¹ I reče mi: Sine čovečji, ustani na noge da govorim s tobom.

² I uđe u me duh kad mi progovori, i postavi me na noge, i slušah Onog koji mi govoraše.

³ I reče mi: Sine čovečji, ja te šaljem k sinovima Izrailjevim, k narodima odmetničkim, koji se odmetnuše mene; oni i oci njihovi biše mi neverni do ovog dana.

⁴ K sinovima tvrdog obraza i upornog srca šaljem te ja, pa im reci: Tako veli Gospod;

⁵ I poslušali ili ne poslušali, jer su dom odmetnički, neka znaju da je prorok bio među njima.

⁶ I ti, sine čovečji, ne boj ih se niti se boj njihovih reči, što su ti uporni i kao trnje i živiš među skorpijama; ne boj se njihovih reči i ne plaši se od njih što su dom odmetnički.

⁷ Nego im kaži reči moje, poslušali ili ne poslušali, jer su odmetnici.

⁸ Ali ti, sine čovečji, slušaj šta ću ti kazati, ne budi nepokoran kao taj dom nepokorni; otvori usta, i pojedi šta ću ti dati.

⁹ I pogledah, a to ruka pružena k meni, i gle, u njoj savijena knjiga.

¹⁰ I razvi je preda mnom, i beše ispisana iznutra i spolja, i beše u njoj napisan plač i naricanje i jaoh.

²⁵ Ležimo u sramoti svojoj, i pokriva nas rug naš; jer Gospodu Bogu svom grešismo mi i oci naši od detinjstva svog do danas, i ne slušasmo glas Gospoda Boga svog.

³ I pruži kao ruku, i uhvati me za kosu na glavi, i podiže me duh među nebo i zemlju, i odnese me u Jerusalim u utvari Božjoj na vrata unutrašnja koja gledaju na sever, gde stajaše idol od revnosti, koji draži na revnost.