132. Ovde ću priložiti dva iskustva, od kojih je ovo prvo.

Jednom sam razgovarao sa dva anđela, jednim sa istočnog, a drugim sa južnog Neba.

Kada su primetili da ja razmišljam o tajnama mudrosti koje pripadaju bračnoj ljubavi, oni rekoše:„Zar ne znaš ništa o raspravama o mudrosti u našem svetu?“ „Ne, još uvek ne“, odgovorih.

„Postoji mnogo njih“, rekoše, dodavši, „oni, čija ljubav prema istini dolazi iz duhovnih naklonosti – što znači da oni vole istinu jer su i oni istiniti i jer su put ka mudrosti – susreću se kada se da znak da rasprave pitanja koja zahtevaju duboko razumevanje i da dođu do zaključaka povodom njih.“ Tada me uzeše za ruku, rekavši: „Pođi sa nama i videćeš i čućeš. Znak za današnji sastanak je dat.“

I povedoše me preko ravnice do brda, u čijem je podnožju otpočinjala aleja palminog drveća koja se pružala celim putem do vrha. Zađosmo u nju i popesmo se na brdo. Na vrhu brda ugledasmo šumu, čije je drveće na brežuljku pravilo neku vrstu pozorišta. Unutar njega bejaše ravan prostor popločan oblucima raznih boja, a oko njega, u četvorouglu, behu poređana sedišta; na njima seđahu ljubitelji mudrosti. Po sredini pozorišta beše postavljen sto i na njemu dokument zatvoren pečatom.

Ovi koji seđahu na sedištima pozvaše nas da zauzmemo prazna mesta. Ali ja odgovorih: „Mene su ovde dovela dva anđela da gledam i slušam, a ne da učestvujem na zasedanju.“

Tada dva anđela pođoše do stola u sredini podijuma i polomiše pečat na dokumentu. Potom pročitaše okupljenima tajne mudrosti zapisane u dokumentu, o kojima je trebalo prodiskutovati i koje je trebalo protumačiti. Njih su zapisali anđeli trećeg neba i položili ih dole na sto. Tu su bila tri pitanja, prvo: „Kakvo je obličje Boga i kakva je slika Boga po kojoj je čovek stvoren?“; drugo: „Zašto je čovek stvoren bez znanja o tome šta treba da voli, kad su zveri i ptice, najviše kao i najniže, rođene sa znanjem o svemu što njihova ljubav zahteva?“;, i treće: „Kakvo je značenje ’drveta života’, ’drveta od znanja dobra i zla’ i ’jedenja sa njega’?“

Ispod toga beše zapisano: „Objedinite ove tri teme jednim komentarom koji ćete zapisati na novom listu papira; onda ga stavite na sto i mi ćemo ga pogledati. Ako se mišljenje pokaže ujednačenim i pravičnim, svakom od vas biće dodeljena nagrada za mudrost. Nakon što ovo pročitaše, dva anđela odoše, popevši se na njihova nebesa.

Tada ovi koji učestvovahu na sednici počeše da komentarišu i tumače pitanja koja im behu postavljena. Govoriše redom, počevši od onih koji seđahu na severnoj strani, zatim reč uzeše oni na zapadnoj, potom ovi na južnoj i na kraju oni na istočnoj strani. Počeše od prve teme za diskusiju „Kakvo je obličje Boga i kakva je slika Boga po kojoj je čovek stvoren?“ Prvi od donjih pasusa bejaše pročitan naglas iz knjige Postanja:

Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi; I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga. (Postanje 1:26, 27)

Kad Bog stvori čoveka po obličju svom stvori ga. (Postanje 5:1)

Ovi koji seđahu na severu govoriše prvi. Oni rekoše da su obličje i slika Boga dva života koje je Bog udahnuo čoveku – život volje i život intelekta. „Jer mi pročitasmo“, rekoše:

I dunu Gospod Bog čoveku u nos duh životni i posta čovek duša živa. (Postanje 2:7)

„U nos“ znači u nameri da shvati da su volja za dobro i razumevanje istine, kao i duh životni, u njemu. A kako mu Bog udahnjuje život, obličje i slika Boga znači da njegova čestitost nastaje iz mudrosti i ljubavi i iz pravednosti i moći rasuđivanja, koje se nalaze u njemu.

