4459. Stih 13. A sinovi Jakovljevi odgovoriše Sihemu i Hemoru ocu njegovu prijevarno, jer osramoti Dinu sestru njihovu. Da ovo označava zlu misao i nameru u vezi s istinom i dobrom crkve među Drevnima, vidi seiz reprezentacije Sihema, što je istina među Drevnima, ili što je isto, istina od drevnog Božanskog korena (vidi br. 4399, 4454), iz reprezentacije Hemora, što je dobro od kojega je proistekla istina (br. 4399, 4431, 4447, 4454); i iz značenja prijevarno, što je zla misao i namera, jer u opštem smislu prevara podrazumeva zlo protivu drugoga, i protiv noga što drugi govori i radi, jer onaj koje prevaran taj misli i namerava ono što je protivno drugome, kao što se vidi po efektu opisanom u ovome poglavlju. Otuda je jasno da se sa sinovi Jakovljevi rekoče Sihemu i Hemoru prijevarno, označava zla misao i namera u odnosu na istinu i dobro Crkve među Drevnima.

2. Sinovi ili potomci Jakovljevi nisu mogli a da nemaju zlu misao i nameru u pogledu istine i dobra unutrašnjeg čoveka, jer su oni bili u spoljašnjem bez unutrašnjeg (vidi br. 4281, 4293, 4307, 4429, 4433); osim toga, oni nisu marili (obraćali pažnju na) unutrašnje stvari, nego su ih sasvim prezirali. Takva je ta nacija i danas, a takvi su svi oni ljudi koji su samo u spoljašnjim stvarima. Oni koji su samo u spoljašnjim stvarima, oni ne znaju šta je to biti u unutrašnjim stvarima, jer oni ne znaju šta je unutrašnje. Ako neko u njihovoj blizini spomene nešto što je unutrašnje, oni to ili potvrde da je tako jer je to iz doktrine (čineći ovo prevarno), ili to odriču srcem i usnama; jer ne idu dalje od čulnih stvari spoljašnjeg čoveka. Sledstveno, oni ne veruju u život posle smrti, niti veruju u uskrsnuće bez tela; stoga je njima dopušeno da se drže takvog mišljenja o uskrsnuću, jer inače ne bi imali nikakvog verovanja, jer oni smatraju da je sav život u telu, ne znajući da je život tela od života duha koji živi posle smrti. Oni koji su samo u spoljašnjim (stvarima) ne mogu a da tako ne veruju; jer kod njih spoljašnje stvari guše svu misao o unutrašnjim stvarima, a tako i svu veru u njima.

3. Zato što u naše dane ovakva vrsta neznanja preovladava, to je nužno izneti šta je to biti u spoljašnjim stvarima odvojeno od unutrašnjih. Svi oni koji su bez savesti, su samo u spoljašnjim stvarima; jer se unutrašnji čovek prepoznaje po savesti; a svi oni nemaju savesti koji misli i rade ono što je istinito i dobro ali ne zato što je to istinito i dobro, nego radi sebe to jest radi svoje časti i dobiti, a isto tako iz straha od zakona i straha za svoj život; jer kada njihova čast, dobit, ili život ne bi bili u opasnosti, oni bi srljali bez savesti u svaku vrstu nevaljalstva (zloće). U drugom životu, ovo je očigledno sudeći po onima koji su ovakvoga karaktera u životu tela, jer tamo, gde je unutarnje otvoreno, oni su u neprestanom nastojanju (naporu) da unušte druge, pa su stoga u paklu, gde se drže vezani na duhovni način.

