavimo, potiču od Lutera; potom, od dela “Ispovesti” Svetog Avgustina; od Nikejskog sabora, i “Šmalkaldskih spisa” [Šmalkaldski spisi (nemački: Schmalkaldische Artikel) predstavljaju sažetak luteranske doktrine, koji je napisao Martin Luter 1537. godine za sastanak Šmalkaldske lige, kao pripremu za planirani ekumenski sabor Crkve – prim. M. V.] Pogledati još i delo “Formulu Concordiae”. ["Formula Konkorda" ("Formula saglasnosti) (1577) (nemački: Konkordienformel; latinski: Formula concordiae; takođe „Bergička knjiga“ ili „Bergen knjiga“) jeste merodavna luteranska izjava vere (koja se naziva ispovest, veroispovest ili „simbol“) i koja, u svoja dva dela (Ovaploćenje i Čvrsta deklaracija), čini završni odeljak luteranskog "Corpus Doctrinae", odnosno, "Telesne doktrine", poznate takođe kao "Knjiga konkorda" (većina referenci na ove tekstove odnosi se na originalno izdanje iz 1580) - prim. M. V.]

[4] „Unutar druge grupacije pobornika reformacije (različite od prethodno opisane), o kojima se takođe govori u delu "Formuli Concordiae", vladaju uverenja da je Hrist, u saglasnosti sa Njegovom ljudskom prirodom, putem egzaltacije, nije primio ništa drugo do - stvorene zemaljske darove, kao i konačnu ljudsku moć, dakle, da je bio čovek kao i svaki drugi, zadržavajući svojstva telesnosti; da, dakle, u pogledu svoje ljudske prirode, On nije sveprisutan, niti je sveznajući; da, iako On sada nije prisutan, Isus ipak, upravlja (kao kralj) stvarima udaljenim od sebe; da je On, kao Bog od večnosti, sada sa Ocem. Opet, Isus, kao čovek, koji je rođen u vremenu, jeste sa anđelima na nebu; i da, kada se kaže: "u Hristu je Bog čovek i čovek Bog", to predstavlja samo verbalnu frazu, odnosno, metaforu; i još štošta.

[5] “Međutim, ovo neslaganje se usklađuje putem Atanasijskog simbola vere, koji primaju svi u hrišćanskom svetu, a u kome se javljaju sledeće reči: ‘Prava vera se sastoji u tome, da verujemo i priznajemo da naš Gospod Isus Hrist, sin Božji, jeste - Bog i Čovek; Bog, od supstance Oca, rođenog pre stvaranja sveta, i Čovek, od supstanijece majke, rođene na svetu; savršeni Bog i savršen čovek: koji, iako je Hrist i Bog i čovek, ipak nisu dvoje već jesu jedan Hrist: jedan, ne pretvaranjem Božanske suštine u telo, već preuzimanjeg na Sebe Svog ljudskog u Bogu; jedan u potpunosti, i to ne jedan kao objedinjen konfuzijom dvaju supstancija, već jedan kao objedinjen - jedinstvom Osoba; jer, kao što razumna duša i telo jesu - jedan čovek, tako su Bog i čovek - jedan Hrist.’

3. O opravdanju verom i dobrim delima. Opravdavajuća i spasonosna vera sveštenstva se sastoji u sledećem: da se Bog Otac okrenuo od ljudskog roda zbog njegovih bezakonja, i tako ga je, iz Sopstvene pravde, osudio na večnu smrt, i da je zato poslao Sina na svet da ispašta, ne bi li ljudsku rasu ispaštanjem iskupio, i još, da zadovolji Oca i pomiri ga sa ljudskim rodom; i da je Sin to učinio uzevši na sebe osudu zakona i trpevši da sam bude razapet, i da je time, zahvaljujući poslušnosti prema Ocu, u potpunosti zadovoljio Božiju pravdu, čak i do stepena da je On sam postano pravda; i da Bog Otac to imputira i primenjuje, kao Sinovljevu zaslugu, na vernike i da im šalje Svetog Duha koji upravlja dobročinstvima, dobrim delima i pokajanjem, kao što dobro drvo daje dobre plodove; i opravdava, obnavlja, preporađa i posvećuje; i da je ova vera jedino sredstvo spasenja, i da se samo njome opraštaju čovekovi gresi.