Ovi koji seđahu na zapadnoj strani podržaše ovo gledište, dodavši da se stanje čestitosti koje je Bog udahnuo Adamu neprestano udahnjuje u svaku osobu posle Adama. A u čoveku je prisutno kao u prijemniku; i u meri u kojoj je osoba prijemnik, ona je obličje i slika Boga.

Tada četvrta grupa koja je sedela na južnoj strani, reče: „Obličje Boga i slika Boga su dve odvojene stvari, ali su u čoveku združene od stvaranja. Neka vrsta unutrašnjeg prosvetljenja nam pokazuje da obličje Boga čovek može uništiti, ali ne i njegovu sliku. To se vidi kao kroz staklo na osnovu činjenice da je Adam zadržao sliku Boga i pošto je izgubio Njegovo obličje. Jer čitamo, nakon što je proklet:

Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo. (Postanje 3:22)

Kad Bog stvori čoveka po obličju svom, stvori ga (Postanje 5:1). Ali mi ćemo to ostaviti našim kolegama sa istoka, koji, dakle, uživaju bolju prosvetljenost, da kažu kakvi su obličje i slika Boga zapravo.“

Tada, kada zavlada tišina, oni koji seđahu na istočnoj strani ustaše sa mesta i podigoše pogled ka Bogu. Potom sedoše i rekoše da je obličje Boga sredstvo primanja Boga, a kako je Bog ljubav sama i mudrost sama, obličje Boga je sredstvo u čoveku za primanje ljubavi i mudrosti od Boga. Ali slika Boga je savršena slika i celovita prilika ljubavi i mudrosti koja je prisutna u čoveku i koja mu pripada. Jer čovek misli da on voli i da je mudar sam od sebe, to jest da voli dobro i razume istinu sam od sebe, a u stvari to ne potiče od njega već od Boga. Jedino Bog voli sam od sebe i mudar je sam od sebe, jer je Bog ljubav sama i mudrost sama. Slika ili prilika te ljubavi i mudrosti ili dobra i istine, koja je prisutna u čoveku kao da mu pripada, jeste to što ga čini čovekom i čini da bude povezan s Bogom i da tako živi zauvek. Posledica toga je to da je ljudskost osobe rezultat njene sposobnosti da voli dobro i razume istinu baš tako kao da dolazi od njega, dok istovremeno zna i veruje da dolazi od Boga. U meri u kojoj on zna i veruje u to, Bog stavlja Svoje obličje u njega; odnosno ne stavlja ako čovek veruje da ovo potiče od njega samog, a ne od Boga.

Kazavši ovo, obuze ih zanos zbog njihove ljubavi prema istini i to ih navede da kažu: „Kako čovek može primati ljubav i mudrost, čuvati je i stvarati, ako ne oseća da je njegova sopstvena? I kako on može biti povezan ljubavlju i mudrošću sa Bogom, ako mu se ne da nešto čime će uzvratiti na to? Nijedna veza nije moguća ako nije recipročna; a recipročna strana veze je ljubav čoveka prema Bogu, i mudrost u stvarima koje se tiču Boga, kao da se tiču čoveka samog, uz verovanje da dolaze od Boga. Opet, kako čovek može živeti zauvek ako nije povezan sa Bogom večnim? Kako čovek može biti čovek, a da ne nosi to obličje u sebi?“

Svi zapljeskaše ovom govoru i zatražiše da se izvuče zaključak iz toga što beše rečeno. Sledeća izjava bi usvojena: „Čovek je stvoren da prima Boga, a sredstvo primanja Boga je obličje Boga. Pošto je Bog ljubav sama i mudrost sama, čovek može da prima i jedno i drugo; a što više primi to više postaje obličjem Boga. Čovek je slika Boga na osnovu činjenice da on oseća u sebi to što prima od Boga kao sopstveno, kao da njemu pripada. Ali ga ta slika čini obličjem Boga tek kada prizna da ljubav i mudrost ili dobro i istina u njemu nisu njegovi i da ne dolaze od njega, već da su prisutni samo u Bogu te da stoga dolaze od Njega.“