¹ Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?

² A žena reče zmiji: Mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu;

³ Samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.

⁴ A zmija reče ženi: Nećete vi umreti;

⁵ Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo.

⁶ I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.

⁷ Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokovog i načiniše sebi pregače.

⁸ I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu.

⁹ A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si?

¹⁰ A on reče: Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.

¹¹ A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?

¹² A Adam reče: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.

¹³ A Gospod Bog reče ženi: Zašto si to učinila? A žena odgovori: Zmija me prevari, te jedoh.

¹⁴ Tada reče Gospod Bog zmiji: Kad si to učinila, da si prokleta mimo svako živinče i mimo sve zveri poljske; na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svog veka.

¹⁵ I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.

¹⁶ A ženi reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog, i on će ti biti gospodar.

¹⁷ Pa onda reče Adamu: Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kog sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svog veka;

¹⁸ Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;

¹⁹ Sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.

²⁰ I Adam nadede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svima živima.

²¹ I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u njih.

²² I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruku svoju i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi.

²³ I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet;

²⁴ I izagnav čoveka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života.