Jevanðelje po Jovanu 12

¹ A Isus pre pashe na šest dana dođe u Vitaniju gde beše Lazar što umre, koga podiže iz mrtvih.

² Onde Mu, pak, zgotoviše večeru, i Marta služaše, a i Lazar seđaše s njim za trpezom;

³ A Marija uzevši litru pravog nardovog mnogocenog mira pomaza noge Isusove, i otre kosom svojom noge Njegove; a kuća se napuni mirisa od mira.

⁴ Onda reče jedan od učenika Njegovih, Juda Simonov Iskariotski, koji Ga posle izdade:

⁵ Zašto se ovo miro ne prodade za trista groša i ne dade siromasima?

⁶ A ovo ne reče što se staraše za siromahe, nego što beše lupež, i imaše kovčežić, i nošaše što se metaše u nj.

⁷ A Isus reče: Ne dirajte u nju; ona je to dohranila za dan mog pogreba;

⁸ Jer siromahe svagda imate sa sobom, a mene nemate svagda.

⁹ Razume, pak, mnogi narod iz Judeje da je onde i dođoše ne samo Isusa radi nego i da vide Lazara kog podiže iz mrtvih.

¹⁰ A glavari sveštenički dogovoriše se da i Lazara ubiju;

¹¹ Jer mnogi njega radi iđahu iz Judeje i verovahu Isusa.

¹² A sutradan, mnogi od naroda koji beše došao na praznik, čuvši da Isus ide u Jerusalim

¹³ Uzeše grane od finika i iziđoše Mu na susret, i vikahu govoreći: Osana! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev.

¹⁴ A Isus našavši magare usede na nj, kao što je pisano:

¹⁵ Ne boj se kćeri Sionova, evo car tvoj ide sedeći na magaretu.

¹⁶ Ali ovo učenici Njegovi ne razumeše pre: nego kad se proslavi Isus onda se opomenuše da ovo beše za Njega pisano, i ovo Mu učiniše.

¹⁷ A narod svedočaše koji beše pre s Njim kad Lazara izazva iz groba i podiže ga iz mrtvih.

¹⁸ Zato Ga i srete narod, jer čuše da On učini ovo čudo.

¹⁹ A fariseji govorahu među sobom: Vidite da ništa ne pomaže? Gle, svet ide za njim.

²⁰ A behu neki Grci koji behu došli na praznik da se mole Bogu.

²¹ Oni dakle pristupiše k Filipu, koji beše iz Vitsaide galilejske, i moljahu ga govoreći: Gospodine! Mi bismo hteli da vidimo Isusa.

²² Dođe Filip i kaza Andriji, a Andrija i Filip opet kazaše Isusu.

²³ A Isus odgovori im govoreći: Dođe čas da se proslavi Sin čovečiji.

²⁴ Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi;

²⁵ Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi na dušu svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni.

²⁶ Ko meni služi, za mnom nek ide, i gde sam ja onde i sluga moj nek bude; i ko meni služi onog će poštovati Otac moj.

²⁷ Sad je duša moja žalosna; i šta da kažem? Oče! Sačuvaj me od ovog časa; ali za to dođoh na čas ovaj.

²⁸ Oče! Proslavi ime svoje! Tada glas dođe s neba: I proslavio sam i opet ću proslaviti.

²⁹ A kad ču narod koji stajaše, govorahu: Grom zagrmi; a drugi govorahu: Anđeo mu govori.

³⁰ Isus odgovori i reče: Ovaj glas ne bi mene radi nego naroda radi.

³¹ Sad je sud ovom svetu; sad će biti isteran knez ovog sveta napolje.

³² I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.

³³ A ovo govoraše da pokaže kakvom će smrti umreti.

³⁴ Narod Mu odgovori: Mi čusmo iz zakona da će Hristos ostati vavek; kako ti govoriš da se sinu čovečijem valja podignuti? Ko je taj sin čovečiji?

³⁵ A Isus im reče: Još je malo vremena videlo s vama; hodite dok videlo imate da vas tama ne obuzme; jer ko hodi po tami ne zna kuda ide.

³⁶ Dok videlo imate verujte videlo, da budete sinovi videla. Rekavši ovo Isus otide i sakri se od njih.

³⁷ Ako je i činio tolika čudesa pred njima, opet Ga ne verovahu;

³⁸ Da se zbude reč Isaije proroka koji reče: Gospode! Ko verova govorenju našem? I ruka Gospodnja kome se otkri?

³⁹ Zato ne mogahu verovati, jer opet reče Isaija:

⁴⁰ Zaslepio je oči njihove i okamenio srca njihova, da ne vide očima ni srcem razumeju, i ne obrate se da ih iscelim.

⁴¹ Ovo reče Isaija kad vide slavu Njegovu i govori za Njega.

⁴² Ali opet i od knezova mnogi Ga verovaše; nego radi fariseja ne priznavahu, da ne bi bili izgnani iz zbornice;

⁴³ Jer im većma omile slava ljudska nego slava Božija.

⁴⁴ A Isus povika i reče: Ko mene veruje ne veruje mene, nego Onog koji me posla;

⁴⁵ I ko vidi mene, vidi Onog koji me posla.

⁴⁶ Ja dođoh videlo na svet, da nijedan koji me veruje ne ostane u tami.

⁴⁷ I ko čuje moje reči i ne veruje, ja mu neću suditi; jer ja ne dođoh da sudim svetu, nego da spasem svet.

⁴⁸ Koji se odreče mene, i ne prima reči moje, ima sebi sudiju: reč koju ja govorih ona će mu suditi u poslednji dan;

⁴⁹ Jer ja od sebe ne govorih, nego Otac koji me posla On mi dade zapovest šta ću kazati i šta ću govoriti.

⁵⁰ I znam da je zapovest Njegova život večni. Šta ja dakle govorim onako govorim kao što mi reče Otac.