¹ A Mojsije odgovori i reče: Ali neće mi verovati ni poslušati glas moj; jer će reći: Nije ti se Gospod javio.

² A Gospod mu reče: Šta ti je to u ruci? A on odgovori: Štap.

³ A Bog mu reče: Baci ga na zemlju. I baci ga na zemlju, a on posta zmija. I Mojsije pobeže od nje.

⁴ A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju, pa je uhvati za rep. I pruži ruku svoju, i uhvati je, i opet posta štap u ruci njegovoj.

⁵ To učini, reče Gospod, da veruju da ti se javio Gospod Bog otaca njihovih, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev.

⁶ I opet mu reče Gospod: Turi sada ruku svoju u nedra svoja. I on turi ruku svoju u nedra svoja; a kad je izvadi iz nedara, a to ruka mu gubava, bela kao sneg.

⁷ A Bog mu reče: Turi opet ruku svoju u nedra svoja. I opet turi ruku svoju u nedra svoja; a kad je izvadi iz nedara, a to opet postala kao i ostalo telo njegovo.

⁸ Tako, reče Bog, ako ti ne uzveruju i ne poslušaju glas tvoj za prvi znak, poslušaće za drugi znak.

⁹ Ako li ne uzveruju ni za ta dva znaka i ne poslušaju glas tvoj, a ti zahvati vode iz reke, i prolij na zemlju, i pretvoriće se voda koju zahvatiš iz reke, i provrći će se u krv na zemlji.

¹⁰ A Mojsije reče Gospodu: Molim Ti se, Gospode, nisam rečit čovek, niti sam pre bio niti sam otkako si progovorio sa slugom svojim, nego sam sporih usta i sporog jezika.

¹¹ A Gospod mu reče: Ko je dao usta čoveku? Ili ko može stvoriti nemog ili gluvog ili okatog ili slepog? Zar ne ja, Gospod?

¹² Idi dakle, ja ću biti s ustima tvojim, i učiću te šta ćeš govoriti.

¹³ A Mojsije reče: Molim Te, Gospode, pošlji onog koga treba da pošalješ.

¹⁴ I razgnevi se Gospod na Mojsija, i reče mu: Nije li ti brat Aron Levit? Znam da je on rečit; i evo on će te sresti, i kad te vidi obradovaće se u srcu svom.

¹⁵ Njemu ćeš kazati i metnućeš ove reči u usta njegova, i ja ću biti s tvojim ustima i s njegovim ustima, i učiću vas šta ćete činiti.

¹⁶ I on će mesto tebe govoriti narodu, i on će biti tebi mesto usta, a ti ćeš biti njemu mesto Boga.

¹⁷ A taj štap uzmi u ruku svoju, njim ćeš činiti čudesa.

¹⁸ I otide Mojsije, i vrati se k Jotoru tastu svom, i reče mu: Pusti me da idem, da se vratim k braći svojoj u Misiru, da vidim jesu li još u životu. I reče Jotor Mojsiju: Idi s mirom.

¹⁹ I reče Gospod Mojsiju u zemlji madijanskoj: Idi, vrati se u Misir, jer su pomrli svi koji su tražili dušu tvoju.

²⁰ I uze Mojsije ženu svoju i sinove svoje, i posadi ih na magarca, i pođe natrag u zemlju misirsku. I uze Mojsije štap Božji u ruku svoju.

²¹ I reče Gospod Mojsiju: Kad otideš i vratiš se u Misir, gledaj da učiniš pred Faraonom sva čudesa koja ti metnuh u ruku: a ja ću učiniti da mu otvrdne srce i ne pusti narod.

²² A ti ćeš reći Faraonu: Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj.

²³ I kazah ti: Pusti sina mog da mi posluži. A ti ga ne hte pustiti; evo ja ću ubiti sina tvog, prvenca tvog.

²⁴ I kad beše na putu u gostionici, dođe k njemu Gospod i htede da ga ubije.

²⁵ A Sefora uze oštar nož, i obreza sina svog, i okrajak baci k nogama njegovim govoreći: Ti si mi krvav zaručnik.

²⁶ Tada ga ostavi Gospod; a ona radi obrezanja reče: Krvav zaručnik.

²⁷ A Gospod reče Aronu: Iziđi u pustinju na susret Mojsiju. I otide i srete ga na gori Božijoj, i poljubi ga.

²⁸ I Mojsije kaza Aronu sve reči Gospodnje, za koje ga posla, i sve znake koje mu zapovedi.

²⁹ I otidoše Mojsije i Aron, i skupiše sve starešine sinova Izrailjevih.

³⁰ I Aron kaza sve reči, koje beše rekao Gospod Mojsiju, a Mojsije učini znake pred narodom.

³¹ I narod verova; i razumeše da je Gospod pohodio sinove Izrailjeve i video nevolju njihovu; i savivši se pokloniše se.