Jov 30

Studie

           |

1 A sada smeju mi se mlađi od mene, kojima otaca ne bih hteo metnuti sa psima stada svog.

2 A na šta bi mi i bila sila ruku njihovih? U njima beše propala starost.

3 Od siromaštva i gladi samoćavahu bežeći od suva, mračna, pusta i opustošena mesta;

4 Koji brahu lobodu po čestama, i smrekovo korenje beše im hrana.

5 Između ljudi behu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežom.

6 Življahu po strašnim uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu.

7 Po grmovima rikahu, pod trnjem se skupljahu.

8 Behu ljudi nikakvi i bez imena, manje vredni nego zemlja.

9 I njima sam sada pesma, i postah im priča.

10 Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice.

11 Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom.

12 S desne strane ustajahu momci, potkidahu mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste.

13 Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže.

14 Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina.

15 Strahote navališe na me, i kao vetar teraju dušu moju, i kao oblak prođe sreća moja.

16 I sada se duša moja razliva u meni, stigoše me dani mučni.

17 Noću probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se.

18 Od teške sile promenilo se odelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me.

19 Bacio me je u blato, te sam kao prah i pepeo.

20 Vičem k Tebi, a Ti me ne slušaš; stojim pred Tobom, a Ti ne gledaš na me.

21 Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se.

22 Podižeš me u vetar, posađuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro.

23 Jer znam da ćeš me odvesti na smrt i u dom određeni svima živima.

24 Ali neće pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neće vikati.

25 Nisam li plakao radi onog koji beše u zlu? Nije li duša moja žalosna bivala radi ubogog?

26 Kad se dobru nadah, dođe mi zlo; i kad se nadah svetlosti, dođe mrak.

27 Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani mučni.

28 Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vičem u zboru.

29 Brat postah zmajevima i drug sovama.

30 Pocrnela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege.

31 Gusle se moje pretvoriše u zapevku, i svirala moja u plač.