Jov 29

Study

              |

1 Još nastavi Jov besedu svoju i reče:

2 O da bih bio kao pređašnjih meseca, kao onih dana kad me Bog čuvaše,

3 Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hođah po mraku,

4 Kako bejah za mladosti svoje, kad tajna Božija beše u šatoru mom,

5 Kad još beše Svemogući sa mnom, i deca moja oko mene,

6 Kad se trag moj oblivaše maslom, i stena mi točaše ulje potocima,

7 Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu:

8 Mladići videći me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu,

9 Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja,

10 Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjaše za grlo.

11 Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko viđaše, svedočaše mi

12 Da izbavljam siromaha koji viče, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;

13 Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspevah;

14 U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj.

15 Oko bejah slepom i noga hromom.

16 Otac bejah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah.

17 I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež.

18 Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti, i biće mi dana kao peska.

19 Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noćna mojim granama.

20 Slava moja podmlađivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.

21 Slušahu me i čekahu, i ćutahu na moj savet.

22 Posle mojih reči niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja.

23 Jer me čekahu kao dažd, i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.

24 Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnost lica mog ne razgonjahu.

25 Kad bih otišao k njima, sedah u začelje, i bejah kao car u vojsci, kad teši žalosne.