[2] “Oni prave razliku između izvršenog čina i stanja opravdanosti; pod činom opravdanja oni, naime, razumeju početak opravdavanja, koji se dešava u trenutku, kada se čovek, jedino i isključivo putem te vere, sa pouzdanjem, čvrsto hvata Hristovih zasluga; pod stanjem opravdanosti oni, pak, razumeju napredak te vere, koji se odigrava unutrašnjim delovanjem Svetog Duha, koji se ne manifestuje, osim određenim znacima, u vezi sa kojima oni, opet, podučavaju razne stvari. Oni, takođe, govore o očiglednim dobrim delima koja su učinjena od čoveka i njegove volje, a koja slede veru (iako ne proističu iz nje); ali ih isključuju iz opravdanja, jer se u njima sadrži čovekovo sopstveno (proprium) i, stoga, zasluga čoveka.

[3] “Ovo je sažetak moderne vere. Međutim, njene potvrde, kao i tradicije koje se na nju odnose, jesu brojne i mnogostruke; od kojih će neke takođe biti navedene u daljem tekstu; a koje se sastoje u tome, da se ljudi ne mogu opravdati pred Bogom sopstvenom snagom, zaslugama i delima, već besplatno, Hrista radi, putem vere; da, pomoću ove vere, oni poseduju uverenja da su primljeni u blagodat i milost, kao i da su im otpušteni grehovi radi Njega, koji je svojom smrću nama omogućio zadovoljenje pred Ocem, i da Bog Otac zadovoljenje, naime, pripisuje vernicima, radi pravednosti pred Njim; da ta vera, koja se sastoji u tome da je Hrist stradao i umro za nas, nije samo istorijsko znanje, već i srdačan pristanak, pouzdanje i poverenje da se gresi besplatno opraštaju radi Hrista i da bivaju opravdani; i da se, tada, ove tri stvari podudaraju: besplatno obećanje milosti, Hristova zasluga kao cena, i posledično umilostivljenje. Da vera jeste pravednost, zbog koje se pretpostavlja da smo pravednici (opravdani) pred Bogom, i to - zbog obećanja milosti; a da biti opravdan znači: oslobađanje od grehova, i da oslobađanje od grehova, takođe, može biti nazvano još i oživljavanjem i preporodom; da nam se vera računa za pravdu, i to ne zato što je u pitanju dobro delo, već zato što se hvatamo za zasluge Hristove. I još, da Hristova zasluga predstavlja Njegovu poslušnost, stradanje, smrt i vaskrsenje; tako isto, da je neophodno da postoji nešto čime se Bogu može pristupiti, i da to ne može biti ništa drugo do - vera, kojom se vrši recepcija.

[4] “Da vera, u činu opravdavanja, ulazi kroz Reč i kroz slušanje Reči, kao i da opravdanje ne biva čovekov čin, već da ono predstavlja delovanje Duha Svetoga, i da tada čovek ne sarađuje ništa više od statue soli, stoke ili golog kamena, ne radeći ništa od sebe i ne znajući ništa o tome; ali da posle čina sarađuje, ali ne svojom sopstvenom voljom, u duhovnim stvarima; u stvarima prirodnim, građanskim i moralnim, dakako, biva drugačije: međutim, jasno je da, u duhovnim stvarima, ljudi, od sada, mogu da nastave da postupaju, posedujući htenje za onim što je dobro, i, takođe, osećajući zadovoljstvo usled toga, iako, ipak ništa od toga uopšte ne potiče iz njihove volje, već proizilazi iz Svetog Duha, i da oni, na taj način, sarađuju, i to ne iz njihovih vlastitih moći, već iz novih moći i darova koje je u njima začeo Sveti Duh, koji upravlja njihovom obraćenjem; i da se, u istinskom obraćenju, proizvode promena, obnova i kretanje unutar razumevanja i u srcu čoveka. Da dobročinstva, milosrđe, dobra dela i pokajanje ne ulaze u čin opravdanja, već da bivaju neophodni u stanju opravdanja, posebno zbog Božje zapovesti, i da oni, zahvaljujući dobročinstvima, zaslužuju telesne nagrade ovog života, ali ne i oproštenje greha i slavu večnog života, stoga što isključivo sama vera, lišena dela zakona, opravdava i spasava.

