1153. I nišesteta i pšenice, označava oskrnavljeno bogoštovanje nastalo iz istina i dobara koji su duhovnog porekla. To je vidljivo iz značenja pojma „nišesteta", kao reprezentacije istine iz duhovnog porekla (o čemu uskoro); takođe, na osnovu značenja izraza "pšenice", koja je reprezentacija dobra iz duhovnog porekla (videti br. 374; 375). pomenuta dva pojma, takođe, označavaju bogopoštovanje, jer su se od njih sastojali obroci, koji su se prinosili kao žrtve na oltaru, jednako kao što su se na oltaru prinosili i vino i ulje; jer se hrana, koja se prinosila kao žrtva, pripremala sa uljem, dok su se pića, koja su se prinosila kao žrtve, pripremala sa vinom. A zbog ovih useva su se ljudi radovali na festivalima, koje su osnovali da bi jednom godišnje proslavljali svoju žetvu. Pojam "nišestet" označava istinu iz duhovnog dobra, zbog toga što se "nišestet" ["bijelo brašno"u engleskoj verziji Biblije, a i na nekim mestima u Daničić-Karadžićevom prevodu - prim. M. V. ], kao reprezentacija duhovne istine, priprema od pšenice, koja označava duhovno dobro, na isti način kao što istina dolazi iz dobra.
[2] Pošto je ovu istinu o crkvi označavao pojam "nišestet", bilo je propisano koja količina treba da se koristi u pogačama, to jest, obrocima koji se prinose kao žrtve na oltaru (u vezi toga, videti Izlazak. 29; Lev. 5-7, Lev. ccc23; Broj. 18,28-29); takođe je njime propisana i količina finog belog brašna u hlebu namenjenom za žrtvu (Lev. 23:17; 24:5); jer je zapoveđeno: A kad ko hoće da prinese na žrtvu Gospodu dar, bijelo brašno neka bude žrtva njegova, i neka je polije uljem i metne na nju kad. (3. Moj. 2:1). Zbog upravo pomenutog značenja izraza "bijelo brašno", u času u kome je Abraham razgovarao sa tri anđela, rekao je Sari svojoj ženi: (…) brže zamijesi tri kopanje bijeloga brašna i ispeci pogače. (Pos. 18:6).
[3] Pojam "bijelo brašno" takođe označava istinu od dobra iz duhovnog porekla u Jezekilju: I ti bijaše okićena zlatom i srebrom, i odijelo ti bijaše od tankoga platna i od svile i vezeno, jeđaše bijelo brašno i med i ulje, i bijaše vrlo lijepa, i prispje do carstva. I hljeb moj, koji ti dadoh, bijelo brašno i ulje i med, čim te hranjah, postavila si pred njih za miris ugodni. Tako je bilo, govori Gospod Gospod. (Jezek. 16:13, 19). Ovo se pripoveda o Jerusalimu, koji označava crkvu kao doktrinu, a u tom poglavlju je opisano šta je crkva bila u svom početku, a šta je, pak, postala nakon toga. Izraz "bijelo brašno i (…) ulje" označava istinu i dobro iz duhovnog porekla, a pojam "med" reprezentuje dobro koje je prirodnog porekla. Izraz "i bijaše vrlo lijepa" označava bivanje inteligentnim i mudrim; izraz "i prispje do carstva" označava postajanje crkvom, pojam gde "carstva" reprezentuje bivanje crkvom; izraz "postavila si pred njih za miris ugodni" označava idolopokloničko bogopoštovanje u koje se, docnije, tokom vremena, pretvorilo prvobitno istinsko bogosluženje crkve.
[4] A pojam "brašno" (napravljeno od ječma) označava istinu prirodnog porekla, stoga što izraz "ječam" označava prirodno dobro, kao što pojam "pšenica" označava duhovno dobro. Tako u Isaiji: Uzmi žrvnje, i melji brašno otkrij kosu svoju, izuj se, zagali golijeni, idi preko rijeka. (Isa. 47:2). Ovde se govori o Vavilonu. Izraz "Uzmi žrvnje, i melji brašno" reprezentuje krivotvorenje istina reči, dok izraz " otkrij kosu svoju, izuj se" označava onečišćenje dobara iz Reči. U Knjizi proroka Osije: Jer siju vjetar, pa će žeti oluju; stabljike neće imati, klica neće dati brašna; da bi i dala, proždrijeće ga tuđinci. (Os. 8:7). I ovde, takođe, pojam "brašno" označava istinu prirodnog porekla.
(NASTAVAK POVODOM ATANAZIJSKE VERE)
[5] 5. Peti zakon Božanskog proviđenja glasi: da, iz osećanja i opažanja u samom sebi, čovek ne može znati na koji način dobro i istina dolaze od Gospoda, niti kako zlo i obmane dolaze iz pakla; niti, pak, on može da vidi na koji način Božansko proviđenje deluje u korist dobra, a protiv zla; ako bi, nekim slučajem, čovek bio u mogućnosti da to učini, on tada ne bi mogao da deluje iz slobode u skladu sa razumom na takav način, da mu izgleda kao da to čini sam od sebe. Dovoljno je da to spozna i prizna iz Reči i iz doktrine crkve. To je ono što se podrazumeva u Gospodnjim rečima u Jovanu: Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovjek koji je rođen od Duha. (Jovan 3:8). Takođe i pod ovim rečima u Marku: I govoraše im: tako je carstvo Božije kao čovjek kad baci sjeme u zemlju; A kad sazri rod, odmah pošlje srp; jer nasta žetva. (Marko 4:26, 29).
