1
A Gospod reče Mojsiju: Još ću jedno zlo pustiti na Faraona i na Misir, pa će vas onda pustiti; pustiće sasvim, i još će vas terati.
2
A sada kaži narodu neka svaki čovek ište u suseda svog i svaka žena u susede svoje nakita srebrnih i nakita zlatnih.
3
I Gospod učini te narod nađe ljubav u Misiraca; i sam Mojsije beše vrlo velik čovek u zemlji misirskoj kod sluga Faraonovih i kod naroda.
4
I reče Mojsije: Ovako veli Gospod: Oko ponoći proći ću kroz Misir,
5
I pomreće svi prvenci u zemlji misirskoj, od prvenca Faraonovog, koji htede sedeti na prestolu njegovom, do prvenca sluškinje za žrvnjem, i od stoke šta je god prvenac.
6
I biće vika velika po svoj zemlji misirskoj, kakve još nije bilo niti će je kad biti.
7
A kod sinova Izrailjevih nigde neće ni pas jezikom svojim maći ni među ljudima ni među stokom, da znate da je Gospod učinio razliku između Izrailjaca i Misiraca.
8
I doći će sve te sluge tvoje k meni, i pokloniće mi se govoreći: Idi, i ti i sav narod koji je pristao za tobom. I onda ću izaći. I otide Mojsije od Faraona s velikim gnevom.
9
A Gospod reče Mojsiju: Neće vas poslušati Faraon, da bih umnožio čudesa svoja u zemlji misirskoj.
10
I Mojsije i Aron učiniše sva ova čudesa pred Faraonom, a Gospod učini te otvrdnu srce Faraonu, i ne pusti sinove Izrailjeve iz zemlje svoje.