[5] “Da vera unutar čina (dela) opravdava čoveka, dok ga vera unutar interiornog stanja - obnavlja; da su, tokom procesa obnove, zbog Božje zapovesti, potrebna dela, za koja se pretpostavlja da su dobra, budući da su zapoveđena Dekalogom, s obzirom na to da se Božja volja sastoji u tome da telesne požude moraju biti ograničene građanskom disciplinom. Radi toga je On obezbedio doktrinu, zakone, sudije za prekršaje, i, najzad, kazne; da je, prema tome, suprotno od istine tvrđenje da delima zaslužujemo otpust greha i spasenje, i da dela imaju bilo kakav efekat u očuvanju vere, a takođe je lažno i tvrđenje da je čovek ugledan samo zbog sopstvenog mišljenja baziranog na pravdi; i još, da razum može, iz sopstvenih moći, da voli Boga iznad svega i da izvršava njegov zakon; jednom rečju, da se vera i spasenje ne čuvaju i zadržavaju u ljudima putem dobrih dela, već samo pomoću Duha Božijeg i pomoću vere; pa ipak, važi tvrđenje da dobra dela predstavljaju svedočanstva da je Sveti Duh prisutan u ljudima, i da obitava u njima. i, tako isto, da oni osuđuju tvrdnju da dobra dela štete spasenju, smatrajući je opasnom; to stoga, što treba razumeti unutrašnja dela Svetog Duha kao dobra, dok, nasuprot, spoljašnja dela, koja proizilaze iz čovekove sopstvene volje, ne treba shvatati kao dobra, već kao zla, s obzirom na to da ih čovek čini (sopstvene) zasluge radi.

[6] “Štaviše, oni uče da će Hrist, na Poslednjem sudu, izreći rečenicu o dobrim i zlim delima kao efektima, koji bivaju u skladu sa čovekovom verom, odnosno, koji ne bivaju u skladu sa njom. Ova vera danas vlada u celom hrišćanskom svetu (kod pobornika reformacije) među sveštenstvom, ali ne i među laicima, osim u veoma maloj meri; to stoga, što mirjani (laici) pod verom ne podrazumevaju ništa drugo negoli - verovanje u Boga Oca, Sina i Svetog Duha, kao i verovanje u to da će onaj, ko živi dobro, i ko u dobro veruje, biti spasen; i, takođe, oni veruju u Gospoda, naime, veruju da On jeste spasitelj; to stoga, što bivaju neuki po pitanju shvatanja misterija opravdanja, koje laicima bivaju izložene od strane njihovih propovednika. Ove stvari, koje sveštenici propovedaju, kod laika "ulaze na jedno uho, a izlaze na drugo"; njihovi učitelji zaista misle da su ih nečemu naučili, samo zato što ih lično poznaju, i trude se, u svojim školama, i na univerzitetima, da ih pridobiju; zato je u prethodnom tekstu već rečeno, da ovakva vera nije ništa drugo do - vera sveštenstva.

[7] „Međutim, činjenica je da učitelji različito podučavaju istu veru u različitim kraljevstvima Evrope u kojima je osnovana reformisana crkva; u Nemačkoj, Švedskoj i Danskoj kažu da Sveti Duh deluje pomoću te vere, i da opravdava i posvećuje ljude, a zatim ih sukcesivno obnavlja i preporađa, ali bez dela zakona; a oni koji, su u toj veri na osnovu sopstvenog pouzdanja i poverenja, bivaju u blagodati sa Bogom Ocem; i da se, ipak, i nadalje pojavljuju zla, koja oni tada čine, ali da se ona neprestano opraštaju.

[8] U Engleskoj podučavaju da ova vera proizvodi dobročinstvo, iako čovek ne zna ništa o tome. Takođe i to, da, kada čovek oseti da Sveti Duh deluje iznutra unutar njega samog, ta operacija, sama po sebi, predstavlja dobročinstvo; a ako ga ne oseća, a opet čini dobro radi spasenja, da bi se to činjenje moglo nazvati dobrim, ali da ono, u takvom slučaju, ipak donekle potiče od čoveka, budući da u njemu ima zasluga koje čovek pripisuje samom sebi. Štaviše, podučavaju još i da takva vera može da deluje u poslednjem času smrti, ali još nije poznato na koji način se to može odigrati.

