¹ Tada zapeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pesmu Gospodu, i rekoše ovako: Pevaću Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.

² Sila je moja i pesma moja Gospod, koji me izbavi; On je Bog moj, i slaviću Ga; Boga oca mog, i uzvišavaću Ga.

³ Gospod je velik ratnik; ime mu je Gospod.

⁴ Kola Faraonova i vojsku njegovu vrže u more; izbrane vojvode njegove utopiše se u crvenom moru.

⁵ Bezdani ih pokriše; padoše u dubinu kao kamen.

⁶ Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desnica Tvoja, Gospode, satre neprijatelja.

⁷ I mnoštvom veličanstva svog oborio si one koji ustaše na te; pustio si gnev svoj, i proždre ih kao slamu.

⁸ Od daha nozdrva Tvojih sabra se voda; stade u gomilu voda koja teče; stinuše se vali usred mora.

⁹ Neprijatelj reče: Teraću, stignuću, deliću plen; nasitiće ih se duša moja, izvući ću mač svoj, istrebiće ih ruka moja.

¹⁰ Ti dunu vetrom svojim, i more ih pokri, i utonuše kao olovo u dubokoj vodi.

¹¹ Ko je kao Ti među silnima. Gospode? Ko je kao Ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da čini čudesa?

¹² Ti pruži desnicu svoju, i proždre ih zemlja.

¹³ Vodiš milošću svojom narod, koji si iskupio, vodiš krepošću svojom u stan svetosti svoje.

¹⁴ Čuće narodi, i zadrhtaće; muka će spopasti one koji žive u zemlji filistejskoj.

¹⁵ Tada će se prepasti starešine edomske, junake moavske spopašće drhat, uplašiće se svi koji žive u hananskoj.

¹⁶ Spopašće ih strah i trepet; od veličine ruke Tvoje zamuknuće kao kamen, dokle ne prođe narod Tvoj, Gospode, dokle ne prođe narod koji si zadobio.

¹⁷ Odvešćeš ih i posadićeš ih na gori nasledstva svog, na mestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su Tvoje ruke utvrdile.

¹⁸ Gospod će carovati doveka.

¹⁹ Jer uđoše konji Faraonovi s kolima njegovim i s konjicima njegovim u more, i Gospod povrati na njih vodu morsku; a sinovi Izrailjevi pređoše suvim posred mora.

²⁰ I Marija proročica, sestra Aronova, uze bubanj u ruku svoju; a za njom iziđoše sve žene s bubnjevima i sviralama.

²¹ I otpevaše im Marija: Pevajte Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.

²² Potom krenu Mojsije sinove Izrailjeve od Mora Crvenog, i pođoše u pustinju Sur; i tri dana išavši po pustinji ne nađoše vodu.

²³ Odande dođoše u Meru, ali ne mogoše piti vodu u Meri, jer beše gorka; otuda se prozva mesto Mera.

²⁴ Tada stade narod vikati na Mojsija govoreći: Šta ćemo piti?

²⁵ I Mojsije zavapi ka Gospodu, a Gospod mu pokaza drvo, te ga metnu u vodu, i voda posta slatka. Onde mu dade uredbu i zakon, i onde ga okuša.

²⁶ I reče: Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svog, i učiniš što je pravo u očima Njegovim, i ako prigneš uho k zapovestima Njegovim i sačuvaš sve uredbe Njegove, nijednu bolest koju sam pustio na Misir neću pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, lekar tvoj.

²⁷ I dođoše u Elim, gde beše dvanaest izvora i sedamdeset palmi; i onde stadoše u logor kod vode.