778. A na glavama njezinijem imena hulna, označava krivotvorenje Reči. To je vidljivo iz značenja izraza "glava", kao poznavanja svetih stvari Reči, koje su krivotvorene i izopačene (vidi u prethodnom tekstu, br. 775); takođe i od značenja "imena" kao kvaliteta (osobina) stvari i njenih stanja (vidi u prethodnom tekstu, br. 102, 135, 696); ovde je u pitanju kvalitet razmišljanja prirodnog čoveka, koji potvrđuje odvajanje vere od života, što je označeno ovom "zvijeri"; takođe se to može videti iz značenja izraza "hulna", kao krivotvorenja Reči (o čemu uskoro). Iz toga je vidljivo da izraz "na njegovim glavama imena hulna" označava osobinu onih, koji razumevanjima prirodnog čoveka potvrđuju razdvajanje vere od života, kao i da je osobina takvih - krivotvorenje Reči. Izraz "hulna" označava krivotvorenje Reči, jer, u onome što sledi, ova zver reprezentuje način na koji su oni, koji su označeni zmajem, izopačili bukvalni smisao Reči razmišljanjima prirodnog čoveka, da bi mogli potvrditi opravdanje i spasenje samom verom bez dobrih dela; a to se ne može učiniti ni na koji drugi način, osim putem krivotvorenja Reči, koja u svakoj pojedinosti povezuje istine s dobrima i dobra sa istinama, a tako i veru sa milosrđem i milosrđe sa verom (kako je u prethodnom tekstu prikazano, br. 775). Zato se krivotvorenja Reči označavaju izrazom "hulna", za koji se kaže da je ime ove zveri.