[9] “Opet, u Holandiji podučavaju da Bog Otac, Sina svoga radi, kroz tu veru, Svetim Duhom opravdava i pročišćava čoveka iznutra, te pročišćava čak i njegovu sopstvenu volju, od koje se on odvraća, i čak je se uopšte i ne dotiče; neki, opet, podučavaju da se čovek sopstvene volje dotiče, ali u najmanjoj mogućoj meri, i da se, na taj način, zla (koja potiču iz ljudske volje) ne pojavljuju pred Bogom. Međutim, veoma mali broj laika jedva da išta zna o pomenutim misterijama sveštenstva; ni sveštenstvo, dakako, nije voljno da pomenute misterije ljudima objavi kao onakve, kakve bivaju same po sebi, s obzirom na to da sveštenici veoma dobro znaju da ove misterije laicima ne pričinjavaju nikakvo zadovoljstvo, kada bivaju objavljene u tom vidu.

4. O Zakonu i jevanđeljima. Da je Zakon dao sam Bog, i to zbog toga, da bi se moglo spoznati šta je greh i da bi se, stoga, greh mogao obuzdati pretnjama i strahom, a posle toga obećanjima i najavama blagodati (milosti); stoga posebna dužnost Zakona jeste - otkrivanje prvobitnog greha i svih njegovih plodova, i objavljivanje do koliko strahotnog stepena je pala čovekova priroda i koliko je ona duboko iskvarena; na taj način Zakon zastrašuje, ponižava čoveka, i baca ga na pod, sa licem okrenutim prema zemlji, tako da on posledično počinje da očajava (zbog toga što sebe sagledava tako iskvarenog) i da, naravno, zabrinuto želi pomoć. Ovo dejstvo zakona naziva se kajanje, koje nije aktivno (prisilno) ili veštačko, već pasivno i predstavlja istinsko mučenje savesti. A jevanđelje, s druge strane, predstavlja celokupnu doktrinu, koja se tiče Hrista i vere; a time se, dakako, tiče i oproštenja greha; shodno tome, jevanđelje jeste glasnik koji donosi radost, i koji ne objavljuje prekore i zastrašivanja, već donosi utehu. Zakonom se otkriva gnev Božiji, usmeren protiv svake bezbožnosti, i čovek, posledično, po Zakonu biva osuđen. Stoga Zakon navodi čoveka da gleda na Hrista i na jevanđelje; moraju se propovedati oba, kako Zakon, tako i jevanđelje, jer su čvrsto povezani. Jevanđelje uči da je Hrist uzeo na sebe prokletstvo Zakona i ispaštao zbog svih grehova ikada počinjenih od strane ljudskog roda (pa i naših sopstvenih), te da, posledično, dobijamo oproštaj - verom. I još, da Sveti Duh biva darovan i primljen, a srce čovekovo obnovljeno, i to ne propovedanjem Zakona, već propovedanjem jevanđelja; i da se Duh posle toga služi sveštenstvom koje služi Zakonu, ne bi li u Dekalogu poučavao i pokazivao šta je to Božja volja, i šta to Bogu pričinjava zadovoljstvo; tako Duh čini mrtvim i čini živim. Da treba praviti razliku između dela Zakona i dela Duha, i zato vernici, upravo iz tog razloga, nisu pod zakonom, već bivaju pod blagodaću. Da pravda Zakona ne opravdava, to jest, ne pomiruje čoveka sa Bogom, niti ga preporađa, niti, sama po sebi, može da obezbedi da ljudi budu prihvaćeni od Boga; međutim, nasuprot, kada je dat Sveti Duh, sledi ispunjenje zakona. Da dela propisana na drugoj ploči Dekaloga ne mogu da opravdavaju, jer njima delujemo sa ljudima, a ne delamo sa Bogom kako je propisano, a opet, da bi zadobio opravdanje, čovek mora da deluje sa Bogom. Da je Hrist, budući da je On bez greha, pretrpeo kaznu ustanovljenu radi grehova, i da je, nas radi, prineo samog Sebe na žrtvu, čime je Zakonu oduzeo pravo da osuđuje vernike. To stoga, što Hristova žrtva Ocu za ljude predstavlja umilostivljenje, radi koga se za svakog čoveka posledično pretpostavlja da je pravednik.