4. Da bi se dalje znalo što je to biti u spoljašnjim stvarima, a šta biti u unutrašnjim, i da oni koji su samo u spoljašnjim ne mogu shvatiti šta su unutrašnje stvari, pa stoga (unutrašnje stvari) ne mogu na njih da deluju, jer na nikoga ništa ne deluje ako taj nema neku ideju o tome, uzmimo kao primer, da u nebu biti najmanji je biti najveći, i da ona oji se ponizi, da se uzvisuje; isto tako, siromašni i bedni su bogati i u obilju. Oni koji su samo u spoljašnjim stvarima ne mogi shvatiti ove činjenice, jer oni misle da najmanji nikad ne može biti najveći, niti da onaj po se ponizi, da biva uzdignut, ili siroah da bude bogat, onaj u nuždi da bude u obilju, iakoje u nebu upravo tako. Apošto ne mogu da shvate ove stvari, one ne mogu da imaju uticaja na njega; i kada, zbog telesnih i svetskih stvari koje oni imaju, oni ne mogu da razmišljaju o njima, oni osećaju prema njima odbojnost. Da ovakve stvari postoje u nebu, oni ne znaju, i sve dok su samo u spoljašnjim stvarima, oni ih ne žele znati, tako ne mogu ni da ih znaju. Pa ipak, u nebu, čovek koji zna, priznaje, i veruje od srca – to jest, iz osećanja – da nema tu moć od sebe, nego da sva moć koju ima dolazi od Gospoda, za njega se kaže da je najmanji, ali je u stvari najveći, jer ima moć od Gospoda. Slučaj je isti sa čovekom koji je ponizan, u tome što se on uzdiže; jer onaj koji je ponizan, koji priznaje, i koji veruje od osećanja da on sam od sebe nema moći, nema inteligencije, i nema mudrosti, da nema istine ili dobra od sebe, taj je u stvari nadaren od Gospoda silom, razumevanjem istine, i mudrošću koja dolazi od dobra. To je isto kao što je sa siromašnim i potrebitim u odnosu na bogatoga i onoga ko je u obilju; jer se kaže da je simašan i potrebit onaj koji iz srca i iz osećanja veruje da ništa (što ima) nije njegovo, i da je mudaronaj koji zna da nije sam od sebe mudar. U nebu ovakav čovek je bogat i u obilju, jer mu Gospod dajesvo bogatstvo, tako da je mudriji i bogatiji od ostalih, i živi u velelepnim palatama (br. 1116, 1626, 1627), i u riznicama svih blaga neba. (prim, prev. Ovde, nesumnjivo, autor daje objašnjenje Deset Blaženstava – Beatitudines) 5. Uzmimo isto tako kao primer da onaj koji je samo u spoljašnjim stvarima, da ne može da shvati da je nebeska radost voleti bližnjega više nego sebe i Gospoda iznad svega, i da sreća zavisi od koliko ima i kakva je ta ljubav; jer čovek koji je samo u spoljašnjim stvarima, voli sebe više nego bližnjega; a ako i voli druge, to je zato što mu čine usluge, tako da ih voli sebe radi, to jest sebe u njima, i njih u sebi. Čovek ovaknoga karaktera ne može da zna šta je to voletidruge više nego sebe, a niti hoće da to zna, pa stoga kada mu se kaže da se nebo sastoji od ovakve ljubavi (br. 548), on oseća odbojnost prema njemu. Otuda to, da oni koji su ovakvoga karaktera u telesnom životu, ne mogu da se približe nijednom nebeskom društvu, jer kada to urade, jer su u toj odbojnosti, oni se bacaju glavačke u pakao.

6. Pošto je malo onih danas koji znaju šta su spoljašnje stvari, a štasu unutrašnje, i pošt ećina ljudi veruju da oni koji su u unutrašnjim stavrima ne mogu da budu u spolajšnjim stvarima, i obrnuto, mogu da radi ilustracije navedem još jedan primer. Uzmimo hranu za jelo i hranu za dušu. Onaj koji je obuzet samo spolašnjim zadovoljstvima, mnogo drži do sebe samoga, puni svoj stomak, živi raskošno, i smatra da je naveće zadovoljstvo u jedenju i piću. Onaj ko je u unutrašnjim stvarima nalazi zadovoljsvo u ovim stvarima, ali njegovo vladajuće osećanje je da u tome da nahrani svoje telo radi zdravlja, kako bi imao zdrav um u zdravom telu, to jest, uglavnom radi umnog zdravlja, kojemu telesno zdravlje služi kao sredstvo. Onaj ko je duhovan, ne zaustavlja se na ovome, nego smatra da je zdravlje uma ili duše sredstvo da stekne inteligenciju i mudrost – ne radi ugleda, počasti, i dobiti, nego radi života posle smrti. Onaj ko je duhovan u više unutarnjem stepenu, smatra inteligenciju i mudrost sredstvom preko kojega može da služi kao koristan član Gospodovoga carstva; a onaj ko je nebeski, da može da služi Gospoda. Takvome je telesna hrana sredstvo da bi uživao duhovnu hranu, a duhovna hrana sredstvo da bi uživao u nebeskoj hrani; i pošto ove (hrane) treba da služe na ovaj način, ove hrane korespondiraju, pa se stoga i nazivaju hranama. Otuda je jasno šta je to biti samo u spoljašnjim stvarima, a što je biti u unutrašnjim stvarima.

7. Jevrejska i Izrailjska nacija, o kojoj se govori u unutrašnjem smislu ovog poglavlja, je (osim onih koji umru kao deca) većinom ovakvoga karaktera, jer pošto su tvrdice (škrti), oni su više od ostalih u spoljašnjim stvarima. Oni koji vole dobit i korist samo radi zlata i srebra, u čijem posedovanju je njihovo uživanje, ti su u najviše spoljašnjim ili u najnižim stvarima, jer su predmeti njihove ljubavi čisto zemaljski; dokoni koji vole zlato i srebro radi neke svrhe, ti se uzdižu iznad zemaljskih stvari već u skladu sa svrhom. Sama svrha koju čovek voli, ona određuje njegov život i po njoj se on razlikuje od ostlih; zla svrha čini čoveka paklenim, a dobra svrha čini ga nebeskim – ne svrha sama, nego ljubav prema svrsi, jer svačiji život je njegova ljubav (njegova svrha ili ono što on voli).