[2] A na koji način se nad Reči izvršava bogohuljenje krivotvorenjem njenog istinskog smisla, ilustrovaće se primerom koji sledi. Oni, koji razdvajaju veru od dobrih dela, kažu: Bog Otac je uklonio, i čak odbacio ljudsku rasu zbog njenih zala; zbog toga je njegov Sin bio poslat u svet, ili je, pak, Sin sam, koji je bio pokrenut sažaljenjem, došao na svet. On je, pomoću kazne proizašle iz ekstremne osude, koja je bila stradanje na krstu, kao i putem svoje krvi prolivene na tom krstu, i naposletku svojom smrću, pomirio čovečanstvo s Ocem, založivši se za njega na ovaj način. Budući da je to među glavnim stvarima doktrine onih, koji odvajaju veru, koja je milosrđe, iz svog života, ukratko ću naglasiti kako se time huli na Božansko. Bogohljenje se sastoji u tome, da oni veruju i misle da je Božanstvo uklonilo ili odbacilo ljudsku rasu od sebe, dok je Bog, ustvari: sama ljubav, sama milost i samo dobro, a pomenuti atrubuti čine Njegovu Esenciju; očito je, stoga, nemoguće da Bog ukloni ili odbije i jednog jedinog pojedinca iz ljudske rase jer bi to bilo delovanje protiv Njegove esencije, koja je, kao što je već rečeno, izvor svih ljubavi, svih milosrđa i sve dobrote. Bilo bi nemoguće i za jednog anđela ili za ijednog čoveka, koji je u ljubavi, milosrđu i dobroti od Gospoda, da učini nešto tako; pa ipak, njihova ljubav je konačna, dok je Božanska ljubav beskrajna. Boga Oca, koji uklanja ili odbacuje ljudsku rasu, oni nazivaju osvetoljubivom pravdom, pri čemu se ne gaji drugačija ideja Boga od ideje kralja ili sudije, koji se sveti za zlo koje mu je učinjeno, a, posledično, čini se kao da je to njihova sopstvena osveta u kojoj ne može biti ičeg drugog do ljutnje. Da bi to potvrdili, oni navode odlomke iz Reči gde se Bog zove osvetnikom, ljubomornim, ljutitim i gnevnim; a te odlomke iz Reči oni, na taj način, krivotvore, budući da se ti izrazi koriste u bukvalnom smislu Reči u skladu sa tekstom, kakvim se on čini na prvi pogled. To stoga, što, kad čovek nakon smrti postane duh, ako obitava u zlu, preostalom još iz njegovog života na svetu, on će se odvratiti od Gospoda; a kad se odmakne od Gospoda i kad Ga poriče, on više ne može biti pod Gospodnjom zaštitom, koja sprečava da ga njegovo sopstveno zlo ne kazni, jer je zlo kazna za zle, kao što je dobro nagrada za dobre. Ali, budući da je kazna za zle - zlo, počinjeno od strane zlih, čini se kao da kazna potiče od Božanskog, pa se, usled tog privida, govori za Božansko u Reči da se ljuti, da osuđuje, baca u pakao, i slično. Ipak, Gospod nikoga zaista osuđuje i ne kažnjava (kao što se može videti u delu "Nebo i Pakao", u zaglavlju poglavlja br. 545-550: "Gospod nikog ne baca u pakao, duh se sam dole baca." Iz toga se može videti kako se vrši blasfemija nad Božanskim, putem krivotvorenja Reči. To stoga, što se misli da je Bog u nekom smislu osvetnik, da je ljutit, da baca u pakao i kažnjava, kad je zapravo zlo ono, koje kažnjava samo sebe, to jest, izvršilac kazne je pakao iz koga zlo ishodi, a ne Božansko. Božansko je oskrnavljeno krivotvorenjem Reči i verovanjem i mišljenjem da se Bog Otac želi pomiriti s ljudskom rasom pomoću kazne proizašle iz ekstremne osude, koja je bila stradanje na krstu, te tako i putem krvi Njegovog sina prolivene na tom krstu; i da se time ganuo i preokrenuo ka milosti. Zar iko, ukoliko ima u sebi prosvetljeno razumevanje, ne vidi da je to takođe suprotno Božanskom, i stoga suprotno istinskoj istini Reči? Jer, kako to je suprotno Božanskom, tada mora biti bogohuljenje, tako da uzurpiranje bukvalnog smisla Reči, kako bi se potvrdila ova doktrina, predstavlja ništa drugo do - bogohuljenje. Ali više o tome u nastavku ovog rada.

[3] Šta se, dakle, označava izrazom "hula" može se videti iz odlomaka u Reči gde se ono pominje; od čega mi je dopušteno samo da citiram ono što sledi. U Jevanđeljima: Zato vam kažem: svaki grijeh i hula oprostiće se ljudima; a na Duha svetoga hula neće se oprostiti ljudima. I ako ko reče riječ na sina čovječijega, oprostiće mu se; a koji reče riječ na Duha svetoga, neće mu se oprostiti ni na ovome svijetu ni na onome. (Mat. 12:31, 32). Zaista vam kažem: svi grijesi oprostiće se sinovima čovječijim, i huljenja na Boga, makar kakova bila: A koji pohuli na Duha svetoga nema oproštenja vavijek, nego je kriv vječnome sudu. (Marko 3:28, 29). I svaki koji reče riječ na sina čovječijega oprostiće mu se, a koji huli na svetoga Duha neće mu se oprostiti. (Luka 12:10). Šta se tačno označava pomoću izraza "grijeh i hula oprostiće se ljudima; a na Duha svetoga hula neće se oprostiti ljudima, " a šta pomoću izraza "reče riječ na sina čovječijega, " do sada nije bilo poznato u crkvi, a to stoga, što nije bilo poznato ispravno značenje izraza "Duh sveti", kao ni šta se tačno podrazumeva pod izrazom "Sin Čovječji". Izraz "Duh sveti" znači Gospoda u odnosu na Božansku istinu, kakva je na nebesima, to jest Reč, i to onakvu, kakva je u duhovnom smislu, jer je to Božanska istina na nebu. A "Sin Čovječji" znači Božansku istinu, kakva jeste na Zemlji, to jest, Reč i to onakvu, kakva je u prirodnom smislu, jer je to Božanska istina na zemlji. Kad je poznato šta se podrazumeva pod "Duhom svetim", a šta pod izrazom "Sin čovečij", takođe se može spoznati i šta označava izraz "grijeh i hula na Duha svetoga, " a šta, pak, predstavlja izraz "reče riječ na sina čovječijega;" a takođe i zašto se greh opisan izrazom "reče riječ na sina čovječijega" može oprostiti, dok, nasuprot, "grijeh i hula oprostiće se ljudima; a na Duha svetoga hula neće se oprostiti ljudima. " "Grijeh i hula na Duha svetoga" znači poricati Reč i izopačiti njena suštinska dobra i krivotvoriti njene esencijalne istine; dok "riječ na sina čovječijega" znači interpretirati prirodni smisao Reči, što je njen bukvalni smisao, u skladu sa spoljašnjim izgledom teksta.