5. O pokajanju i ispovesti. Da se pokajanje sastoji iz dva dela; jedan deo predstavlja kajanje ili skrušenost, ili užasavajući strah koji (zbog greha) biva zakucan u u savest; drugi deo predstavlja veru, koja biva začeta pomoću jevanđelja, i koja, putem oproštenja grehova, teši savest i izbavlja od strahova svih vrsta. Onaj, koji priznaje da je u potpunosti u grehu, i koji, takođe, obuhvata sve grehe, posledično ne isključuje ni jedan jedini od njih, i ne zaboravlja svoje grehe; tako se grehovi čiste, a čovek se purifikuje, ispravlja i posvećuje; to stoga, što Sveti Duh ne trpi vladavinu greha, već ga potiskuje i obuzdava. Da bi nabrajanje grehova trebalo da bude u potpunoj slobodi, kako bi svaka osoba mogla slobodno da izabere da li će se pokajati ili ne; i da se ogroman akcenat stavlja na lično priznanje i odrešenje, oproštenje; dakle, ako se neko odluči za to, on može priznati svoje grehe i dobiti oproštaj od ispovednika, a gresi se zatim otpuštaju. Reči koje, ovom prilikom, sveštenik upotrebljava, glase: Neka je Bog milostiv prema tebi i neka potvrdi veru tvoju; neka ti bude prema tvojoj veri, a ja ti, po zapovesti Gospodnjoj, otpuštam tvoje grehe;' međutim, drugi govore posve drugačije: objavljujem ti oproštaj tvojih grehova:' da se, ipak, gresi ne opraštaju u većoj putem pokajanja, nego putem dobrih dela; štaviše, da se grehovi u najvećoj meri opraštaju - putem vere. Stoga je pokajanje sveštenstva samo priznanje pred Bogom da su grešnici,odnosno, molitva da istraju u veri. Da ispaštanja i zadovoljenja nisu potrebna, s obzirom na to da Hrist sam jeste: ispaštanje i zadovoljenje.

6. O prvobitnom (istočnom) grehu oni podučavaju: da se, ​​nakon Adamovog pada, svi ljudi množe u skladu sa prirodom, i da se posledično rađaju sa grehom, to jest, bez straha Božijeg, i sa požudama; i da takvo množenje u skladu sa iskvarenom prirodom osuđuje one, koji se nisu iznova rodili Krštenjem i Duhom Svetim, i donosi im večnu smrt; da to predstavlja uskraćivanje prvobitne pravde, a ujedno i neurednu dispoziciju čoveku svojstvenih osobina uma i karaktera delova njegove duše, i, najzad, da to predstavlja loše, iskvarene navike. Da postoji razlika između same prirode u kojoj je stvoren čovek (a koja postoji čak i posle pada, i, stoga, ostaje Božija kracija) i istočnog (prvobitnog) greha; dakle, da postoji razlika između iskvarene prirode i iskvarenosti, koja je svojstvena prirodi, i putem koje priroda biva iskvarena; da niko osim Boga samog ne može odvojiti iskvarenost prirode od same prirode; da će se to načiniti očiglednim u blagoslovenom vaskrsenju, jer će tada i sama priroda, koju čovek nosi sa sobom (i u sebi) širom sveta, iznova da vaskrsne, bez prvobitnog greha, i uživaće u večnom blaženstvu, kao i u večnoj sreći; da razlika između ovih dvaju priroda [pre i posle vaskrsenja - prim. M. V.] jeste poput razlike između dela Božijeg i dela đavolskog; da ovaj greh nije napao prirodu na način da je Sotona stvorio nekakvo supstancijalno zlo i pomešao ga sa prirodom, već da je priroda uništena stoga, što je (od Boga) stvorena prvobitna pravda - naknadno izgubljena, dakle, da prvobitni greh predstavlja - nesrećan slučaj i udes; i da je, zbog tog razloga, čovek postao kao duhovno mrtav pred Bogom: da je to zlo pokriveno i oprošteno isključivo od strane Hrista: da je i samo seme, od koga je čovek bivao stvoren, kontaminirano tim grehom: otuda važi i to, da čovek, putem rođenja, od roditelja dobija iskvarene sklonosti i unutrašnju nečistoću srca.

