¹ A sinovi Izrailjevi behu se zakleli u Mispi rekavši: Nijedan između nas da ne da kćeri svoje za ženu sinu Venijaminovom.

² Zato otide narod k domu Božjem, i ostaše onde do večeri pred Bogom, i podigavši glas svoj plakaše vrlo,

³ I rekoše: Zašto se, Gospode Bože Izrailjev, dogodi ovo u Izrailju, danas da nestane jednog plemena iz Izrailja?

⁴ I sutra dan urani narod, i načini onde oltar, i prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne.

⁵ Tada rekoše sinovi Izrailjevi: Ima li ko da nije došao na zbor iz svih plemena Izrailjevih ka Gospodu? Jer se behu teško zakleli za onog ko ne dođe u Mispu ka Gospodu rekavši: Da se pogubi.

⁶ Jer se sinovima Izrailjevim sažali za Venijaminom bratom njihovim, i rekoše: Danas se istrebi jedno pleme iz Izrailja.

⁷ Šta ćemo činiti s onima što su ostali da bi imali žene, kad se zaklesmo Gospodom da im ne damo kćeri svojih za žene?

⁸ Pa rekoše: Ima li ko iz plemena Izrailjevih da nije došao u Mispu ka Gospodu? I gle, ne beše došao na vojsku, na zbor, niko iz Javisa Galadovog.

⁹ Jer kad se narod prebroja, gle, ne beše onde nijednog od onih koji žive u Javisu Galadovom.

¹⁰ Zato posla zbor onamo dvanaest hiljada hrabrih ljudi, i zapovedi im govoreći: Idite i pobijte stanovnike u Javisu Galadovom oštrim mačem i žene i decu.

¹¹ Ovo ćete dakle učiniti: sve muškinje i sve ženskinje što je poznalo čoveka pobijte.

¹² I nađoše među stanovnicima Javisa Galadovog četiri stotine devojaka, koje ne behu poznale čoveka, i dovedoše ih u logor u Silom, koji je u zemlji hananskoj.

¹³ Tada posla sav zbor, te govoriše sinovima Venijaminovim koji behu u steni Rimonu, i objaviše im mir.

¹⁴ Tako se vratiše sinovi Venijaminovi u to vreme, i dadoše im žene koje ostaviše u životu između žena iz Javisa Galadovog; ali ih ne beše dosta za njih.

¹⁵ A narodu beše žao Venijamina što Gospod okrnji plemena Izrailjeva.

¹⁶ Pa rekoše starešine od zbora: Šta ćemo činiti s ovima što su ostali da bi imali žene? Jer su izginule žene u plemenu Venijaminovom.

¹⁷ Potom rekoše: Nasledstvo Venijaminovo pripada onima što su ostali, da se ne bi zatrlo pleme iz Izrailja.

¹⁸ A mi im ne možemo dati žena između kćeri svojih; jer su se zakleli sinovi Izrailjevi rekavši: Da je proklet ko da ženu sinovima Venijaminovim.

¹⁹ Potom rekoše: Evo, godišnji je praznik Gospodnji u Silomu, koji je sa severa Vetilju, k istoku, na putu koji ide od Vetilja u Sihem, i s juga Levoni.

²⁰ I zapovediše sinovima Venijaminovim govoreći: Idite, i zasedite po vinogradima.

²¹ I pazite: Pa kad iziđu kćeri silomske da igraju, iziđite iz vinograda i otmite svaki sebi ženu između kćeri silomskih; i idite u zemlju Venijaminovu.

²² A kad dođu oci njihovi ili braća njihova k nama da se sude, mi ćemo im kazati: Smilujte im se nas radi, jer u ovom ratu nismo zarobili žene za svakog njih; a vi im niste dali, i tako nećete biti krivi.

²³ Tada sinovi Venijaminovi učiniše tako, i dovedoše žene prema broju svom između igračica koje oteše, i otišavši vratiše se na nasledstvo svoje, i sazidaše opet gradove i naseliše se u njima.

²⁴ I tako raziđoše se sinovi Izrailjevi odande u ono vreme svaki u svoje pleme i u porodicu svoju, i otidoše odande svaki na svoje nasledstvo.

²⁵ U ono vreme ne beše cara u Izrailju; svaki činjaše šta mu beše drago.