[4] Poricati Reč je greh koji "neće mu se oprostiti ni na ovome svijetu ni na onome, " to jest, večno, a ko to čini "je kriv vječnome sudu, " jer oni, koji negiraju Reč poriču Boga, negiraju Gospoda, negiraju nebo i pakao, i poriču crkvu i sve stvari koje se odnose na nju; a oni, koji to poriču su ateisti, koji, iako verbalno pripisuju stvaranje svemira nekom Vrhovnom Entitetu ili Božanstvu ili Bogu, u svom srcu oni stvaranje pripisuju prirodi. Budući da su im takva poricanja razvezala svaku povezanost sa Gospodom, oni moraju biti odvojeni od neba i sjedinjeni sa paklom. Izopačavanje suštinskih dobara Reči i krivotvorenje njenih esencijalnih istina je bogohuljenje protiv Duha Svetoga koje se ne može oprostiti jer "Duh sveti" znači Gospoda u odnosu na Božansku istinu, onakvu, kakva je na nebesima, to jest, Reč, kakva je ona u duhovnom smislu, kao što je rečeno u prethodnom tekstu. U duhovnom smislu, istinska dobra i istinske istine su očigledni; ali u prirodnom smislu, kao da su dobra i istine zaodenuti, a samo tu-i-tamo bivaju ogoljeni. Stoga ih se zovu prividna dobra i istine. To je ono što je izopačeno i krivotvoreno; i za njih se kaže da su izopačeni i krivotvoreni onda, kada su objašnjeni na takav način, da bivaju suprotni stvarnim dobrima i istinama, jer se tada nebo uklanja od čoveka, i čovek se od njega odvaja; a to zbog razloga što, kao što je prethodno rečeno, istinska dobra i istine čine duhovni smisao Reči u kome su nebeski anđeli. Na primer, nebo je uklonjeno od čoveka kad se poriče Gospod i Njegovo Božansko, kao što su to učinili fariseji, koji su rekli da je Gospod učinio čudesa pomoću Veelzevula, i imao nečist duh; zbog toga, što su oni, na taj način, poricali Njega i Njegovo Božansko, rekao je da je to greh i bogohuljenje protiv Duha svetoga, jer je njihov govor bio protiv Reči, kao što se može videti u prethodnim stihovima ovih poglavlja u Jevanđeljima. Iz istog razloga, takođe, Socinijanisti [Socinijanizam je hrišćanski oblik jedinarizma krajem 16. veka, koji je racionalno uskratio Trojstvo, božanstvo Isusa Hrista i iskupljenje- prim. M. V. ] i Arijanci [Arijanstvo je hristološko učenje koje je propovedao Arije, sveštenik u Aleksandriji u Egiptu. Suština njegovog učenja se sastojala u razlikovanju Boga kao tvorca i Hrista kao božjeg stvorenja - prim. M. V. ], koji poriču Božansko Gospodnje, iako ne poriču Gospoda, ostaju izvan neba i ne mogu biti primljeni ni u jedno anđeosko društvo.