7. O krštenju. Da krštenje ne čini obična voda, već da ono, pak, predstavlja vodu, koju je preuzela Božanska zapovest, i još je zapečatila Rečju Božjom, i, na taj način, posvetila; da se vrlina, rad, plod i cilj krštenja sastoje u tome da se ljudi spasu i da budu primljeni u hrišćansko zajedništvo. Da se ​​krštenjem nudi pobeda nad smrću i nad đavolom; a takođe i otpust greha; i blagodat Božija; i još, Hrist sa svim svojim delima; i Duh Sveti sa svim darovima svojim; i večni blagoslov svima i svakom verniku. Razmatranje da li je istina da se krštenjem direktno daruje vera novorođenčetu, predstavlja previše ozbiljno pitanje, da bi se ono moglo zdušno i brižljivo na ovom mestu razmatrati. Da potapanje u vodu znači: umrtvljivanje starog čoveka, i vaskrsenje novog; da bi se stoga ono moglo nazvati umivaonikom preporoda; da ono biva istinskim umivaonikom u Reči; da ono, takođe, jeste i u Hristovoj smrti i pogrebu. Da život hrišćana predstavlja svakodnevno krštenje, koje biva započeto na ovaj način; da sve ovo, o čemu na ovom mestu pripovedamo, ne može izazvati voda, već biva izazvano od strane Božje Reči, koja je u vodi, i koja je sa vodom, kao i od vere od Božje Reči, koja biva pridodata u vodu; iz toga sledi da krštenje, u ime Boga, stvarno čine ljudi, ali da ono nije od njih, već da jeste - od samog Boga. Da krštenje ne oduzima prvobitni greh gašenjem izopačene požude, već samo eliminiše krivicu za taj greh.

“Međutim, druge denominacijne pobornika reformacije, opet, veruju da krštenje predstavlja spoljašnji umivaonik vode, čime se označava unutrašnje otklanjanje greha; da ne krštenje ne može da dodeljuje preporod, obnavljanje, veru, blagodat Božiju i spasenje, već ih samo označava i zapečaćuje; i da se ljudima, dakle, ništa od onoga, o čemu je bilo reči u prethodnom tekstu, ne može dodeliti unutar krštenja, i sa krštenjem, već se dodeljuje naknadno, kada čovek, koji je bio kršten u detinjsvu, postane odrasla osoba; i da izabrani tada mogu da sami steknu Hristovu blagodat i dar vere: a stoga, što spasenje ne zavisi od čina krštenja, biva dozvoljeno da u, nedostatku redovnog sveštenika, čin krštenja obavi bilo ko drugi.

8. O Svetoj večeri. Oni iz reformisane crkve, nazvane Luteranskom crkvom, uče da su na Svetoj večeri ili sakramentu oltara Hristovo telo i krv zaista i suštinski prisutni, i da se oni istinski dele i primaju sa hlebom i vinom; da oni stoga predstavljaju istinsko telo i pravu Hristovu krv u hlebu i vinu, i da su materijalni hleb i vino obuhvaćeni njima, i da se, dakako, daju hrišćanima da jedu i piju; i da stoga oni, nakon posvećenja, više ne predstavljaju puki materijalni hleb i materijalno vino, već bivaju uključeni u Reč Božiju, i, dakako, vezani za tu Reč, te stoga postaju telo i krv Hristova; jer, kada se Reč približi elementu, ona postaje sakrament; međutim, pripadnici Luteranske crkve, ipak, ne podeduju uverenje da postoji transupstancijacija, u šta veruju papisti; Luterani, pak, veruju da je to hrana duše, koja hrani i jača novog čoveka: da je uspostavljena sa ciljem da se vera poboljšava i da, naravno, dobija na snazi, da oprašta greh i da ljudima, pritom, daje novi život, koji je Hrist zaslužio nas radi: tako da se Hristovo telo i krv se uzimaju ne samo duhovno (verom), već i ustima, i to na natprirodan način, zbog njihovog svetotajinskog sjedinjenja hlebom i vinom: da se dostojanstvo ove večere sastoji isključivo u poslušnosti, i u zaslugama Hristovim, koje implementira istinska vera. Jednom rečju, tajne Gospodnje večere i krštenja predstavljaju svedočanstva Božje volje i blagodati za ljude; i da sakrament Svete večere jeste - obećanje oproštaja greha kroz veru; da se na ovaj način, takođe, ljudsko srce može pokrenuti da postane verujuće; i da Duh Sveti može delovati kroz Reč i sakramente: da ove efekte ne proizvodi puko posvećenje sveštenika, već da se oni pripisuju isključivo Gospodnjoj vrlini, koja jedina biva svemoćna. Da nedostojni, baš kao i dostojni, primaju stvarno telo i istinsku krv Hristovu, naime, njegovo telo, kakvo je ono bivalo dok je On visio razapet na krstu, i Njegovu krv koja je tada tekla prolivena; međutim, značajno je naglasiti da oni, koji bivaju dostojni, Hristovom telom i krvlju zadobijaju spasenje, dok nedostojni zadobijaju - osudu; da dostojni jesu oni, koji poseduju veru; da niko ne treba da bude primoravan na Svetu večeru, već svi mogu da joj pristupe slobodno, u času kad ih na nju natera duhovna glad.

