1
A Jakov videći da ima žita u Misiru, reče sinovima svojim: Šta gledate jedan na drugog?
2
I reče: Eto čujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.
3
I desetorica braće Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.
4
A Venijamina brata Josifovog ne pusti otac s braćom govoreći: Da ga ne bi zadesilo kako zlo.
5
I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer beše glad u zemlji hananskoj.
6
A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.
7
A Josif ugledavši braću pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reče: Odakle ste došli? A oni rekoše: Iz zemlje hananske, da kupimo hrane.
8
Josif dakle pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše.
9
I opomenu se Josif snova koje je snio za njih; i reče im: Vi ste uhode; došli ste da vidite gde je zemlja slaba.
10
A oni mu rekoše: Nismo, gospodaru; nego sluge tvoje dođoše da kupe hrane.
11
Svi smo sinovi jednog čoveka, pošteni ljudi, nikada nisu sluge tvoje bile uhode.
12
A on im reče: Nije istina, nego ste došli da vidite gde je zemlja slaba.
13
A oni rekoše: Nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednog čoveka u zemlji hananskoj; i eno, najmlađi je danas kod oca našeg, a jednog nema više.
14
A Josif im reče: Kažem ja da ste vi uhode.
15
Nego hoću da se uverim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle ne dođe ovamo najmlađi brat vaš.
16
Pošljite jednog između sebe neka dovede brata vašeg, a vi ćete ostati ovde u tamnici, pa ću videti je li istina šta govorite; inače ste uhode, tako živ bio Faraon.
17
I zatvori ih u tamnicu na tri dana.
18
A treći dan reče im Josif: Ako ste radi životu, ovo učinite, jer se ja Boga bojim:
19
Ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.
20
Pa onda dovedite k meni najmlađeg brata svog da se posvedoče reči vaše i da ne izginete. I oni učiniše tako.
21
I rekoše jedan drugom: Doista se ogrešismo o brata svog, jer videsmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dođe na nas ova muka.
22
A Ruvim odgovori im govoreći: Nisam li vam govorio: Nemojte se grešiti o dete? Ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova.
23
A oni ne znahu da ih Josif razume, jer se s njim razgovarahu preko tumača.
24
A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzevši između njih Simeuna veza ga pred njima.
25
I zapovedi Josif da im naspu vreće žita, pa i novce šta je koji dao da metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi učinjeno.
26
I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.
27
A jedan od njih otvoriv svoju vreću da nahrani magarca svog u jednoj gostionici, vide novce svoje ozgo u vreći.
28
I reče braći svojoj: Ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugom: Šta nam to učini Bog?
29
I došavši k Jakovu ocu svom u zemlju hanansku, pripovediše mu sve što im se dogodi, govoreći:
30
Oštro govoraše s nama čovek, koji zapoveda u onoj zemlji, i dočeka nas kao uhode.
31
A kad mu rekosmo: Mi smo pošteni ljudi, nikad nismo bili uhode;
32
Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našeg; jednog većnema, a najmlađi je danas kod oca našeg u zemlji hananskoj;
33
Reče nam čovek, koji zapoveda u onoj zemlji: Ovako ću doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednog između sebe ostavite kod mene, a šta vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.
34
Posle dovedite k meni brata svog najmlađeg, da se uverim da niste uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati po ovoj zemlji.
35
A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći behu u zavežljaju novci njegovi; i videvši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im.
36
I reče im Jakov otac njihov: Potrste mi decu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.
37
A Ruvim progovori i reče ocu svom: Dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti.
38
A on reče: Neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji ćete ići, svalili bi ste me stara s tugom u grob.
