1
I kad On u jedan od onih dana učaše narod u crkvi i propovedaše jevanđelje, dođoše glavari sveštenički i književnici sa starešinama,
2
I rekoše Mu govoreći: Kaži nam kakvom vlasti to činiš? Ili ko ti je dao vlast tu?
3
A On odgovarajući reče im: i ja ću vas upitati jednu reč, i kažite mi:
4
Krštenje Jovanovo ili bi s neba ili od ljudi?
5
A oni pomišljahu u sebi govoreći: Ako kažemo s neba, reći će: Zašto mu dakle ne verovaste?
6
Ako li kažemo od ljudi, sav će nas narod pobiti kamenjem; jer svi verovahu da Jovan beše prorok.
7
I odgovoriše: Ne znamo otkuda.
8
A Isus im reče: Ni ja vama neću kazati kakvom vlasti ovo činim.
9
A narodu poče kazivati priču ovu: Jedan čovek posadi vinograd, i dade ga vinogradarima pa otide na podugo vremena.
10
I u vreme posla k vinogradarima slugu da mu dadu od roda vinogradskog; ali vinogradari izbiše ga, i poslaše praznog.
11
I posla opet drugog slugu; a oni i onog izbiše i osramotivši poslaše praznog.
12
I posla opet trećeg; a oni i onog raniše, i isteraše.
13
Onda reče gospodar od vinograda: Šta ću činiti? Da pošaljem sina svog ljubaznog: eda se kako zastide kad vide njega.
14
A vinogradari videvši njega mišljahu u sebi govoreći: Ovo je naslednik; hodite da ga ubijemo da naše bude dostojanje.
15
I izvedoše ga napolje iz vinograda i ubiše. Šta će dakle učiniti njima gospodar od vinograda?
16
Doći će i pogubiće ove vinogradare, i daće vinograd drugima. A oni što slušahu rekoše: Ne dao Bog!
17
A On pogledavši na njih reče: Šta znači dakle ono u pismu: Kamen koji odbaciše zidari onaj posta glava od ugla?
18
Svaki koji padne na taj kamen razbiće se; a na koga on padne satrće ga.
19
I gledahu glavari sveštenički i književnici u onaj čas da dignu ruke na Nj; ali se pobojaše naroda, jer razumeše da njima ovu priču kaza.
20
I pažahu na Njega, i poslaše vrebače, koji se građahu kao da su pobožni: ne bi li Ga uhvatili u reči da Ga predadu poglavarima i vlasti sudijinoj.
21
I upitaše Ga govoreći: Učitelju! Znamo da pravo govoriš i učiš, i ne gledaš ko je ko, nego zaista učiš putu Božijem:
22
Treba li nam ćesaru davati harač, ili ne?
23
A On razumevši njihovo lukavstvo reče im: Šta me kušate?
24
Pokažite mi dinar; čiji je na njemu obraz i natpis? A oni odgovarajući rekoše: Ćesarev.
25
A On im reče: Podajte dakle šta je ćesarevo ćesaru, a šta je Božije Bogu.
26
I ne mogoše reči Njegove pokuditi pred narodom; i diviše se odgovoru Njegovom, i umukoše.
27
A pristupiše neki od sadukeja koji kažu da nema vaskrsenja, i pitahu Ga
28
Govoreći: Učitelju! Mojsije nam napisa: Ako kome umre brat koji ima ženu, i umre bez dece, da brat njegov uzme ženu, i da podigne seme bratu svom.
29
Beše sedam braće, i prvi uze ženu, i umre bez dece;
30
I uze drugi ženu, i on umre bez dece;
31
I treći je uze; a tako i svi sedam; i ne ostaviše dece, i pomreše;
32
A posle svih umre i žena.
33
O vaskrsenju dakle koga će od njih biti žena? Jer je ona sedmorici bila žena.
34
I odgovarajući Isus reče im: Deca ovog sveta žene se i udaju;
35
A koji se udostoje dobiti onaj svet i vaskrsenje iz mrtvih niti će se ženiti ni udavati;
36
Jer više ne mogu umreti; jer su kao anđeli; i sinovi su Božiji kad su sinovi vaskrsenja.
37
A da mrtvi ustaju, i Mojsije pokaza kod kupine gde naziva Gospoda Boga Avraamovog i Boga Isakovog i Boga Jakovljevog.
38
A Bog nije Bog mrtvih nego živih; jer su Njemu svi živi.
39
A neki od književnika odgovarajući rekoše: Učitelju! Dobro si kazao.
40
I većne smehu ništa da Ga zapitaju. A On im reče:
41
Kako govore da je Hristos sin Davidov?
42
Kad sam David govori u psaltiru: Reče Gospod Gospodu mom: sedi meni s desne strane,
43
Dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojim.
44
David dakle Njega naziva Gospodom; pa kako mu je sin?
45
A kad sav narod slušaše, reče učenicima svojim:
46
Čuvajte se od književnika, koji hoće da idu u dugačkim haljinama, i traže da im se klanja po ulicama, i prvih mesta po zbornicama, i začelja na gozbama;
47
Koji jedu kuće udovičke, i lažno se mole Bogu dugo. Oni će još većma biti osuđeni.