[2] „Međutim, drugi iz reformisane crkve uče da se na Svetoj večeri telo i krv Hristova uzimaju samo duhovno, a hleb i vino nisu ništa drugo do - označitelji, forme, simboli, znaci, likovi i sličnosti; da Hrist nije telesno prisutan, već da On biva prisutan isključivo i jedino u vrlini, i u delovanju iz svoje Božanske suštine; ali da, međutim, na nebu postoji konjunkcija, koja biva u skladu sa zajedničarenjem svakog pojedinca ponaosob: da dostojanstvo ove Svete večere ne zavisi samo od vere, već i od pripreme: da isključivo oni, koji su dostojni, zadobijaju svoju vrlinu, dok nedostojni dobijaju - materijalni hleb i vino, i ništa više od toga. Iako, dakako, među različitim reformističkim konfesijama egzistiraju sve ove (u prethodnom tekstu pomenute) nesuglasice, kojima se bavimo na ovim stranicama, ipak se svi pobornici reformacije slažu u jednom: da je neizostavno neophodno da oni, koji žele da dostojno da prime Svetu večeru, prethodno imaju da neizbežno obave delo pokajanja; Luterani insistiraju na tome da, ako se ne pokaju zbog zlih dela, a ipak se usude da pristupe sakramentima Svete večere, ima da budu večno osuđeni; a Englezi, opet, veruju da će, ako ostanu nepokajani pre pričešća, đavo ući u njih, na isti način na koji je svojedobno ušao u Judu; to se jasno vidi iz molitava pročitanih pre pričešća.

9. O slobodnoj volji. Oni prave razliku između čovekovog stanja pre pada, zatim, stanja posle pada, potom, stanja nakon prijema vere i obnove i, najzad, stanja nakon vaskrsenja. Da čovek, nakon pada, biva potpuno nesposoban da (putem isključivo svoje sopstvene moći) započne, promišlja, shvata, veruje, želi, upravlja ili da sarađuje ni sa čim što je sadržano u duhovnim i Božanskim stvarima; i da, takođe biva nesposoban da prihvati blagodat, ili da joj se, pak, prilagodi; već da njegova prirodna volja nije sposobna ni za šta drugo, do za one stvari koje jesu posve suprotne Bogu, i koje kod Boga izazivaju nezadovoljstvo; tako da je čovek u duhovnim stvarima sličan skladištu, iako još uvek poseduje sposobnost, doduše ne aktivnu, već pasivnu, pomoću koje se, blagodaću Božijom, ipak može okrenuti ka dobru; da, štaviše, u čoveku, nakon pada, i dalje ostaje slobodna volja, kao i moć, koja mu daje sposobnost da čuje (ili da, pak, ne čuje) Reč Božiju, i da se, na taj način, u njegovom srcu zapali iskra vere, koja prigrljuje oproštaj greha radi Hrista, i daruje utehu. I da, ipak, ljudska volja uživa slobodu vršenja građanske pravde i izbora stvari koje spadaju u oblast razuma.

10. Crkve. Da crkva jeste skupština i zajednica svetih, kao i da se ona širi čitavim svetom među onima, koji imaju istog Hrista, istog Svetog Duha i iste tajne, bilo da poseduju slične ili da, pak, poseduju različite tradicije; i da je crkva, uglavnom - društvo vere; i da samo ovakva crkva jeste telo Hristovo, i još, da dobri ljudi predstavljaju ime crkve, pri čemu oni, istvovremeno, zaista i jesu - crkva, dok zli bivaju crkvom samo po pukom imenu; i još, da zli i licemeri, s obzirom na to da su međusobno izmešani, predstavljaju članove crkve u skladu sa njenim spoljnim znacima, pod uslovom da nisu iz nje prethodno bili ekskomunicirani, ali da oni, ni u kom slučaju, nisu istovremeno i delovi Hristovog tela. Da crkveni obredi, koji se nazivaju ceremonijama, jesu stvari koje izazivaju ravnodušnost, odnosno, stvari koje nisu od posebnog interesa [adiaphori], i da one nikako ne predstavljaju bogopoštovanje, niti deo bogopoštovanja Boga; da je, prema tome, crkva slobodna da ih uspostavlja, transformiše ili čak ukida, što, na primer, važi za razlike u: odeždi, vremenu, značajnim danima i datumima, hrani i slično; i da zato nijedna crkva ni u kom slučaju ne bi smela da osuđuje drugu zbog stvari ovakve prirode.”

