2
Još je tužnjava moja odmet? A nevolja je moja teža od uzdaha mojih.
3
O, kad bih znao kako bih našao Boga! Da otidem do prestola Njegovog,
4
Da razložim pred Njim parbu svoju, i usta svoja napunim razloga,
5
Da znam šta bi mi odgovorio, i razumem šta bi mi rekao.
6
Bi li se prema velikoj svojoj sili preo sa mnom? Ne; nego bi mi pomogao.
7
Onde bi se pravedan čovek mogao pravdati s Njim, i oslobodio bih se za svagda od svog sudije.
8
Gle, ako pođem napred, nema Ga; ako li natrag, ne nahodim Ga;
9
Ako na levo radi, ne vidim Ga; ako na desno, zaklonio se, ne mogu Ga videti.
10
Ali On zna put moj; kad me okuša, izaći ću kao zlato.
11
Po stopama je Njegovim stupala noga moja; puta Njegova držao sam se, i ne zađoh.
12
Od zapovesti usta Njegovih nisam odstupao; čuvao sam reči usta Njegovih više nego svoj užitak.
13
Ali kad On šta naumi, ko će Ga odvratiti? Šta duša Njegova zaželi, ono čini.
14
I izvršiće šta je naumio za me; i toga ima u Njega mnogo.
15
Zato sam se uplašio od Njega; i kad to mislim, strah me je od Njega.
16
Bog je rastopio srce moje, Svemogući me je uplašio.
17
Što ne pogiboh pre mraka? I što ne sakri mrak ispred mene?