[5] Uzmimo, kao još jedan primer, one, koji isključuju dobra iz ljubavi, kao i dela ljubavi iz sredstava spasenja i koji tvrde da je vera, isključujući dobra i činove, jedino sredstvo spasenja i koji potvrđuju ovo mišljenje ne samo putem doktrine, već i svojim sopstvenim životom, govoreći u srcu: "Dobra me ne spasavaju, kao što me ni zla ne osuđuju, jer imam veru". Takvi, takođe, vređaju Duha svetoga, jer krivotvore istinsko dobro i istinu Reči, i to u hiljadama odlomaka, gde se pominju ljubav i milosrđe, činovi i dela. Štaviše, kao što je već rečeno, u svakoj stvari u Reči ima braka dobra i istine, dakle milosrđa i vere; Dakle, kada je dobro ili milosrđe oduzeto, taj brak propada, a umesto toga nastaje preljuba; priroda ove preljube objasniće se drugde. Zato se takvi i ne mogu primiti u nebo; isto tako, i zbog dodatnog razloga, jer su stavili zemaljsku ljubav na mesto nebeske ljubavi, te zbog zlih dela, umesto dobrih dela, jer su njihova dela učinjena iz zemaljske ljubavi. Zemaljska ljubav, u slučaju kada je odvojena od nebeske ljubavi, postaje paklena ljubav. No, posve drugačije važi za one, koji istinski veruju u doktrinu Crkve i svojih učitelja, da je vera je jedino sredstvo spasenja, u odnosu na one, koji imaju ovakvo znanje, ali iznutra ga niti potvrđuju niti negiraju, a koji, međutim, žive dobar život iz Reči, to jest, jer Gospod tako zapoveda u Reči. Takvi ne vređaju Duha svetog, jer ne krivotvore dobra Reči niti krivotvore njene istine, i stoga su oni povezani s nebeskim anđelima. Štaviše, mali broj takvih zna da je vera nešto drugo osim verovanja u Reč. Dogmu opravdanja po veri bez dela zakona oni ne shvataju, jer ona nadilazi njihovo razumevanje.

[6] Navedena dva primera navode se da obznanimo što se predstavlja izrazom "Grijeh i hula na Duha svetoga", odnosno, da je greh protiv toga - uskraćivanje Božanske istine, a time i Reči, a to bogohuljenje protiv njega predstavlja izopačenje esencijalnih dobara Reči, i krivotvorenje njenih esencijalnih istina. Treba istaći da dobro Reči, kada biva pervertirano, prelazi u zlo, i da njena istina, kada biva krivotvorena, postaje - neistina. Izraz "Riječ protiv Sina čovječijeg" znači - interpretirati prirodni smisao Reči, što je njen bukvalni smisao, u skladu sa spoljašnjim izgledom teksta, jer "Sin Čovečji" znači Gospoda u odnosu na Božansku istinu, onakvu, kakva je na Zemlji, to jest, kakva je u prirodnom smislu. Takva se reč ljudima oprašta, jer većina stvari u prirodnom smislu Reči, ili u bukvalnom smislu, jesu dobra i istine, koji kao da su zaodenuti, a samo tu i tamo - ogoljeni, dok su oni uvek ogoljeni, kada su u duhovnom smislu; a dobra i istine, koji su zaodenuti, nazivaju se spoljnim izgledom istine. Jer je Reč u svojim poslednjim stvarima poput čoveka odevenog u haljine, ali ogoljenog lica i ruku; a gde je Reč tako ogoljena, njena dobra i istine izgledaju ogoljeno, kao što su i na nebu, kakvi su oni stvarno, u duhovnom smislu. Stoga, ništa ne može omesti one, koji su prosvetljeni od Gospoda, da vide doktrinu istinskog dobra i istinske istine iz bukvalnog smisla Reči. Takođe, ništa ne može sprečiti ni one, koji su malo manje prosvetljeni, da potvrde doktrinu istinskog dobra i istinske istine iz bukvalnog smisla Reči. Reč je, u bukvalnom smislu, takva, da može biti temelj duhovnog smisla; Tako isto, ona je u ovakvom smislu pogodna za razumevanje prostih ljudi. Prosti ljudi, pak, ako stvari nisu jasno utvrđene, uopšte nisu u stanju da ih percipiraju. Međutim, kad ih percipiraju, oni veruju u njih i izrvršavaju ih.