[6] Čovek nije u stanju da svesno doživljava delovanje Božanske promisli u sebi, jer, kada bi to bio u stanju, bila bi mu oduzeta sloboda, a samim tim bi mu bila oduzeta i mogućnost perciriranja svojih misli kao isključivo sopstvenih, a zbog toga bi posledično izgubio i svako uživanje u životu; prema tome, on bi bio poput automata, u kome nema potencijala za uzajamnost, a samim tim, mu ne bi bilo moguće ni da uspostavi vezu sa Gospodom; čovek bi, dakako, tada bio u ropstvu, a ne u slobodi. Božansko proviđenje se kreće tako potajno da se jedva vidi njegov trag, i ono deluje na najminucioznije stvari čovekove misli i volje, koje se tiču njegovog stanja u večnosti, uglavnom iz tog razloga, što Gospod neprekidno želi da utisne svoju ljubav u čoveka, i kroz nju, svoju mudrost, i tako ga pretvori u Božiju sliku. Shodno tome, Gospodnje delovanje jeste u čovekovoj ljubavi, i iz nje, u čovekovom razumevanju, a ne obrnuto. Čovek je u stanju da isključivo uopšteno doživljava ljubav (koja uključuje sve njene naklonosti, višestruke i bezbrojne), i to u tako niskom intenzitetu, da od tog širokog spektra njegovoj percepciji gotovo da ne preostaje ništa; pa ipak, da bi se mogao reformisati i spasiti, on mora biti vođen od jedne naklonosti od ljubavi, prema drugoj naklonosti, u skladu sa njihovom povezanošću, koja potiče iz poretka. Ovo su, međutim, stvari koje nijedan čovek, pa čak nijedan anđeo, uopšte nije u stanju da razume.
[7] Ako čovek treba išta da nauči iz ovih arkana, to je činjenica da mu se ne može uskratiti moć da vodi sebe; a, u slučaju kada bi vodio samog sebe, on bi neprekidno sebe vodio od neba u pravcu pakla, dok Gospod, nasuprot, neprestano vodi čoveka od pakla prema nebu. Jer, od sebe čovek stalno deluje protiv poretka, dok Gospod stalno deluje u skladu sa poretkom; to stoga što čovek, iz nasleđene prirode, koja potiče od njegovih roditelja, obitava u ljubavi prema sebi, kao i u ljubavi prema svetu, i, shodno tome, doživljava (usled osećaja radosti) sve ono, što pripada tim ljubavima, kao da je dobro; međutim, ove ljubavi (kao ciljevi) moraju se ukloniti; a to Gospod čini na beskonačno mnogo načina, koji se pojavljuju kao lavirint čak i pred anđelima trećeg neba.
[8] Sve ovo jasno daje do znanja da je čovek posve bespomoćan, što se tiče mogućnosti spoznaje (prethodno opisanih fenomena) putem čula ili percepcije, jer to bi mu takva vrsta spoznaje nanela štetu i zauvek bi ga uništila. Dovoljno je da čovek spozna istine, i da, pomoću istina, spozna šta je dobro, a šta zlo, i da prizna Gospoda i njegove Božanske znakove u svakoj, pa i u najmanjoj stvari. U tom slučaju važi da, dokle god on poseduje poznanje istina, i, posledično, pomoću njih, zadobija znanje o tome šta je dobro, a šta je zlo, i, dok, dakako, čini ono što je dobro kao da je od sebe, dotle ga Gospod vodi iz ljubavi u mudrost, spajajući ljubav s mudrošću i mudrost s ljubavlju, i čineći ih jednim, budući da ljubav i mudrost jesu jedno u Njemu. Ovi putevi, kojima Gospod vodi čoveka, mogu se uporediti sa krvnim sudovima, kroz koje čovekova krv teče i cirkuliše, a, takođe, i sa vlaknima i njihovim savijanjem i sklapanjem u unutrašnjosti tela, kao i na telesnoj spoljašnjosti, a posebno u mozgu, kroz koji animalni duh teče, i daje život.
[9] O tome na koji se način sve te stvari ulivaju i teku kroz njih, čovek nije u mogućnosti ništa da sazna; pa ipak, da bi on mogao da ostane u životu, bilo bi mu dovoljno da zna šta treba da radi, i da, posledično, to i čini. Međutim, načini na koje Gospod stvarno vodi čoveka mnogo su složeniji, i posve su neobjašnjivi. Takvi bivaju i oni načini, kojima Gospod vodi čoveka kroz društva pakla, a, takođe, i oni, kojima ga udaljava od njih, i, najzad, još i oni načini, kojima ga On vodi kroz nebeska društva, i uvodi ga u njih. To je, dakle, ono što se podrazumeva pod izrazom "Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovjek koji je rođen od Duha. " (Jovan 3:8), takođe i pod izrazom "I spava i ustaje noću i danju; i sjeme niče i raste, da ne zna on. " (Marko 4:27). Štaviše, zašto bi čoveku (s obzirom na to, da mu je obezbeđeno znanje o tome da treba da redovno ore zemlju i da je obrađuje, zatim, da svake godine treba da poseje seme u određenom času, i da, konačno, treba da, u času kada pokupi žetvu, blagoslovi Boga) uopšte i bilo potrebno saznanje o načinu na koji seme raste?
