2946. Poklanjam ti njivu, i pećinu kraj nje poklanjam ti je, označava pripremanje od sebe za one stvari koje pripadaju Crkvi i veri. Ovo je jasno iz značenja njive, koja označava Crkvu (vidi br. 368, 2936); iz značenja pećine koja je bila tamo, naime, na njivi, koja (pećina) označava nešto tamno u veri (vidi gore, br. 2935); i iz značenja davati njivu i davati pećinu ili, što je isto, ne primiti srebro od Avrama, što označava da nisu bili voljni da ih Gospod otkupi, nego da su želeli da oni sami sebe otkupe u pogledu tih stvari. Takvo je prvo stanje svih koji se obnavljaju i postaju duhovni, name, da oni ne veruju da ih to Gospod obnavlja, nego da to oni sami čine, to jeste, da je sva volja da se čini dobro i misli istina od njih samih. I Gospod ih ostavlja u tome stanju, jer se inače ne bi obnovili; jer kad bi im se reklo, pre nego su nanovo rođeni, da ništa dobro ne mogu da učine od samih sebe, niti da mogu od sebe da misle bilo šta što je istinito, u tome slučaju, oni bi pali u zabludu da treba da čekaju na uticaj u volju i u misao, i ne bi pokušavali da učine bilo šta, ako ne osete ovaj uticaj (influks); ili bi upali u ovu zabludu, da dobro i istina potiču iz nekog drugog izvora a ne od njih samih, u kome slučaju oni sami ne bi imali nikakve zasluge za to što bi postali pravednici; ili u zabludu da su oni nešto kao mašina, bez slobode ili moći odlučivanja; ili još u neku drugu zabludu; stoga im je dopušteno da u to vreme misle da su dobro i istina od njih samih. Ali kada se preporode, tada se postupno u njih uliva znanje, da je slučaj drugačiji, naime, da svo dobro i sva istina dolaze samo od Gospoda; i dalje, kada postanu savršeniji, tada znaju da sve što ne dolazi od Gospoda, da je to zlo i obmana. Onima koji su preporođeni dato je, ako ne u ovom a ono u drugom životu, da znaju, i da ovo opažaju, jer su svi anđeli u opažanju (svi opažaju) da je to tako. Vidi šta je rečeno o ovome predmetu, naime, da je svo dobro i sva istina od Gospoda (br. 1614, 2016); da su sva inteligencija i sva mudrost od Gospoda (br. 109, 112, 121, 124); da čovek od sebe ne može ništa dobro da uradi ili da misli istinu (br. 874-876); da i pored toga svak treba da čini dobro kao da je to iz njegovog propriuma, a ne da obesi ruke (br. 1712); da ako se čovek prisili da se odupre zlu, i da čini dobro, kao od sebe, on prima od Gospoda nebeski proprium (br. 1937, 1947).