[7] Štaviše, budući da su Božanske istine, kad su date u bukvalnom smislu Reči, uglavnom pojavne istine, a jednostavni u veri i srcu ne mogu se uzdići iznad njih, nije greh ili bogohuljenje tumačiti Reč prema pojavnom, pod uslovom da se iz pojavnog ne oblikuju pricipi, koji su na taj način, na osnovu pojavnog, potvrđeni, da uništavaju Božansku istinu u svom pravom smislu. Na primer, gde se kaže: A sjutradan vidje Jovan Isusa gdje ide k njemu, i reče: gle, jagnje Božije koje uze na se grijehe svijeta. (Jovan 1:29); i: Jer je ovo krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha. (Mat. 26:28); i opet: I posta rat na nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i anđeli njezini. I oni ga pobijediše krvlju jagnjetovom i riječju svjedočanstva svojega, i ne mariše za život svoj do same smrti. (Otkr. 12:7, 11); i kad se, na osnovu ovih reči veruje, kroz prostotu, da je Gospod patio od stradanje na krstu zbog naših greha, i da nas je, kroz ovu patnju, i Njegovu krv, otkupio od pakla - budući da je to pojavna istina i može se proklamovati, i u nju se može verovati, stoga ona ne osuđuje jednostavne u veri i srcu. Ali, uspostaviti načelo iz tih reči, i potvrditi to načelo u toj meri, da se drži da je Bog Otac bio na taj način pomiren s čovekom, kao i da je čovek opravdan i spasen jedino kroz svoju veru, bez dobrih činova milosrđa, što su dobra dela, i biti u tom načelu u životu, kao i u doktrini - to se ne može oprostiti.

[8] Iz ovoga se može videti da "hula na Duha svetoga" označava krivotvorenje Reči, te čak i uništavanje Božanske istine u njenom pravom smislu. Stoga izraz "imena hulna" označava krivotvorenje Božanske istine, dakle, Reči, jer se, kad neko govori protiv Boga, to naziva bogohuljenjem; a govoriti protiv Boga je - govoriti protiv Božanske istine, budući da Božanska istina, koja proizilazi od Gospoda, jeste ono, što se u Reči predsatvlja izrazom "Bog"; a Božansko dobro označavaju izrazi "Jehova" i "Gospod". I kao što je bogohuljenje govoriti protiv Boga, tako isto je i - govoriti protiv Reči, budući da je Reč - Božanska istina. Iz toga sledi da je bogohuljenje - krivotvoriti Reč. To stoga što oni, koji krivotvore Reč, pretvaraju njenu istinu u obmanu, a obmana neprestano govori protiv istine, pa je čak i napada. Zato "hula" označava krivotvorenje Reči, čak i uništenje njenog istinskog dobra i istinske istine.

[9] Slično se govori o "zvijeri crvenoj" dalje u Otkrovenju: I uvede me duh u pusto mjesto; i vidjeh ženu gdje sjedi na zvijeri crvenoj koja bješe puna imena hulnijeh i imaše sedam glava i deset rogova. (Otkr. 17:3). Ova zver, sa ženom koja sedi na njoj, ovde označava Vavilon; a "imena hulna" označavaju izopačavanje dobra i krivotvorenje istine Reči; i to, kao što je rečeno, bogohuljenje protiv Gospoda.