Sve ovo o čime smo se pozabavili u prethodnom tekstu, predstavlja, u skraćenoj formi, doktrinarna načela reformisane crkve i religije; a ona načela, koja podučavaju Švengfeldijanci [sledbenici šleskog teologa reformacije Caspar Schvenckfeld-a (1490–1561) – prim. M. V.], Pelagijanci [Pelagijanizam je heterodoksna hrišćanska teološka pozicija koja smatra da prvobitni greh nije okaljao ljudsku prirodu i da ljudi imaju slobodnu volju da postignu ljudsko savršenstvo bez božanske blagodati. Inspirator: Pelagius (oko 355 - oko 420. ne) – prim. M. V.] Manihejci [maniheizam ili manihejstvo (prema kasnolat. manichaeus - grč. μανιχαῖος: manihejac, prema sirskom Mānī ḥayyā: živući Mani), dualistička soteriološka religija koju je utemeljio Mani (oko 216–277) – prim. M. V.], Donatisti [donatisti (donatizam), hršićansko jeretičko sledbeništvo nastalo u Africi početkom IV stoleća, sledbenici biskupa Donata iz Kartage (313–355). - prim. M. V.], Anabaptisti [anabaptisti (grč. ἀναβαπτίζεıν: ponovno krstiti, ponovno uroniti), kršćanska konfesija koja podučava da krštenje dece ne vredi, jer deca nemaju vere. Onima koji su kršteni kao djeca odricali su milost i zahtevali da se, kao odrasli, ponovno krste (uronjavanjem u vodu) kako bi se poštovalo Evanđelje – prim. M. V.], Arminijanci [arminijanizam, hrišćanska protestantska konfesija. U reformisanoj crkvi u Holandiji nastao je početkom XVII. st. spor o predestinaciji (predodređenosti), središnjoj kalvinističkoj dogmi – prim. M. V.], Cvinglijevci [Ulrih Cvingli - nem. Ulrich Zvingli;, 1. januar 1484 -, 11. oktobar 1531) je bio vođa reformacije u Švajcarskoj – prim. M. V.] Antitrinitarijanci [Antitrinitarijanizam ili Nontrinitarizam je oblik hrišćanstva koji odbacuje glavnu hrišćansku doktrinu o Trojstvu - učenje da se Bog javlja u tri različite ipostasi ili osobe koje su zajedničke, jednake i nedeljivo ujedinjene u jedno biće ili suštinu (iz grčkog ousia) – prim. M. V.] , Socinijanci [Socinijanizam je hrišćanski oblik jedinarizma krajem 16. veka, koji je racionalno uskratio Trojstvo, božanstvo Isusa Hrista i iskupljenje- prim. M. V.], Arijanci [Arijanstvo je hristološko učenje koje je propovedao Arije, sveštenik u Aleksandriji u Egiptu. Suština njegovog učenja se sastojala u razlikovanju Boga kao tvorca i Hrista kao božjeg stvorenja - prim. M. V.], i, danas, Kvekeri [kvekeri(engl. quakers:drhtavci); naziv je u vezi s izrazom »drhtanje pri Božjem prisustvu« te pojavom drhtanja pri zapadanju u verski zanos), sledbenici przajednice Društvo prijatelja (Society of Friends),nastale u Engleskoj proširene naročito u SAD-u (Pensilvanija) i Engleskoj–prim. M. V.], i Moravci [Moravska crkva, formalno nazvana Unitas Fratrum (latinski za"Jedinstvo braće"), jedna je od najstarijih protestantskih denominacija na svetu, a njeno nasleđe datira iz boemske reformacije u 15. veku i osnovanog Jedinstva braće(češki: Jednota bratrska) u Kraljevini Bohemiji. Oni pridaju veliku vrednost ekumenizmu, ličnoj pobožnosti, misama i muzici, eliminišući papinske oproštajnice i ideju Čistilišta – prim. M. V.], su preskočeni u našoj analizi, jer ih crkva pobornika reformacije ne odobrava i posledično ih odbacuje, budući da ih smatra jeretičkim.

/ 962