[10] Da "hule" onačavaju verovanje, kao i lažni i zli govor o Bogu i o Božanskoj istini, takođe se može videti iz drugih odlomaka u Reči. Kao u Isaiji: I reče im Isaija: ovako recite gospodaru svojemu: ovako veli Gospod: ne plaši se od riječi koje si čuo, kojima huliše na me sluge cara Asirskoga. I pomoli se Jezekija Gospodu govoreći: Prigni, Gospode, uho svoje i čuj; otvori, Gospode, oči svoje i vidi; čuj sve riječi Senahirima, koji posla da ruži Boga živoga. Koga si ružio i hulio? i na koga si podigao glas? i podigao uvis oči svoje? Na sveca Izrailjeva. Preko sluga svojih ružio si Gospoda i rekao si: s mnoštvom kola svojih izidoh na visoke gore, na strane Livanske, i posjeći ću visoke kedre njegove, i lijepe jele njegove, i doći ću na najviši kraj njegov, u šumu njegova Karmila. (Isa. 37:6, 15, 17, 23, 24). Iz ovoga se takođe može videti da je bogohuljenje proizašlo iz lažnog govora protiv Boga. Jer izraz "cara Asirskoga", koji je u to vreme bio Senahirim, označava racionalno, ali, ovde, izopačeno racionalno, koje govori protiv Božanske istine, sramotno je tretira, i cenzuriše je neistinama; a to je krivotvorenje, kao što je u prethodnom tekstu rečeno. Neistine koje se govore protiv Božanske istine označene su stvarima koji se pominju u stihovima 10-13, 24, 25, koji su bili ne samo hule protiv Boga već i krivotvorenja božanske istine.

[11] U Mojsiju: Ali ko od sile zgriješi između rođenijeh u zemlji ili između došljaka, on ruži Gospoda; neka se istrijebi duša ona iz naroda svojega. Jer prezre riječ Gospodnju, i zapovijest njegovu pogazi; neka se istrijebi ona duša; bezakonje je njezino na njoj. " (Broj. 15:30, 31). Ovaj odlomak se bavi onima, koji su, bilo zbog slučajnih grešaka, bilo namerno, delovali protiv Božjih zapovesti, datih preko Mojsija, (kao što je jasno iz stiha 23, kao i stihova koji slede u tom poglavlju); ovde se tretiraju oni, koji tako deluju namerno, a to se podrazumeva pod izrazom "od sile". Budući da - delovati protiv zapovesti znači - delati protiv Božanske istine i činiti protiv nje, i to namerno, dakle, delovati sa voljnom intencijom, i otuda govoriti laži, koje predstavljaju stvarno izopačavanje i krivotvorenje Reči, stoga to je rečeno "on ruži Gospoda. " I kao što je to slično grehu i bogohuljenju protiv Duha svetoga, rečeno je: "neka se istrijebi ona duša; bezakonje je njezino na njoj". Izraz "bezakonje je njezino na njoj", označava da se ne može oprostiti.

[12] Da se bogohuljenje temelji na zlom i lažnom govoru o Bogu, a time i o Božanskoj istini, ovde nije neophodno potvrđivati mnogim odlomcima iz Reči, ne samo zato što svako može da uoči da bogohuljenje nije ništa drugo, u duhovnom smislu, već i zato što postoje različite vrste bogohuljenja. Posledično, na ljudskim jezicima, kao i na hebrejskom, postoje različiti pojmovi kojima se izražavaju razne vrste bogohuljenja protiv Boga i Božanske istine, kao što su: klevetanje, uvrede, sramoćenje, prekorevanje, ruganje, zameranje, ismejavanje i drugi, od kojih se svaki koristi u Reči s generičkom i specifičnom razlikom, da analizira i objasni ono, što bi zahtevalo mnogo stranica.